,,ДЕЛА УСТАША СУ БИЛА ДЕЛА ЦРКВЕ” - КАКО СУ ХЕРЦЕГОВЦИ ПОСТАЛИ НАЈЉУЋЕ УСТАШЕ?

Међу прекодринским Србима, али и међу самим Хрватима влада веровање да су Херцеговци најљући Хрвати са потпуним и нескривеним усташким назорима. У том смислу ваља истаћи да су најсвирепије усташе биле из Херцеговине. Херцеговци су већину чинили на првом постројавању курсиста у склопу курса ,,Први хрватски редарственик” који се одржао 8. августа 1990. године. Кажу да када је Фрањо Туђман обилазио постројене хрватске полицајце, да су му полицајци на његово питање одакле су, махом одговарали са:,,Посушје, Широки Бријег, Груде, Чапљина, Љубушки....” У Чапљини је 8. априла 1941. године, дакле два дана пре Загреба, проглашена НДХ од стране Пава Цанкија. Након Другог светског рата,постоје бројна сведочанства о томе како су се Хрвати широм БиХ, па и Хрватске, бранили од оптужби Срба да су их ови као комшије бесомучно клали. На то су Хрвати говорили да су то урадили Херцеговци. Славко Лисица је у својој књизи ,,Командант по потреби” записао утиске о боравку са будућим генералом Ратком Младићем у околини Сиња 1991. године, када су им локални Хрвати долазили говорећи да они нису били за рат, да су то Херцеговци дошли са стране па су због тога почели напади на војску. На страну сад истинитост ових тврдњи, али јасно је да се и међу самим Хрватима Херцеговци сматрају за најекстремније. Од целог тог краја, једно место се истиче. За најекстремније међу Херцеговцима важе они са Широког Бријега. Толико су препознати по свом екстремизму да се чак међу хрватским јавним радницима говори о посебној широкобријешкој верзији хрватства. Постоји анегдота да родитељи са Широког Бријега кад уче своју децу да говоре, да прву реч коју им усађују у главу јесте Загреб! Исто тако, ту је и сведочанство Војислава Шешеља у погледу његових сужањских дана у Хагу. Он је неколико пута говорио о Младену Налетилићу Тути, команданту Кажњеничке бојне ХВО-а са Широког Бријега, који је у Хагу све од реда поздрављао нацистичким поздравом са ускликом ,,за дом спремни”. Шешељ је говорио да су се Туте остали клонили због таквог његовог понашања, али он сам тврди да није, јер он у Тутином понашању није видео ништа необично јер Тута је својим рођењем на Широком Бријегу био предодређен да преузме такве обрасце понашање, а који су сматрани потпуно нормалним и природним на том поднебљу. За крај о Широком, навешћу две песме које очитавају природу тог места и светоназоре тог становништва. Прва је традиционална ганга која каже:,,Ој Широки ћаћевино наша, овдје ти је легло од усташа”. Друга је песма Сеје Сексона из Забрањеног пушења коју је компоновао за филм ,,Нафака”, а за коју постоји подела у њеном тумачењу у смислу је ли она заправо спрдња на менталитет херцеговачких Хрвата или је пак песма озбиљног карактера. Било како било, јасно се спомиње Широки у њој:,,Херцеговци, ево зоре ево дана, све у име Јуре и Бобана, са Широка Бруно Бушић виче, виче:,,Херцеговци, за дом спремни поглавниче!” Одакле, онда толики екстремизам? Као и широм српских простора, чињеница верске конверзије објашњава овај феномен. Истражујући и читајући о овом феномену, дошао сам до презимена која су заступљена у Западној Херцеговини, а која носе Хрвати са усташким назорима:Бабић, Петровић, Петковић, Мандић, Марић, Марковић, Кнежевић, Стојановћ, Кнезовић, Вучић, Вуковић, Радуловић, Радовић, Јовановић, Михаиловић, Вукосавић (код ова два последња презимена нашао сам двојицу усташа са Попова поља - Сава Вукосавић и Сава Михаиловић. Сава, а католик!?), Богдановић, Матић, Марјановић, Николић, Сарић, Павловић итд. Ту је и погрдни назив за православног који се јавља у четири облика ркаћ/ркач/хркаћ/хркач, а који се јавља као презиме херцеговачких католика (чувени усташки терориста Миљенко Хркач који је у терористичком нападу на биоскоп ,,20. октобар” у Београду 1968. године убио једну особу, а 86 ранио). Међутим, сама чињеница конверзије, као и разлози за тај поступак, није била довољна да Херцеговци постану то што су постали. Треба обратити пажњу на оне који су их превели на католичку веру и који су их после једино учили мржњи према браћи, рођацима и комшијама који су остали у православној вери. Наравно да је реч о Ватикану, али прецизније, реч је о погубном деловању католичког монашког реда францисканаца, на овим просторима познатији као фрањевци. Стога, као што сам неколико пута рекао, перо писца понекад зна да боље опише неки друштвени феномен боље него наука. У овом случају није реч о књижевном делу. Реч је о чланку ,,Унијатство у Херцеговини” који је у петербуршком часопису ,,Дух хришћанина” објавио Живојин Жујовић 1863. године, студент руске Духовне академије у Санкт Петербургу. Он у том чланку цитира херцеговачког архимандрита Јоаникија Памучину који је сведок, очевидац тога како фратар своју нову паству учи вери. Тај чланак је можда најбољи опис фратарске работе која ће своје исходиште имати у крвавим збивањима на простору монструозне НДХ. Стога, овде ћу део по део чланка постављати, с тим да ћу између њих коментарисати овај феномен.



