Пратиоци

Приказивање постова са ознаком Косово и Метохија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Косово и Метохија. Прикажи све постове

субота, 8. фебруар 2020.

ДЕЛОВАЊЕ ВАТИКАНА НА ПРОСТОРУ ЦРНЕ ГОРЕ, КИМ И МАКЕДОНИЈЕ - ПРЕСЕК ЗА 2019. ГОДИНУ

Свети Василије, један од највећих српских светитеља. Још за живота је навукао мржњу Ватикана, а на дан његовог рођења је Мило потписао указ о проглашењу спорног Закона

Прошле 2019. године на српским просторима је било видљиво прозелитско деловање римокатоличке цркве. Конкретније, то деловање је нарочито видљиво на простору Црне Горе, Косова и Метохије и Македоније. Овом приликом бих желео да напоменем да није искључено деловање НАТО пакта (напротив) и осталих нама ненаклоњених чинилаца, али мишљења сам да нашем човеку некако непримећено пролази  деловање римокатоличке цркве. Свестан је наш народ погубног деловања Ватикана на овим просторима, али некако касно уочи то деловање. Разлог томе треба тражити у чињеници да Ватикан делује увек иза кулисе, непримећено, а своје деловање маскира благоглагољивим фразама и говорима. Стога, деловање Америке и њених вазала, Британије, Немачке је видљиво и у првом је плану. Метафорички речено, то је батина која директно и отворено удара по нама, те из тог разлога су нам стално пред очима наведени чиниоци. Стога, овај текст ће бити везан за деловање Ватикана у прошлој години и на наведеним просторима јер не треба заборавити да је духовни отац србофобије управо Ватикан. Пре него што кренем у опис деловања Ватикана, напоменуо бих то да између Црне Горе, Косова и Метохије као и Македоније постоји једна тачка везивања. То је чињеница непризнавања. У идућим редовима ће подробније бити посвећена пажња тој чињеници. Стога, да кренемо по хронологији.

Папа Франциско у Македонији. На 05:37 се види покушај Зорана Заева да пољуби руку папи

петак, 15. новембар 2019.

МАЛИ ШЕНГЕН - ПУТ КА ВЕЛИКОЈ АЛБАНИЈИ


                                                            ,,Као што човек не може да живи без десне                                                                                         руке, тако ни Албанија не може да живи без Косова."

                                                                                                               Ахмед Зогу (1895 - 1961)
                                                                                                               албански краљ 


Дана 10. новембра 2019. године, објављена је вест да настаје Мали Шенген - простор Албаније, Србије и Северне Македоније на којем ће слободно моћи да циркулишу људи, роба, услуге и капитал. Председник Србије, Александар Вучић, је истакао да ова иницијатива и овај споразум доноси добит потписницама, да ће порасти инвестиције у све три државе, да ће доћи до појачања економске активности, да ће грађани Србије моћи ићи са личном картом на море у Албанију итд. Међутим, Вучић је даље истакао да овај споразум неће бити популаран у Србији, али да га то не занима. Навикли смо да српски председник игнорише размишљање грађана ове земље ослањајући се на изборни резултат (као да је победом на изборима добио апсолутно право да поступа мимо Устава, да ради шта год хоће, не питајући никога и радећи супротно ономе што је обећавао његовим бирачима и осталим грађанима), али пођимо од ове председникове констатације да овај поступак неће бити популаран у Србији. Ја ћу само да додам да је реч о врлој погубној иницијативи која може да остави негативне далекосежне последице. Могло би се рећи да је ово можда најгори потез напредњачке власти поред Бриселског споразума и постављања Ане Брнабић за председника Владе. Да кренемо по реду.

недеља, 20. октобар 2019.

