ХРВАТСКИ ПОГЛЕД НА ПОДВИГ МАЈОРА ТЕПИЋА

Место где је некада било складише муниције које је мајор Тепић дигао у ваздух

Пре нешто више од 15 дана, 29. септембра, обележено је 28 година херојског подвига мајора Тепића у складишту Беденик крај Бјеловара. Доста се о томе пише код нас, али како Хрвати гледају на то? Повод за овај текст је чланак Бориса Павелића ,,Бјеловарска барутана и београдски споменик Милану Тепићу: Само су мртви видјели крај рата" од 15. марта 2017. године.

Наиме, прича је о Жељку Шимићу, хрватском ратном ветерану из Бјеловара. Имао је 23 године када је почео рат. Са групом Бјеловараца ратовао је по Славонији, а онда је дошао моменат напада на гарнизон ЈНА у Бјеловару. У рату је био и његов млађи брат Марио, коме је у то време требало још десетак дана до 19. рођендана. Када је дошло до тог коначног напада на Беденик 29. септембра 1991. године и када ја мајор Тепић отишао у легенду, по званичним подацима је погинуло 11 хрватских бојовника. Осморица су дословно, услед експлозије, била збрисана. Нема тела, пепела, ничега. Буквално збрисани са лица земље. Један од њих је био и Марио Шимић.

Ја разумем бол за братом који постоји код Жељка и огорченост на мајора Тепића због тог чина, али у том чланку се види потпуно искривљена слика, а могу слободно рећи и лицемерно тумачење тог рата.

Најпре Жељко креће од оне чувене приче о великосрпској агресији. Жељку није јасно да Србија стално потенцира како није учествовала у ,,агресији" на Хрватску, а иста диже споменик мајору Тепићу (чланак је био написан у време када се дизао споменик мајору Тепићу у Београду) као свом народном хероју. Диже се споменик човеку који је, према Жељковом мишљењу, у Хрватској дизао град у ваздух. Пита се Жељко да ли у свему томе има памети.....Пре свега, мајор Тепић је у то време био официр једине законите војне силе на целом простору СФРЈ, а то је ЈНА. Хрватска није била призната као независна држава у то време. Она је то тек постала 15. јануара 1992. године, а у УН је била примљена 22. маја 1992. Хрватска је свој пут у независност почела оживљавањем и распаљивањем србофобије, а у оквиру тога се на Југославију гледало као на Србославију, а на ЈНА као на српску војску. Колико оваква тврдња нема основа говори чињеница да су у време распада Југославије кључне положаје у војсци заузимали несрпски кадрови - начелник Генералштаба је био Вељко Кадијевић - дете мешовитог српскохрватског брака, командант Југословенског ратног ваздухопловства је био Звонко Јурјевић - Хрват, а командант Југословенске ратне морнарице је био адмирал Стане Бровет - Словенац. Хрватска полиција се кроз 1990. и прву половину 1991. годину константно наоружава и припрема за рат. Оснива се Збор народне гарде. Крећу први окршаји са српским становништвом. ЈНА се поставља као тампон зона између сукобљених страна (ЈНА је управо спасила од тоталне пропасти хрватске полицајце у Борову селу када су упали у унакрсну ватру српских територијалаца и полицајаца 2. маја 1991. године). Од лета 1991. године предузимају се конкретни кораци против ЈНА. Прво се почело са искључивањем струје и воде, а онда се прешло на блокаду касарни ЈНА широм Хрватске. Јавно, пред телевизијом, Фрањо Туђман је објаснио зашто се кренуло у блокаду касарни. Прво, требало је успоставити пуну контролу над хрватским градовима, а друго требало је доћи до преко потребног наоружања, нарочито тешког наоружања без којег је немогуће водити рат. Дакле, требало је напасти једину закониту формацију у Хрватској. Када је ЈНА узвратила, онда је она постала агресор. Ту долазимо до Жељковог горе наведеног става. Дакле, зенге и полиција су требале пуцати по војсци, а да иста не реагује. Има ли ту војничке памети и памети уопште? Када се тежи отети војни објекат и оружје од војске, и обичном цивилу и лаику је јасно да то неће проћи без пуцњаве и окршаја. Знао је добро мајор Тепић да Хрвати желе оружје и муницију и баш због тога није хтео да им исто преда. Зато је одлучио да све дигне у ваздух.