Учећи своје васпитанике ,,свакидашњој животној мудрости, да им, на пример, лице буде пријатним осмехом украшено кад разговарају са другим људима, а нарочито са силнима овога света”, језуити, вели Жујовић, постижу свој циљ:,, Млади Херцеговац, после неколико година проведених у Риму, већ више није Херцеговац; сада је то овејани католик, папист и Италијанац! За њега бисте рекли да се родио у кући првог папиног миљеника: благ, услужан, до крајности обзиран. Све што је у домаћем духу, њему је потпуно страно; све што је драго његовим земљацима, оцу му и мајци, што је пре било драго и њему самом, сада је за њега необразованост и глупост… Још мало па ће му све што је његово рођено постати до крајности одвратно“.

Дакле, из овог дела чланка се две ствари могу видети. Прва је та да Херцеговац католик који учи по католичким семеништима, усваја манире, навике и назоре из средине у којој се школовао, те на неки начин постаје прави јањичар. Друга ствар, која је веома битна, јесте та свакидашња мудрост са све пријатним осмехом, благошћу, услужношћу, обзирношћу. Католичком клеру, нарочито фрањевцима, је својствена та слаткоречивост и управо ту лежи опасност. Читаве претње, лоше намере су давали кроз форму слаткоречивих порука и говора што самог оног коме је та порука упућена збуњује, те често не наслућује какво зло му се спрема. Пример за то је управо судбина српског народа у НДХ. Наиме, Виктор Новак у својој књизи ,,Магнум Кримен” наводи да је нератификација Конкордата између Краљевине Југославије и Ватикана, а у чијем осујећивању је огромну улогу имао патријарх Варнава (протести, ,,крвава литија” у Београду) био повод за дивљачке покоље у НДХ и да управо две слаткоречиве изјаве католичких клерика показују да је врх римокатоличке цркве киптео од беса и освете. Када се читају те изјаве, леди се крв у венама, јер иза тих слатких речи дошло је необуздано, крваво и људском уму непојмљиво дивљање хрватских усташа. Чак је, можда грешим, језивије читање тих изјава од самог описа покоља јер те изјаве су дате у слаткоречивој форми, од духовних лица, а која су заправо интелектуални и духовни зачетници покоља. Прву изјаву је пренео лист ,,L’Osservatore Romano”, реч је о говору папе Пија XI 16. децембра 1937. године, приликом предаје шешира новим кардиналима:,,Али да би се поново повратио на стару ствар, Његова Светост је хитала да изјави неку ријеч о произвођењу нових кардинала. Ево у једном скупу не сувише бројном десило се нешто особито, у једном скупу толико широком и када је тијесан. Ето Београда и с Београдом Загреба; ето нам цијеле драге Југославије, која је сада у жалости, коју и папа дијели с њом од свег срца, као што је раније имао поштовање и љубав према старом, добром и вриједном пастиру, какв бијаше надбискуп загребачки. Ето нам Југославије, која је толико драга врховном првосвећенику и којој је он хтио учинити толико добра колико му није успјело да учини. При свему томе ту нису изостајале ни добре жеље ни стални и храбри напори његова предрагог кардинала и секретара папинске државе као и предрагог кардинала Пелегринетија па и напор самог папе. ДОЋИ ЋЕ ДАН, НАСТАВИЛА ЈЕ ЊЕГОВА СВЕТОСТ И ОН ТО НЕ БИ ХТИО ДА КАЖЕ, АЛИ ЈЕ О ТОМЕ ПОСВЕ СИГУРАН, КАДА ЋЕ БИТИ НЕ МАЛО ЊИХ, КОЈИ ЋЕ ЈАКО ЖАЛИТИ ШТО НИСУ ШИРОКОГРУДНО И ВЕЛИКОДУШНО У СТВАРИ ПРИМИЛИ ЈЕДНО ДОБРО, КОЈЕ ЈЕ НАМЈЕСНИК ИСУСА КРИСТА НУДИО ЊИХОВОЈ ЗЕМЉИ (подвукао А.