ВРАЧИ, ЗОЧИШТЕ И АРНАУТСКЕ РАБОТЕ

Манастир Зочиште крај Ораховца

Данас су Врачи - Свети Козма и Дамјан. У Метохији постоји један манастир посвећен њима, заправо мошти ових светаца су у њему. Реч је о Зочишту. Манастир је добио име по лековитој води за очи. Врачи су као празник, бар у мом крају, били врло поштовани и то беше један од празника где се није смело ништа радити. Говорило се да онај ко се огреши на тај дан, зна да сиђе с ума. Чак и муслимани нису смели ништа да раде тај дан. Дакле, страхопоштовање је постојало. Замислите тек онда место где мошти таквих светаца почивају. Такво сазнање уопште није било препрека да овај манастир одлети у ваздух те 1999. Ништа то Арнаутима није значило. Прича се да су после један по један силазили с памети и да су Арнаути долазили да пале свеће на рушевинама манастира. Није то први пут. Девич су дренички Арнаути стално нападали. После сваког напада, нападачи су лудели и онда су остали доводили полуделе Светом Јанићију, чије су мошти похрањене у манастиру, да их лечи. Излече се и онда опет ти исти ударају на манастир. И тако у круг. Заиста један тешко схватљив феномен. Да не говорим тек о преоравању српских гробаља, ломљењу надгробних споменика, ископавању костију итд. Одакле све ово? Како човеку могу пасти на памет ове ствари? Да чак ни мртви немају мира.....

Истражујући  мало по интернету и по литератури, уочио сам да се разликују шиптарски и хрватски злочини и то по методологији, али и по корену. Оно што би могао бити корен тих арнаутских злодела, крије се у два запажања руског конзула Гиљфердинга док је путовао Косметом 1858. Оно што је Гиљфердинг прво приметио када је пролазио Метохијом, јесте да Арнаути уопште нису богобојажљиви. Чак је говорио да никада на свету није видео тако небогобојажљивог народа. Он је то закључио када је сведочио томе да Арнаути користе српске надгробне споменике као материјал за градњу својих кућа! Остали балкански народи, вели Гиљфердинг, претпостављају своју слободу вери. Е ту долазимо до другог опажања и веома битне чињенице. Реч је о арнаутском поимању слободе. Они слободу тумаче у апсолутном смислу. Могу да радим шта год хоћу, али не према другом Арнауту, него према Србима. Убијем Србина. Ништа. Украдем Србину стоку. Ништа. Силујем па потом украдем ћерку Србинову. Ништа. Преоравам гробље да би себи направио њиву, воћњак или пашњак. Ништа. Рушим цркве и манастире. Ништа. Запоседам српске куће. Ништа. Дакле, нема препрека тој апсолутној слободи. Нема препрека да се задовољи потреба или корист. Ислам је Арнаутима значио само као средство да раде шта год хоће. И тако су Срби вековима били изложени свакојаким злоделима. А Арнаути су врло маштовити. Када је те 1912. дошао крај њиховом дивљању, Србија није њих прогласила за грађане другог реда, него су били једнаки у правима и обавезама као и Срби. Али опет.......Нема оне апсолутне слободе коју је Турска дала. Сада је закон био граница. Да су жалили за таквим временима када су могли да раде шта год хоће, сведочи и један колониста из Херцеговине у грачаничком срезу који је морао да бежи испред Арнаута те 1941. по априлском слому. Он вели да су са Арнаутима живели у миру и међусобном поштовању до рата. Једино што су приметили јесте осећај носталгије за временима када су могли да раде шта год хоће. Било им криво што више није тако. Србија тако са својим законима беше препрека арнаутској апсолутној слободи што они доживеше као угњетавање те тако постаде предмет мржње. Србе су и раније мрзели и то је оно што су покупили од ислама, барем онако како су га они и Турци разумевали, а то је мржња према раји. Недостатак богобојажљивости, апсолутно тумачење слободе, мржња према српској раји, али и феномен конвертита су основа аранутског дивљања.......

петак, 27. септембар 2019.

МАЉИ ДЕЦА И КОСОВСКИ КРСТОВДАН


Окупљени Срби код оскрнављених гробова малих мученика

Читајући и истражујући о усташким злочинима, увек се међу свим оним случајевима које карактеришу невиђена суровост, садизам и сладострашће, нађу неколико њих који једноставно се више не могу објаснити. Човек занеми када чита такве ствари. Делује као да наука стаје и да теологија почиње да објашњава своје. Исто ово се може рећи за арнаутска злодела на Косову и Метохији.

