Пратиоци

среда, 19. јун 2019.

МИЛОШ И ЖИВКО - ПОСЛЕДЊИ ВИТЕЗ НА МЕТОХИЈИ - ПОСЛЕДЊИ ХАЈДУК НА БАНИЈИ

Милош Ћирковић и Живко Кораћ

Бејах средњошколац. У Беседи, која је тада била у Пашићевој улици, једна књига ми је привукла пажњу. Била је то књига ,,Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве". Сам назив књиге ми је привукао пажњу, али нисам знао каква је садржина те књиге. У том моменту нисам проверавао садржину те књиге, али сам се ипак одлучио да је купим. У тој књизи, између осталог, наведен је списак побијених и отетих Срба са простора Косова и Метохије након повлачења наше војске те 1999. године. За највећи број тих мученика писало је да је неко убијен испред куће, да је неко убијен у кући хладним оружјем па да је кућа спаљена, да је неко жив спаљен у кући, да је неко отет кад је бициклом прелазио мост на Ситници, да је отет из своје куће или стана, да је отет кад је из српског прешао у шиптарски део града или да је отет на својој њиви или винограду. Једно име се издвајало из читавог мора имена и људских судбина. Под бројем 501 стајало је име Милоша Ћирковића. Писало је:,,Ћирковић Милош из Белог Поља код Пећи, шумар, при честим нападима Албанаца на његову кућу забарикадирао се и бранио више дана из куће где је и погинуо." Сам опис његовог страдања једноставно се истицао спрам осталих случајева страдања наших сународника са Косова и Метохије. Ко је био тај човек? Како је живео? Шта га је нагнало да остане и да се брани? То су била питања која су очитовала моју знатижељу и дивљење према овом јунаку.

О Милошу Ћирковићу је писано ових година. Ове године је 20 година од његовог херојског подвига. Међутим, у овом тексту нећу писати само о њему. Писаћу о још једном хероју, Живку Кораћу са Баније. Мишљења сам да Милоша и Живка, као два хероја из последњих ратова, никако не треба раздвајати пре свега због својих подвига и због низа сличности из њихових живота и њихове потоње судбине. 

Живко Кораћ је рођен у срцу Баније, у селу Велики Шушњар крај Петриње, 1957. године. Долазио је из побожне породице, те је сам Живко био верник и национално изграђен и свестан човек. Живко је одрастао на причама о усташким злоделима у његовом селу. Наиме, усташе су те 1941. године повезале 25 српске деце и ставиле их испред улаза у сењак. Ноге су им биле у сењаку. Усташе су запалиле сењак тако да су несрећној деци изгореле ноге до колена, а усташе су их онда бациле на сеоски пут да тако издахну у мукама. Све ово је утицало на Живка који није хтео да буде члан комунистичке партије, али због тога није могао да напредује на послу. Живко је иначе био веома благе нарави и због тога су га сви волели. Волео је природу и стоку тако да је често чувао овце, али волео је и животиње уопште. Поправљао је ластавичја гнезда, а син Душан је сведочио о томе колико је Живко волео њиховог шарпланинца. Када су се ратни облаци надвили над Банијом и када се Република Српска Крајина рађала, Живко је био међу првима који се јавио у одбрану Баније. Био је врло драгоцен војник јер је добро познавао Банију, сваки њен кутак је познавао. Био је два пута рањаван. Први пут у Далмацији крај Бенковца, а други пут у Посавини када се пробијао коридор живота ка Србији.

Милош Ћирковић је био млађи од Живка. Рођен је у Пећи, тамо крај столице српског патријарха, те 1961. године. Живео је у Белом Пољу крај Пећи. Исто као и Живко волео је природу, стоку, планину тако да је те 1989. године постао шумар. Познавао је сваки кутак пећког краја. Био је верник и снага његове вере ће доћи до изражаја када се буде одлучио на херојски подвиг. Милоша су, као и Живка, волели сви. Није био горд, био је на услузи свакоме ко му се обратио за помоћ, како својим сељанима тако и Шиптарима из околних села. За сваког човека имао је лепу реч. 