М.). Није ту само у питању црквена и вјерска страна народне консолидације, него и социјалне и политичке, макар Он одлучно мрзи да политику учини Својом ствари и Својим дјелом”. Другу изјаву дао је надбискуп Алојзије Степинац када му је кнез Павле дошао у посету тог 15. јануара 1940. године у освит крваве жетве. У цркви Светог Марка у Загребу, надбискуп Степинац је дочекао кнеза Павла окружен другим бискупима, представницима жупа и католичких редова у Загребу, који су по Виктору Новаку сви киптели од жеље за осветом, а нарочито Степинац јер је он био главни пропагатор Конкордата у границама Краљевине Југославије. Тада му је надбискуп упутио поздравне речи:,,Ваша Краљевска Висости! Радујем се да Вашој Краљевској Висости могу пружити својим поздравом данас доказа о оном пијетету, којим црква католичка поштује власт и њезине носиоце. Радујем се да Вам тај доказ могу пружити овдје на улазу у храм божји данас, када је човјечанству потребан ауторитет. Могу увјерити Вашу Краљевску Висост, да ме није само нагнала крута невоља, него свијест да ми је као католичком бискупу света дужност говорити и онда, када би други можда шутјели, да ми је право и дужност рећи бискупску ријеч. Јест! Црква католичка поштује ауторитет и окружује га сјајем. Или боље:она упире прсотм на онај сјај што пада на њ и свједочи за његово надземаљско поријекло. Али, црква католичка јасно упозорава и на то да је једини сигурни темељ сваког ауторитета у Богу и поштивању Бога. РАСТАВИТИ АУТОРИТЕТ ОД БОГА ПРЕЗИРАЊЕМ ЊЕГОВИХ ЗАПОВИЈЕДИ, ПРЕЛАЖЕЊЕМ КОМПЕТЕНЦИЈЕ И ДИРАЊЕМ У ТУЂА ПРАВА, ПРАВА ЦРКВЕ ИЛИ ПРАВА НАРОДА, ВЛАСТИТОГА ИЛИ ТУЂЕГА, ЗНАЧИ ЗА СВАКОГА НОСИОЦА ВЛАСТИ СЈЕЋИ ГРАНУ НА КОЈОЈ СЕ ДРЖИ, РУШИТИ ТЕМЕЉ КОЈИ НОСИ ВЛАСТИТИ МУ ПРИЈЕСТО. Стога ми је, Ваша Краљевска Висости, драго да Вас могу поздравити на вратима стародревног храма, чији торањ попут прста божјега позивље наш поглед према небу и довикује нам ријеч Утјеловљенога Бога:,,Не би имао никакове власти нада мном, да није дана одозго!” (Ив. 19.11.) У сваком чељадету, у свакој крштеној души има да се на овај начин утјелови Бог. Стога је и за самог Бога писано:,,С великим поштовањем управљаш нама!” (Мудр. 12,18). И зато сваки од нас, који има над људима власт, било духовну, било свјетовну, ваља да је употребљава:,,Quasi rationem rediturus Deo”-,,Као онај који ће полагати строги рачун Богу.” Веома ми је драго, што могу Вашу Краљевску Висост поздравити на улазу овог стародревног храма, који је вјековним свједоком оне неискорењиве свијести и оне ненадмашиве вјере у вјечну правду и правицу, која живи у хрватском народу. НА УЛАЗУ ОВОГ СТАРОДРЕВНОГ ХРАМА КОЈИ СВОЈИМ ВЈЕКОВНИМ ИСКУСТВОМ СВЈЕДОЧИ ДА СЕ СВАКИ ПОКУШАЈ, ПОГАЗИТИ БОЖЈЕ ПРАВО И ПРАВИЦУ, ПОГАЗИТИ ПРАВА ХРВАТСКОГ НАРОДА - ТАЈ ДИЈЕЛАК, ИАКО МАЛЕНИ БОЖЈЕГА ПРАВА - СВРШИО ПОРАЗОМ ОНИХ КОЈИ СУ ЗАБОРАВИЛИ ДА НЕМА ПРАВА И ДА НЕМА ВЛАСТИ ПРОТИВ БОГА ВЈЕЧНОГА И ВЕЛИКОГА И ПРОТИВ ЊЕГОВИХ ОДРЕДАБА. Веома ми је драго, Ваша Краљевска Висости, да Вас могу поздравити на прагу овога храма Божјега, јер су ми ти ваши кораци доказом Ваше искрене жеље, доносит дарове власти, достојне њезина извора, Бога, те их управити Њему као циљу. Ти су ми кораци доказом Ваше дубоке свијести одговорности, што терети свакога носиоца власти. Они су ми доказом понизног признања, да без Бога и Божје милости не можемо ништа. У то име, Ваша Краљевска Висости, ја Вас срдачно поздрављам, молећи Бога да увијек и у свему и они који су на власти и они који имаду да слушају власт, буду и остану достојни слуге онога Бога, који је иститна и правда, љубав и мир.” Из ове две изјаве јасно се види слаткоречивост, али иза које се крије жеља за осветом, а исходиште те жеље ће бити те 1941. године када настане ,,Божја, Крисотва и војујућа Хрватска”.