понедељак, 2. септембар 2019.

У СПОМЕН НА ГОРШТАКИЊУ СА ЧАКОРА


Бранка Ђукић

Чакор је планина која раздваја Метохију од Црне Горе. Сам превој Чакор је граница Метохије и Црне Горе. На том превоју, код села Кућиште, улази се у Метохију, а пут води ка Пећи. Са леве стране пута остају села Боге, Аџовића река, Кошутане...Путник који иде тим путем, пре Пећи мора да наиђе на село Љевош (и данас српско село) које је име добило по томе што се „лијевало“ оружје за витезове који су ишли да дочекају Турке на Косову. Одмах испод Љевоша налази се Пећка Патријаршија, а то је већ западни улаз у Пећ.

уторак, 27. август 2019.

АНА ПРИЗРЕНКА


Призрен

Име му каже да је то онај на кога се са љубављу и посебном пажњом гледа. Дакле, онај који приздире. Налази се на југу Метохије где равница полако уступа место планинама које се протежу даље чак и преко границе у Шћиперију. За златног српског средњег века постао је царски град. Царски Призрен се налази на врло старој и битној комуникацији која води све до Јадрана. Отуда је долазила скупоцена роба из јадранских лука. Са робом су долазили и трговци. Временом су отуда, од друге стране Паштрика и Коритника почели стизати Шћипентари, али и римокатолички прозелити. Иако је за турска вакта град био насељен исламским и православним живљем, римокатоличка црква је Призрен означила за центар њихове прозелитске делатности. Тако је и дан данас. Вековима су људи ходили том комуникацијом. Тако је било и тог пролећа 1999. године, када су агресори поломили зубе на Паштрику. Хтели су скупа са својом пешадијом да прођу тим брдима и да се докопају Царског града. То им је пошло за руком када су се наша војска и полиција морале повући. Тада са границе кренуше Немци и терористичка УЧК. Царски град беше први у који је УЧК ушао. За њима дођоше Германи, али и њихови сународници из Шћиперије који су видели добру прилику да се населе тако што ће одузимати српске куће и станове. Још док је наша војска била у граду умало није пала крв. Неки војници нису могли трпети да одједном долази швапски војник у Царски град да заповеда, да пушта Шиптаре да раде што им је воља. Највећи део Срба Призренаца је напустио град. Оно што је остало, постали су, како су Швабе још раније назвали Србе на западним српским просторима који су били на удару Хрвата, Ватикана и Беча, Vogelfrei. У буквалном преводу значи "слободна птица". У немачком политичком речнику се под тим појмом заправо подразумева онај који је стављен ван закона, онај кога може свако убити. Друкчије речено, онај који је за одстрел. Срби са Косова и Метохије су тих дана управо били за одстрел тако да су многи погубили главе, или једноставно пропали без трага и гласа. 

субота, 24. август 2019.

ИВАН ПРИШТЕВАЦ


Иван Мајсторовић

Усред косовске равнице давних дана се подно Гољак планине уприштио град. Веле да баш изгледа као кад се пришт угнезди на телу. Тако се и он угнездио подно Гољак планине. Тако је понео име Приштина.

среда, 31. јул 2019.

ЗАПИС НА СТУБУ

Деспот Стефан Лазаревић

Петнаест година након што су косовски витезови са кнезом Лазаром отишли у вечност, на истом том Косову пољу, те 1404. године, затекао се кнежев син деспот Стефан. Велики војник и јунак, државник и дипломата, али и веома образован човек и културољубац, написао је похвалну песму косовским јунацима и своме оцу. Почетак песме је сличан почетку песме о изгинулим Спартанцима на Термопилима. Косовска битка је већ тада ушла у вечност и легенду. Кажу, нисам имао прилику да прочитам, да су записи патријарха Данила Трећег, годину или две након боја, говорили о храброј жртви косовских витезова малтене као што се данас о томе говори. Дакле, писано је о томе још пре деспота Стефана. Имамо са чим побијати идиотије од навода Ноела Малколма, квазиисторичара и апологету шиптарског дивљања на Косову и Метохији као и НАТО агресије, који је тврдио да је прича о Косову само плод српског романтизма из 19. века. Дакле, по његовом, ми смо од 19. века кренули на туђу земљу. Да се подсетимо још једном чија је то земља, а нарочито данас када компрадори стају на страну Ноела Малколма и осталих хохштаплера са запада, кроз стихове деспота Стефана:

среда, 24. јул 2019.