Чуо је Милош када су те 1995. године кренули збегови са западних српских простора, када је стотине хиљада људи кренуло пут Србије пред навалом потомака хрватских усташа. Остала је непознаница да ли је Милош чуо за једног Живка који није хтео да оде са свог огњишта....Када су пукле линије тог авугста 1995. године, Живко је рекао својима:,,Ви идите, а ја не дам своју кућу и земљу". Отишао је код своје баке у Велики Шушњар. У селу су остали старци. Хрватска војска је ушла у село и кренула је да пљачка. У једном моменту, Живко је наишао на једног војника којег је убио, потом се у унформи Српске војске Крајине (званичан назив оружаних снага Републике Српске Крајине) докопао шума и тако је кренуло његово хајдуковање по банијским шумама и горама.
Крајишка песма о Живку Кораћу

Да ли је Живко чуо да је кренула шиптарска побуна на Косову и Метохији? Да ли је чуо да су његови сународници са Свете косовскометохијске земље кренули у егзодус? На крају, је ли чуо за једног Милоша који није хтео да напусти своје огњиште?
Гусларска песма о последњем косовском витезу Милошу Ћирковићу

Када је кренула арнаутска побуна на КиМ те 1998. године, војска је чула за Милоша. Био им је драгоцен као водич јер је познавао сваки грм у пећком крају. Међутим, када је 1999. године кренуо егзодус Срба са КиМ, Милош је испрва изашао са Метохије. Испоставиће се да је он то урадио само да своју породицу смести. Није прошло дуго по извлачењу са Метохије када је Милош својој мајци Ђурђини рекао да се враћа за Бело Поље. Мајка га је преклињала да не иде, али он ју је тешио рекавши јој да он иде само по неке ствари које је заборавио у кући, да ће се вратити. Тек су касније сазнали да Милош није ишао назад по ствари које је заборавио него да је чврсто донео одлуку да са свог кућног прага не иде. Да се брани до краја. Био се договорио са неким момцима да се бране (на једном месту је писало да је девет мушких глава одлучило да брани село), али ипак су одлучили да напусте Бело Поље и да крену пут централне Србије. Милош је то доживео као издају. Кажу да је тада рекао:,,Ви идите, а ја из моје куће нећу да идем." После неког времена, италијански војник обавештава митрополита Амфилохија да је остао само један Србин у потпуно напуштеном Белом Пољу. Митрополит шаље оца Радомира Никчевића са задатком да Милоша извуче из села, да га пребаце у Пећаршију, а потом да иде за централну Србију. Италијански војници упозоравају оца Радомира да је Милош вероватно у стању психичког растројства јер према њиховом поимању, онако како се понаша Милош није понашање нормалног човека. Још један доказ да западњаци не разумеју нити ће икада разумети Косовски Завет и ону Његошеву да буде борба непрестана, да буде што бити не може. Отац Радомир, када је дошао пред Милошеву кућу, почео је да дозива Милоша. Милош препознавши православног свештеника, излази у униформи Војске Југославије. Када је отац Радомир ушао у Милошеву кућу, видео је да Милош живи опсађеничким животом. Није имао више чиме да се храни, сем месних нарезака који су остали иза војске. У једном делу куће, отац Радомир је видео локву крви, а за то му је Милош рекао да је то крв једног од Арнаута који га је покушао ухватити на спавању. Од тог момента Милош више није ни спавао. Отац Радомир је покушао на све начине да убеди Милоша да пође са њим. Сваки пут је то Милош одбијао. Последњи пут када је био одбијен, отац Радомир је тражио од Милоша да устане, да га благослови са жељом да му Господ да снаге да издржи у овом подвигу. Данима је долазио отац Радомир доносећи храну Милошу. Милош је, нарочито од како су покушали да га ухвате на спавању, мењао положаје у селу, улазио је у напуштене куће других сељана, те је одатле правио заседе Арнаутима. Тако је био непредвидљив. Причало се да је Милош током својих херојских борби намерно пуштао гусларске песме тако да је Пећ могао да чује пркос последењег српског војника на Косову и Метохији, да чује гусларске песме помешане са пуцњевима. Међутим, једног дана италијански војници долазе митрополиту Амфилохију рекавши му да се са Милошем нешто десило, да изгледа да је погинуо. Митрополит одлази у Бело Поље и видео је да је Милошева кућа спаљена, а да од Милоша нема трага ни гласа. Прошло је пуних 20 година од како је нестало Милоша. Претпоставља се да је тог 20. јуна 1999. године, а неки сматрају да је то било 26. јуна, Милош Ћирковић савладан и уграбљен од Арнаута. Да ли је витез завршио у Жутој кући? Да ли је витез одмах убијен па је сахрањен на Србима непознатом месту као нека врста казне за то што се Милош дрзнуо да уради то што је урадио на врхунуцу арнаутског дивљања? Још нема одговора на ова питања. Било како било, Милош је скупо наплатио своју главу. Повео је са собом 18 Шиптара. 
Кућа Милоша Ћирковића у Белом Пољу крај Пећи