Жујовић даље говори о фратру који се школовао у Италији:

“Чим дође у родни крај, почиње да делује међу поунијаћеним Србима, учећи их да одбаце свој дотадашњи идентитет, верски и национални: „Чује ли само фратар да унијат, при сусрету са православним, поздрави овога по народном обичају: „Помози Бог, брате!“ и добије од њега одговор: „Бог ти помого, брате!“ одмах наређује унијату да то убудуће не чини. „Кад хоћеш да поздравиш Влаха, реци само: „Хваљен Исус!“ (мада овакав поздрав нема готово никаквог смисла на српском). „А и како ће теби Влах бити брат?“ „Како да зовемо православне?“, питају понизни унијати. „Зовите их кудрови (кудрави пси, на српском), репови (репоње), ркаћи (бикови који руше ограде и ниште усеве)“.

Из овог дела се види то подстрекивање на браћу и комшије који су остали у старој вери. Интересантно је да се код покатоличених задржао тај поздрав ,,помози Бог” који су фратри почели силом да потискују што се да видети из пређашњег дела. Поред саме чињенице конверзије која је у психолошком смислу изазивала нелагоду конвертитима јер су сведоци њиховог морално пада живели са њима, а то су православни, сада фратар усађује инквизиторски дух и додатно распаљује мржњу називајући православне погрдним именима.

Даље наставља Жујовић који цитира архимандрита Јоаникија који се сусрео са покатоличеним:

“У једном селу где сам се и ја догодио у кући сиромашног православног хришћанина, дође ми у кућу домаћинов сусед унијат. После краћег разговора, запитам га ја: – Зашто ви толико мрзите и свакојаким бесчастним именом грдите своју сабраћу, православне Србе? – Не питајте ме, оче, за то сам се сад с својим патром свадија, па ме већ и због овога сигурно неће мимоићи нека беда! – Каква то беда? – запитам га ја. – Такав да ми и за оно триба сутра (када се будемо скупили у цркву на богослужење) изит изван пука. Питали сте зашто ми ружећим именима зове православне? А зар не знате да нас патри малтене силом на то натеравају? А ево како је још придикао патер.