ЈОВАН И СТОЈАН - ПРИЧА О ДВОЈИЦИ ПРИШТИНСКИХ ЈУНАКА


Стара Приштина

Писало се нешто (додуше недовољно) о хероју Милошу Ћирковићу из Белог Поља крај Пећи који је те кобне '99. године одбио да оде из Метохије него је сам у селу се пркосно бранио данима пред шиптарским навалама при чему је убио 18 Шиптара. Нажалост, ни после 18 година не зна се шта је било са Милошем. Међутим, било је и раније јунака на Космету који нису могли трпети турски јарам и арнаутска зверства. Судбина косметских Срба је од пада под Турке па до дана данашњег (са малим прекидима) била праћена сузама, прогоном, убијањем, отимањем имовине, девојака, ћерки итд. Ту долазимо до двојице јунака из Приштине која нису могла да се помире са таквом судбином. Наиме, у рату против Турака 1878. године српска војска је ослободила оно што данас чини југоисток Србије. У муњевитом надирању српска војска је ослободивши Ниш, наступала ка Скопљу са једне и ка Приштини са друге стране притом ослободивши Лесковац, Власотинце, Сурдулицу, Врање, Пирот, Гњилане.....У наступању српске војске ка Приштини, чета капетана Сандића избила је код Грачанице, а једна друга јединица код Лужака. Претило је да Приштина буде доведена у полуокружење. Срби су сведочили да су до тада Арнаути и Турци били обесни, свакојака насиља су вршили према раји, али овим напредовањем српске војске одједном су постала умиљата јагњад. "Добро јутро чорбаџи и срећно ви царство", говорили су Арнаути Србима.....Међутим, зна се шта је било одлучено Берлинским конгресом. Српска војска се повукла са Косова. Од умиљатих јагњади, Арнаути и Турци се поново преобратише у вукове и настаде покољ и лов на Србе широм Косова. Још Арнаути који су побегли пред српском војском из Топлице, звани мухаџири (избеглице), бесни и кивни на Србе придружише се том лову. За Србе настадоше тешки дани. Тада је кренула опет масовна сеоба Срба са Космета, слично оној из 1690. године. У Приштини ситуација иста. Срби се лове по вароши. Сакрили се по кућама да сачекају да прође овај крвави пир, а сељаци из околине се крију по шумама. Пљачке учестале. Убиства исто. Прво је погинуло десет виђенијих Срба, а онда је у кући Симе Костића погинуло њих 13 који су се крили (тачније 12, јер извесни Јанићије је некако преживео). У махали Панађуриште једна кућа није хтела да чека ово. Беше то кућа пушкара Јована Јанићијевића. Беше врло вешт занатлија и богат човек, врло храбар и добар стрелац. Имао је петоро деце, а чекао је и шесто. Са њим је живео и његов шурак и ортак Стојан. Знао је Јован да га Турци и Арнаути мрзе због богатства и вештине. Ђе шкија (свиња на шиптарском) и рајетин море бити бољи од Турчина? Јован се стога добро наоружао и чекао је када ће арнаутска руља кренути и на њега. Тако и би. Јован и Стојан их сачекаше спремно. На грубе претње и наредбе да се врата отворе, стигао је пуцањ са прозора Јанићијевића. Арнаути падају један за другим. Деца полегала по поду, а мајка и жена Јованова се превари. Кренула ка деци да их умири, али метак је погоди у срце. Са њом умре и дете које је носила у утроби...Јован видевши да му жена погибе, одлучи да се пробије зид како би деца побегла код комшије Адем - аге. Стојан проби зид и деца се плачући опростише од мајке. Адем - ага их прими на аманет, али он то не одржа. Проведе децу кроз капиџике турских кућа и онда их само остави на улици пожелевши им срећу. Борба Јована и Стојана се отегла у ноћ. Арнаути, пошто никако не могу да савладају ову двојицу јунака, запалише кућу. Како је ватра све више напредовала, било је јасно да ако нешто не ураде да ће живи изгорети. Стојан тад рече Јовану да се спасава јер има децу, а он ће остати са сестром да изгори јер нема никог (није био жењен). Јован са сузама у очима рече да га не може оставити, или ће заједно бежати код Адем - аге или ће заједно изгорети, а деци нека је Бог на помоћи. Одлучише да заједно беже. Прво ће Јован изаћи. Јован уђе код Адем - аге и упита га где су му деца. Адем - ага рече да спавају са његовом те да се овај одмах сакрије у подрум. Када је Јован ушао у подрум, Адем - ага га закључа и ускликну:"Сад или никад...." Зашто? Као и остали Турци, и Адем - ага није подносио да један каур буде бољи од њега. Није се смиловао ни према деци ни према Јовану. Уз то, увео је Арнауте у двориште, а Стојан се спремао да изађе из запаљене куће и да уђе код Адем - аге не знајући да му је заседа постављена. Чим је главом провирио кроз рупу од зида једним потезом јатагана глава паде на земљу, а тело сагоре са сестром. Јован је схватио да је издан и хтеде да се освети Адем - аги, али кроз прозор подрума дође киша метака. Тако су скончали Јован и Стојан. Стојанову главу су после данима Арнаути носили у тепсији од куће до куће и добијали су богате прилоге у новцу од приштинских Турака и Арнаута. Јован и Стојан су са собом у смрт повели 27 Арнаута. После је и настала песма о погибији Јована и Стојана коју су Арнаути певали пркосећи Србима. А деца? Деца су уплашена и сама по граду тражили свога стрица Тому који се исто крио од Арнаута. Уз велике тешкоће некако га нађоше. Иначе, Јован је имао четири сина:Николу, Глигорија, Дамњана и Кузмана и једну кћер. Сви заједно побегоше преко границе у Куршумлију и тамо се настанише.........