У данима када се Милош Ћирковић подвизао на Метохији, Живко Кораћ можда не знајући шта се дешава на КиМ, је крстарио као хајдук по Петровој гори, на крајње западним српским просторима. Хрватска полиција га је годинама тражила. У потрагу су се укључили и ловци јер су им обећали богату новчану награду за Живкову главу. Један је чак и налетео на њега, али је тај сусрет платио главом. Док је хајдуковао зна се да је Живко убио бар тројицу Хрвата који су га тражили. У току свог хајдуковања, никада се није огрешио о цивилно становништво, а постоје и сведочанства да су га чак и локални Хрвати поштовали због његовог свеукупног дела. Живко, као последњи српски војник на западним српским странама, коначно је пао у обруч хрватске полиције на Српску Нову годину 2001. године. Два сата се Живко тукао са непријатељом, бацао је бомбе, пуцао је из пушке. Међутим, Живко је схватио да је његовом хајдуковању дошао крај. Давно је донео одлуку да Хрватима неће пасти у руке. Његов син Душан је то једном приликом и рекао, да се добро сећа кад је Живко за време рата рекао да усташама никад неће пасти у руке. Када су хрватски полицајци кренули ка Живку, он је извадио бомбу, скинуо осигурач и ставио је на своја прса. После пар секунди одјекнула је експлозија, последњи чин пркоса непокорног и последњег српског војника на Банији. Када су хрватски војници пришли Живку видели су униформу и грб оне војске за коју су мислили да је нестала у Олуји. Униформу Српске војске Крајине. 
Банија

Таква је била судбина двојице српских хероја, Милоша и Живка. Милош Ћирковић био је последњи витез на Метохији, на Косову и Метохији уопште, који се бранио у свом селу као витез у опкољеној тврђави. Живко Кораћ је био последњи српски хајдук на Банији, али и у Срба уопште, који је крстарио по Петровој гори. Обојица су могла да оду на сигурно. Милош је могао да остане са својима у централној Србији, али је чврсто одлучио да не иде из своје куће, да његов дом њему буде гроб као што је рекао оцу Радомиру. Живко је познавајући Банију као свој џеп имао безброј прилика да пређе преко Уне у Републику Српску, али није могао и није хтео. Исто као и Милош, није хтео да напусти свој крај и кућу. Живков син Душан је рекао да је Живко до краја волео Крајину, да није могао живот да замисли без ње. Милош и Живко као да су били одабрани од Бога јер су имали доста сличности што се да видети у горе написаним редовима. Такав подвиг су направили, један на Светој метохијској земљи, други на Банији, на крајњем северозападу српских земаља, а велика је вероватноћа да нису чули један за другога. 

Милош и Живко нас подсећају на наше земље. Милош Ћирковић нас подсећа на Свету земљу, на Косово и Метохију, подсећа нас на то да је он, као и момци који су остали на Кошарама несахрањени, остао на стражи свога села, своје Пећи, своје Метохије. Живко нас подсећа на Банију, на Крајину, подсећа нас на то да је он остао на стражи тамо преко Уне, на Петровој гори. Самим тим наша је обавеза да се не забораве наши српски простори. Нарочито нас судбина Милоша Ћирковића обавезује да се спрече сумануте најаве о разграничењу јер ако Косово и Метохија нису у саставу Србије, онда нема ни Срба, а самим тим нема нашег повратка на Живково стражарско место, на Крајину, на Банију. Допустићу себи да преформулишем легендарне речи српског хероја Гаврила Принципа, а у контексту приче о Милошу и Живку:,,Наше сјене ће ходати по Метохији и Банији, лутати по Белом Пољу и Петровој гори, плашити качаке и крижаре."

Јер.......Чекају нас Милош и Живко на својим стражарским местима.....

Догодине у Призрену! Догодине у Книну!




Нема коментара:

Постави коментар