Ја га малопре упитам: – Хоће ли се кудрови спас, и хоће ли и они у рај? – Шути! – јетко ме је прекинуо фратар. – Кудровска вира је никаква (најгора) вира; они нису достојни ни носити име људи! Кудрови у Бога не вирују, од њих нема гориј нико на овом свиту; они су иљаду пути грђи него Турци, и боље се иљаду пути потурчити, него њихову виру примити. Когод не вирује у светог оца папу, он у рај не море, окром дите од седам годишта. – На то му ја одговорим: – Хоће ли то бити тако, патре? И како то тако да море бит, кад се они моле Богу као и ми, и исповидају, и причешћују се, и посте и боље него ми?

Како се само разгњевио на мене патер, како ме је погледао. Просто сам се престрашио. Па онда одједном загалами: – Ни једне више, проклетниче… Дабогда занимио! (никаквиј закон и вира!)/…/Тако фратри поступају са нама“.

Дакле, фратри прете својој пастви изопштењем уколико православне не зову погрдним именима и уколико православне не гледају као кудрове, невернике, жизматике. Католичка црква је позната по дисциплини у својим редовима тако да је и паства морала бити дисциплинована. Из претходног дела се види да и сам несрећни унијат страхује од беде која ће га снаћи, што значи да је фратар имао велики ауторитет и кључну улогу у друштвеном животу поунијаћених и покатоличених. Не само то, око њега се чак и окретао цео друштвени живот. Њему су сељаци долазили да питају за сваки савет из разних сфера живота. Он је био једини писмен, био је слуга божји којег су у току школовања напајали том свакидашњом животном мудрошћу. У складу са тим, јасно је било да ће инквизиторски отров врло брзо ући у конвертите јер су научили да своје фратре дисциплиновано и безпоговорно слушају. Не сећам се тачно ко ми је дао тај податак, двоумим се између двојице пријатеља, један је историчар Урош Шешум, а други је правни историчар Урош Станковић, али неко од њих двојице је анализирао православне и римокатоличке насеобине у Западној Славонији. Услед недаћа, ратова и пустошења, села како православна тако и римокатоличка, остали су без својих свештеника. После неког времена, сва римокатоличка села су се раселила, а православна су опстала. То говори о томе колико је фратар или неки други католички свештеник био централна тачка друштвеног живота римокатолика и то толико да услед немања свог свештеника, читаво село се расељавало. Симо Матавуљ у свом делу ,,Бакоња фра Брне” одлично описује какав су ауторитет имали фратри код далматинских римокатолика. Фратар је у очима херцеговачких католика, а и Хрвата уопште, био заштитник вере и хрватства. Херцеговачки гуслар Јуре Милош је чак искомпоновао песму у част фратра:

,,На бранику Херцег – Босне

шест в’јекова фратар стражи.

Повијест рећ’ ће, тко то не зна,

шта тај стражар роду важи“.

Како је већ описано у овом пасусу, та дисциплина која је била усађена код пастве, а од стране фратра, одлично објашњава како су херцеговачки католици као по команди те 1914. године престали да славе славу (неки наши путници и познаваоци тих крајева су говорили да и даље има католичких породица које славе славу, али да они то тако не зову. Свакако та чињеница не умањује њихову ревност и приврженост католичкој цркви и усташке назоре)!

Архимандрит Јоаникије наставља:

,,Сутрадан – наставља отац Памучина – пун жалости и једа пођем код фратра, и пошто се обично поздравимо, рекнем му: – Шта сте ви то море синоћ говорили пред простим људима, зашто ширите тако ниске мисли као оно синоћ кад сте били у том и том селу? Или можда мислите да је ово папина а не турска земља, да су све ово пусте њиве, па сте изнели сваког семена да сејете куда вама драго? Варате се, љубезни! Таквим проповедима ви само унижавате себе. Зар је јеванђеље то што сте ви синоћ говорили?Тако ли ваша богословија учи? – Донекле збуњен мојим речима, фратар ми доста заобилазно одговори: – Зашто бих ја о вам ружно говорио, та ми смо скоро једноверци, и наша вира је од грчко–источне само у два–три ричи разлучила? Ако сам синоћ што и беседија, беседија сам за Луторе и Калвине.“

Опет слаткоречивост и свакидашња мудрост којом су фратри учени, али последњи део је најбитнији. Реч је о проповеди фратровој:

,,Немојте се Богом клети, најбоље вирујте у светог оца папу, па поштујте свога редовника исто како Бога; јер ви Бога не видите и не знате, но мисто Бога гледајте свога редовника; па како год вам он каже, онако је истина, исто као да вам самиј Бог каже. Ја Бога видим сваки час, и да ја оћу сад би сиша овди Исукрст, но ја нећу, будући да сте ви грешни. Кудровима (православнима) ништа не вирујте, и држите их за никакву виру, – и, ако морете, тајно да нико не види, урадите им свако зло, убите га, украдите му, слажите му, одајте га силноме, па не би ли се ова никаква вира, што у светог оца папу не вирује, искоренила; и ово све кад би извршили, било би довољно за спасење душа.“

Из овакве проповеди и из оваквог учења види се одакле је зло потекло, које се свом својом жестином обрушило на српски народ у монструм творевини НДХ, те 1941. године. Из овог последњег пасуса се види одакле она теза о усташама које су клале растерећене савести жене, децу, старце и мушке у пуној снази верујући да је то дело Богу мило. Рече фратар ,,најбоље вирујте у светог оца папу, па поштујте свога редовника исто како Бога; јер ви Бога не видите и не знате, но мисто Бога гледајте свога редовника; па како год вам он каже, онако је истина, исто као да вам самиј Бог каже. Ја Бога видим сваки час, и да ја оћу сад би сиша овди Исукрст, но ја нећу, будући да сте ви грешни.” Симо Матавуљ поново наводи у ,,Бакоња фра Брне” да су далматински римокатолици на фрањевца гледали одмах до Бога. Бог па фратар! Зато је било лако садистички касапити и мрцварити Србе, чинити им оно што човеку не би могло пасти на памет. Безброј је примера у Другом светском рату. Фра Божо Шимлеша жупник села Лиштана, на Ливањском пољу, вели својој пастви да није грех убити дете од седам година које је противно усташкој власти и да иду слободно клати Србе, а да ће он све њихове грехе преузети на себе. Фра Срећко Перић са олтара фрањевачког самостана на Горици крај Ливна поручује својој пастви да иду клати Србе, а да прво иду клати његову сестру која је удата за Србина. Фра Емануел Раић у Бугојну поручује усташи који му долази на исповед сав крвав (дошао након покоља) да се врати назад да обави свој посао који није завршио па тек нека му онда дође на исповед. Фра Вјекослав Шимић је водећи усташе по Книну и околини такве зулуме учинио да су га Срби добро запамтили. Исти је Италијанима саопштио да је циљ нове хрватске државе побити што више Срба у што краћем року. Фра Дионизије Јуричев поручује својој пастви да могу јести из исте здјеле са Србима, али чим поједу пола, одмах да здјелу ухвате и разбију Србину о главу. Фра Августин Ђевола је ишао улицом носећи револвер опасан око струка позивајући народ да убија православне. Фра Марко Зовко хрватским сељацима говори да ако иједан Србин остане у животу након рата да ће то скупо платити, те стога Србе треба све уништити. Ту је и Павелићев повјереник за Босну, фанатични усташа фра Божидар Брало који је учествовао у покољу 180 Срба на Алипашином Мосту, те је са усташама око убијених играо весело коло. Не може се заобићи фра Мирослав Филиповић Мајсторовић (усташе га прозвале Мајсторовић јер је био мајстор у клању) који је био командант Јасеновца, фанатични усташа и кољач који је према сведочењу преживелих јасеновачких логораша волео да закоље жртву па да своју руку стави под преклан врат, тако да је пио жртвину крв из своје руке. Логораши су сведочили да је знао да оргија целу ноћ и да је сав крвав одлазио у цик зоре да се моли Богу. Његово понашање је било језиво јер веле логораши да је био врло услужан, благ, лепих манира, а у секунди се претварао у звер. Фра Перо Брзица се такмичио са Жилетом Фригановићем (који је заклао Светог Вукашина Клепачког и о томе оставио цело сведочанство) и Антом Зринушићем ко ће више поклати Срба. Овај фрањевац је својом руком заклао 1.360 Срба и тако победио у том монструозном такмичењу. Везано за простор Херцеговине, треба споменути да су два фрањевачка самостана била усташка упоришта и извор инвкизиторског дуга. Самостан Узнесења Богородице Марија на Широком Бријегу (управо се ту школовао горе поменути Фра Перо Брзица) и самостан Светог Анте на Хумцу крај Љубушку. За самостан на Широком Бријегу се везује жесток отпор који је пружен надирућим партизанским снагама у фебруару 1945. године. Самостан је био претворен у тврђаву. Немачке снаге, усташе и фратри су га утврдили бункерима, митраљеским гнездима, бодљикавом жицом. Фратри су се жестоко и фанатично бранили. Партизани су сведочили да су поред погинулих фратара налазили пуно муниције и доста новца. За самостан Светог Анте на Хумцу се везује језива прича о јами Лазовина која се налази пар стотина метара од самостана, а у којој су малобројни Срби из Љубушког и остали херцеговачки Срби бачени у јаму на Видовдан 1941. године. Ни дан данас, мученици нису извађени из јаме, а фратри туда стално пролазе као да се ништа није десило.