недеља, 14. јул 2019.

РИМОКАТОЛИЧКИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Сусрет Рамуша Харадинаја и папе Франциска 2018. године

Почетком јуна ове године, осванула је вест да је Рамуш Харадинај прекрстио старо српско православно црквиште у Новом Брду у римокатоличко црквиште. Наиме, реч је о рестаурацији овог храма чији је финансијер Немачка. Много текстова и коментара је писано у јавности у вези тог догађаја, али један моменат никако није споменут. Склон сам мишљењу да ово није Рамушев оригиналан изум и његова оригинална мисао. О чему је реч?

субота, 6. јул 2019.

КОСОВЦИ И МЕТОХИЈЦИ У СТВАРАЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ


Војвода Раде Радовић

Славикнет је један од најбољих сајтова на тему Одбрамбено – Отаџбинског рата. Доста ратних ветерана приповедањем ратних доживљаја доста доприноси у расветљавању појединих догађаја, али и отргнућу од заборава многих мало споменутих хероја који су своје животе дали да би Република Српска постојала. Један коментатор ми је привукао пажњу, покушаћу да цитирам:“Требало би мало више да се пише о Косовскометохијском добровољачком одреду који је обишао многа ратишта.“ Збиља, мало се писало о Косовцима и Метохијцима који су ишли преко Дрине да помогну својој браћи. Не зна се колико их је било. Колико ме сећање служи, овај одред се спомиње у документарној емисији „Пад Крајине“ где је приказан прилог са далматинског ратишта у којем је интервјуисан један од старешина тог одреда кога зову Чича. На горе поменутом сајту, један ветеран је споменуо једног добровољца из Приштине који се презивао Џинић. Име му није навео, али је рекао да је тај добровољац погинуо тако што су он и један његов саборац били опкољени од стране муслимана па су се разнели бомбом да им не падну живи у руке. Међутим, један Метохијац је веома познат на простору Херцеговине и један је од најзаслужнијих што је источна Херцеговина остала српска.