Мајор Тепић

Аутор чланка, Борис Павелић, се надовезује на Жељка у погледу тумачења дела мајора Тепића сматрајући да је својим чином без потребе отерао у смрт 11 људи јер је за разлику од њега, генерал Владо Трифуновић предао касарну у Вараждину и тиме је ставио тачку на проливање крви. Прво, рат је већ избио. Ратују две стране и у таквом амбијенту је нормално да падају главе. Мајор Тепић је знао шта је циљ Хрвата и он, видећи да неће издржати напад бројчано јачих Хрвата, одлучује да им не препусти оружје и муницију успут жртвујући себе. Он није хтео да жртвује своје војнике, свима је рекао да се удаље од места где се он налази. Да је мајор Тепић био свестан у каквој ситуацији се налазе, сведочи и дневник који је водио, а који је после дао војницима да га сачувају (делови дневника су објављени на једном од форума ратних ветерана):,,Двадесет шести септембар 1991. Последњих дана нико од нас није честито ни тренуо. На сан нико не мисли. Имамо одличан положај, а да нас је више, усташе нам не би могле ни пера одбити. Не могу успоставити никакву везу с Бањалучким корпусом. Они су нам једина шанса да се извучемо из овог осињака...Стојадин ми каже да је погодио црнца који је већ три дана на тавану једне штале преко пута главног улаза у складиште...Данас сам завршио минирање складишта - десетак каписли са детонаторима. Једини проблем је што ми је нестао детонациони уређај. Али, ту је акумулатор из мог аута...Користећи облачну ноћ војник Стојадин Мирковић је хитроного, за тили час, извадио акумулатор из мога аута и донио га у складиште...Старији водник Ранко Стевановић, диван Нишлија реферише ми да смо усташама нанијели значајне губитке. Ми имамо само једног рањеног... " Што се тиче саме мотивације мајора Тепића да учини такво дело, најчешће се иста доводи у везу са његовом официрском чашћу и заклетвом да ће остати веран својој земљи. Ту је присутна и свест да Хрвати желе да дођу до преко потребног оружја и муниције. Међутим, има један детаљ из његовог живота који би могао доста тога да каже. Наиме, мајор Тепић је за матурски рад изабрао тему ,,Баћинске кречане" које су улазиле у састав логора Јасеновац. На том месту је шездестих година нађена масовна гробница у којој је избројано 6.774 лобање. Уз то, мајор Тепић је био родом из Комленца, села које се налази 19 километара од Доње Градине (где је био смештен део јасеновачког система смрти и који се налази спрам самог Јасеновца). Дакле, био је из краја који је доста пострадао од усташа. Није ли управо то потакло мајора Тепића на такав чин? Знајући шта је српски народ преживео од Хрвата, сада је гледао  потомке усташа како јуришају на Беденик. Можда је, као официр ЈНА (официр презрене, непријатељске и србочетничке војске у очима Хрвата) хтео да се поштеди тог бесомучног касапљења, у случају да им падне у руке,  а којем су Срби били изложени у Јасеновцу. Сигурно је чуо и видео како се према ЈНА Хрвати опходе тих предратних и ратних дана.....

Напад на касарну ЈНА у Бјеловару тог 29. септембра 1991. године, око два сата пре него што ће мајор Тепић дићи складиште муниције у ваздух

                                                     