Када се све ово узме у обзир, како су фратри још деценијама пре настанка НДХ учили своју паству, када су у моменту настанка НДХ сви фратри поздравили настанак исте и када су почели да подстрекавају своју паству да своју браћу, комшије и рођаке који су остали у православној вери да кољу, бацају у јаме, па и сами кад су узели учешћа у тој крвавој и дивљачкој работи, паства је видела како се они који сваки дан гледају Бога, који веле да кад би они хтели да би Исукрст сишао са неба понашају, те су да би елиминасали сведоке своје издаје и да би мирније спавали, одлучили да сву своју патњу коју носе у души, која се ломи и цепа због моралног пада и издаје, преусмери на сведоке њихове издаје и то је довело до невиђеног садистичког иживљавања над српским народом. Паралелно са том жељом да се ослободе сведока своје издаје и корена њихове нелагоде, ишло је веровање да је таква работа Богу мила јер тако је рекао фратар, јер као што је наведено, он је тај који гледа Бога сваки дан и кад он нешто каже као да је рекао Бог...Само тако, на пример, се могло десити да над јамом Ржани дол Иван Матић, који је препознао свог зета Мијана Главана, ухвати тог истог зета, оца његових двоје сестрића рекавши:,,Ко ће кога, ако неће свој свога”, те је Мијата бацио у јаму, а онда су за њим отишли и остали Срби. Само тако се могло десити да Маркица Римац, обичан сељак из ливањске околине, пева и вози кочије као да је кренуо на свадбу, а иза њега на запрези његове комшије, који су са њим делили радост и тугу, заједно радили ратарске и сточарске послове, ишли на прела, после проживљених невиђених мука и касапљења се опраштају од живота да би их он ,,истоварио” у јаму, а онда отишао по ,,нову туру”. Таквих примера је на хиљаде и да се то никако не заборави и не опрости јер за опраштај је потребно покајање што код Хрвата и њиховог клера нема ни на видику.

Био је ово покушај да се објасни корен зла који се 1941. године обрушио на српски народ свом својом жестином. Хрвати су тада направили такав покољ који историја није упамтила. Јасно је какву су фратру улогу одиграли у свему томе, али и цео римокатолички клер. Стога, немачки историчар и велики критичар римокатолицизма Карлхајнц Дешнер (1924 -2014), који се између осталог бавио и усташким злоделима, са правом је рекао да су дела усташа заправо дела цркве. Нека је вечна слава нашим мученицима.

П.С. Као што је речено, циљ овог текста је био да се објасни како су Херцеговци постали најљуће усташе и то пре свега преко чланка Живојина Жујовића из 1863. године. Не треба сметнути с ума да су фратри деловали и на другим просторима (Далмација, Босна итд.), те су и на тим просторима покатоличили велики број Срба. Ипак, такву свирепост и екстремизам нико није испољио као Херцеговци. У том смислу, можда би било добро анализирати етнопсихолошке карактеристике тог краја (који несумњиво припада динарском типу) као и географске карактеристике ради што потпунијег објашњења екстрмизма међу Хрватима Херцеговцима који као такви се истичу спрам осталих Хрвата и који су као такви препознати како код осталих Хрвата, а тако и код Срба па и босанских муслимана.