петак, 28. јун 2019.

КОСОВО - НАШЕ ОГЛЕДАЛО

Видовдан на Газиместану

Оног лета када је Мурат избио са војском на Косово, вели косовско народно предање, преда њега је изашао један плећати себар са дугом косом боје сребра. Бојажљиво је клекнуо пред Мурата. У једној руци држао је зобницу са јечмом, а другом руком султану показа на пространа косовска житна поља. “Заповедај царе”, вели себар и рече султану да има јечма за хатове и торове и да има и за пиво и жита за хлеб. Другим речима, себар је предавао султану косовска природна богатства, а Мурат се још није сударио са српском војском. Дакле, реч је о ономе што је Бата Живојиновић у једној реченици објаснио у Балкан Експресу:”А по старом српском обичају, ракија за победнике.” Због такве лоше особине у Срба, да се улагује непријатељу пре но што је овај однео војну победу, наш народ на Косову је веровао да је због тог себра пало проклетство на њих и да због тога тако масовно гину од арнаутске и турске руке. Ех, да види овај себар шта својих потомака има у данашњим временима. Јесу ли Срби проклети због својих данашњих великаша, а који се понашају као тај себар? “Заповедај царе, господару, амбасадоре, помоћнику државног сектретара, канцелару.....”, нема коме тако не говоре, а нуде све и свашта. Има црнице земље, има српских вода и река, има угља косовских, има руда, творница, предузећа, има Србаља да буду робови........Оно што их разликује од тог себра, јесте не само да су бојажљиви према господарима својим, него пресрећни су кад им нешто ураде, чак и предосете шта се од њих тражи унапред, иако то господар још није тражио, само да би својим господарима измамили осмех на лице и добили тапшање по рамену. Рекоше депеше Викиликса да ови наши великаши буквално обијају прагове у западним амбасадама. Свађају се међусобно ко ће боље служити. “Заповедај царе, господару, амбасадоре........Ја сам тај који ће боље Србље претворити у робље, који ће ти дати и јечам и жито и воде и руде. Само затражи......”Само да тај себар види ово. Нема шта, друштвена патологија се развија годинама, деценијама......Е тако су великаши ових лета чинили са Косовом и Метохијом.

среда, 19. јун 2019.

МИЛОШ И ЖИВКО - ПОСЛЕДЊИ ВИТЕЗ НА МЕТОХИЈИ - ПОСЛЕДЊИ ХАЈДУК НА БАНИЈИ

Милош Ћирковић и Живко Кораћ

Бејах средњошколац. У Беседи, која је тада била у Пашићевој улици, једна књига ми је привукла пажњу. Била је то књига ,,Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве". Сам назив књиге ми је привукао пажњу, али нисам знао каква је садржина те књиге. У том моменту нисам проверавао садржину те књиге, али сам се ипак одлучио да је купим. У тој књизи, између осталог, наведен је списак побијених и отетих Срба са простора Косова и Метохије након повлачења наше војске те 1999. године. За највећи број тих мученика писало је да је неко убијен испред куће, да је неко убијен у кући хладним оружјем па да је кућа спаљена, да је неко жив спаљен у кући, да је неко отет кад је бициклом прелазио мост на Ситници, да је отет из своје куће или стана, да је отет кад је из српског прешао у шиптарски део града или да је отет на својој њиви или винограду. Једно име се издвајало из читавог мора имена и људских судбина. Под бројем 501 стајало је име Милоша Ћирковића. Писало је:,,Ћирковић Милош из Белог Поља код Пећи, шумар, при честим нападима Албанаца на његову кућу забарикадирао се и бранио више дана из куће где је и погинуо." Сам опис његовог страдања једноставно се истицао спрам осталих случајева страдања наших сународника са Косова и Метохије. Ко је био тај човек? Како је живео? Шта га је нагнало да остане и да се брани? То су била питања која су очитовала моју знатижељу и дивљење према овом јунаку.