С тим у вези, Јадранко Грантвергер, Жељков саборац, износи своје мишљење у погледу регрута ЈНА. Наизглед је сажаљив рекавши како ти момци који су служили војни рок и који су били опкољени нису ништа знали него им је само било утувљено у главу како усташе кољу. Он даље наводи да су они упадајући у војне објекте заправо спашавали војнике ЈНА, да су све пуштали кућама који су хтели да иду! Како се неко спашава тако што се пуца по њему данима? Не само што се пуцало на њих, него се на те војнике гледало као на оличење свега лошег и злог по Хрватску. Дакле, нападају се, опкољавају и пуца се по војницима у сврху њиховог спашавања. Даље, како је могуће да чим се непријатељски војници заробе, да се одмах исти пуштају да иду кући и то по Бјеловару у моменту када се воде жестоке борбе? Постоји ли војник који би дозволио да му у јеку борбе непријатељски војници, а који су претходно пуштени на слободу, слободно ходају по зони борбеног деловања па и по остатку сопствене територије, у овом случају Хрватске? Такав војник може да прикупља податке о оружаним формацијама, опремљености, моралу, логистици и да је достави својој војсци кад дође до ње. На крају, да ли би уопште тај војник преживео на простору у којем је он означен као дивљач за одстрел јер, према Хрватима, припада тој злој армији која има искључиви циљ да уништи све што је хрватско? Мислим да је јасна тежина горе споменуте тврдње. Да је речено да се према заробљеним војницима добро поступало и да је то доказано, то би била потпуно друга ствар, а прича о спашавању војника тако што се пуца на њих је увреда за здрав разум. Што се тиче приче о усташама које кољу, војници ЈНА су добро чули и видели да усташки дух поново васкрсава у Хрватској, да се избегле усташе враћају у Хрватску са причом да се поново рађа њихова држава, да влада усташка и србофобна реторика, да се на ЈНА гледао као на експонента великосрпске политике, а што са собом повлачи распаљивање крвожедне мржње према тој војсци, да су кренуле провокације и напади на ту исту ЈНА. Уз то, осам дана пре напада на Беденик, 21. септембра 1991. године, десио се масакр над резервистима ЈНА на Коранском мосту крај Карловца када је 13 резервиста убијено (неки су стрељани, а некима је пуцано у ноге па су потом клани). Након погибије мајора Тепића, пада касарне у Бјеловару и складишта у Беденику, стрељан је командант касарне у Бјеловару пуковник Ковачевић, потпуковник Миљко Васић, капетан прве класе Драгиша Јовановић, старији водник Ранко Стевановић и још шест војника ЈНА. Толико о сажаљивости, спашавању и ,,утувљивању" у главу.....

Стојадин Мирковић

У чланку је било речи и о Стојадину Мирковићу, војнику који је одбио наређење мајора Тепића да се повуче на безбедно него је до погибије пуцао са транспортера. Занимљиво је да се у чланку спомиње да постоји велика могућност да је Стојадин Мирковић убио тројицу хрватских бораца чија су тела након експлозије нађена. Тврди се да се не зна поуздано како је Стојадин Мирковић погинуо, али да је извјесно да никога од својих непријатеља или ,,непријатеља" није познавао, те да је Марију Шимићу био вршњак. Стављање под наводнике реч ,,непријатељ" алудира на то да му је то неко, као и осталим војницима, утувио у главу да су му Хрвати непријатељи. Сам Стојадин је осетио ту мржњу према ЈНА и Србима. Он је био момак од 19 година који је дошао да одслужи војни рок и да се потом врати својој кући. Међутим, рат је избио и пошто су били нападани од Хрвата, Стојадин се заједно са својим друговима и старешинама бранио. Сумњам да је Стојадин мислио да Хрвати спашавају његов млади живот тако што пуцају на њега. У војној науци постоји дефиниција непријатеља, а она гласи да је непријатељ онај који подигне оружје на војника. Дакле, није уопште нужно да их познаје, сама чињеница да је на Стојадина и његове другове пуцано, говори да су им Хрвати били непријатељи. Ово се односи и на Марија Шимића чији је Стојадин вршњак био. Марио Шимић је био узео пушку у руке и кренуо је да напада војне објекте. Без обзира што је имао 19 година, он је узео пушку у руке, ставио се у редове хрватских оружаних формација и игром судбине је погинуо у борби. Од кад је света и века, зна се да када неко узме оружје у руке и кад се рат распламса да постоји ризик да изгуби главу имао он 19 или 50 година. Уз то, Марио Шимић је био припадник диверзантске јединице и исти је држао најосетљивије положаје по Бјеловару. У диверзантске јединице не иде свако. У те јединице иду посебно одабрани момци јер такве јединице изводе врло опасне и тешке борбене задатке.

Све у свему, у вези жртве мајора Тепића и збивања у Бјеловау те 1991. године се види замена тезе чија суштина се огледа у тврдњи да је Хрватска била жртва агресије. Из те тврдње произлазе и остале, а једна од њих је и та да су бојовници спшавали момке који су служили у ЈНА. Мислим да је потпуно јасно колико је цела та теоријска конструкција стабилна и одржива.