МАЛИ ШЕНГЕН - ПУТ КА ВЕЛИКОЈ АЛБАНИЈИ

                                                            ,,Као што човек не може да живи без десне                                                                                         руке, тако ни Албанија не може да живи без Косова."

                                                                                                               Ахмед Зогу (1895 - 1961)

                                                                                                               албански краљ 

Дана 10. новембра 2019. године, објављена је вест да настаје Мали Шенген - простор Албаније, Србије и Северне Македоније на којем ће слободно моћи да циркулишу људи, роба, услуге и капитал. Председник Србије, Александар Вучић, је истакао да ова иницијатива и овај споразум доноси добит потписницама, да ће порасти инвестиције у све три државе, да ће доћи до појачања економске активности, да ће грађани Србије моћи ићи са личном картом на море у Албанију итд. Међутим, Вучић је даље истакао да овај споразум неће бити популаран у Србији, али да га то не занима. Навикли смо да српски председник игнорише размишљање грађана ове земље ослањајући се на изборни резултат (као да је победом на изборима добио апсолутно право да поступа мимо Устава, да ради шта год хоће, не питајући никога и радећи супротно ономе што је обећавао његовим бирачима и осталим грађанима), али пођимо од ове председникове констатације да овај поступак неће бити популаран у Србији. Ја ћу само да додам да је реч о врлој погубној иницијативи која може да остави негативне далекосежне последице. Могло би се рећи да је ово можда најгори потез напредњачке власти поред Бриселског споразума и постављања Ане Брнабић за председника Владе. Да кренемо по реду.

ВРАЧИ, ЗОЧИШТЕ И АРНАУТСКЕ РАБОТЕ

Манастир Зочиште крај Ораховца

Данас су Врачи - Свети Козма и Дамјан. У Метохији постоји један манастир посвећен њима, заправо мошти ових светаца су у њему. Реч је о Зочишту. Манастир је добио име по лековитој води за очи. Врачи су као празник, бар у мом крају, били врло поштовани и то беше један од празника где се није смело ништа радити. Говорило се да онај ко се огреши на тај дан, зна да сиђе с ума. Чак и муслимани нису смели ништа да раде тај дан. Дакле, страхопоштовање је постојало. Замислите тек онда место где мошти таквих светаца почивају. Такво сазнање уопште није било препрека да овај манастир одлети у ваздух те 1999. Ништа то Арнаутима није значило. Прича се да су после један по један силазили с памети и да су Арнаути долазили да пале свеће на рушевинама манастира. Није то први пут. Девич су дренички Арнаути стално нападали. После сваког напада, нападачи су лудели и онда су остали доводили полуделе Светом Јанићију, чије су мошти похрањене у манастиру, да их лечи. Излече се и онда опет ти исти ударају на манастир. И тако у круг. Заиста један тешко схватљив феномен. Да не говорим тек о преоравању српских гробаља, ломљењу надгробних споменика, ископавању костију итд. Одакле све ово? Како човеку могу пасти на памет ове ствари? Да чак ни мртви немају мира.....

Истражујући  мало по интернету и по литератури, уочио сам да се разликују шиптарски и хрватски злочини и то по методологији, али и по корену. Оно што би могао бити корен тих арнаутских злодела, крије се у два запажања руског конзула Гиљфердинга док је путовао Косметом 1858. Оно што је Гиљфердинг прво приметио када је пролазио Метохијом, јесте да Арнаути уопште нису богобојажљиви. Чак је говорио да никада на свету није видео тако небогобојажљивог народа. Он је то закључио када је сведочио томе да Арнаути користе српске надгробне споменике као материјал за градњу својих кућа! Остали балкански народи, вели Гиљфердинг, претпостављају своју слободу вери. Е ту долазимо до другог опажања и веома битне чињенице. Реч је о арнаутском поимању слободе. Они слободу тумаче у апсолутном смислу. Могу да радим шта год хоћу, али не према другом Арнауту, него према Србима. Убијем Србина. Ништа. Украдем Србину стоку. Ништа. Силујем па потом украдем ћерку Србинову. Ништа. Преоравам гробље да би себи направио њиву, воћњак или пашњак. Ништа. Рушим цркве и манастире. Ништа. Запоседам српске куће. Ништа. Дакле, нема препрека тој апсолутној слободи. Нема препрека да се задовољи потреба или корист. Ислам је Арнаутима значио само као средство да раде шта год хоће. И тако су Срби вековима били изложени свакојаким злоделима. А Арнаути су врло маштовити. Када је те 1912. дошао крај њиховом дивљању, Србија није њих прогласила за грађане другог реда, него су били једнаки у правима и обавезама као и Срби. Али опет.......Нема оне апсолутне слободе коју је Турска дала. Сада је закон био граница. Да су жалили за таквим временима када су могли да раде шта год хоће, сведочи и један колониста из Херцеговине у грачаничком срезу који је морао да бежи испред Арнаута те 1941. по априлском слому. Он вели да су са Арнаутима живели у миру и међусобном поштовању до рата. Једино што су приметили јесте осећај носталгије за временима када су могли да раде шта год хоће. Било им криво што више није тако. Србија тако са својим законима беше препрека арнаутској апсолутној слободи што они доживеше као угњетавање те тако постаде предмет мржње. Србе су и раније мрзели и то је оно што су покупили од ислама, барем онако како су га они и Турци разумевали, а то је мржња према раји. Недостатак богобојажљивости, апсолутно тумачење слободе, мржња према српској раји, али и феномен конвертита су основа аранутског дивљања.......

МАЉИ ДЕЦА И КОСОВСКИ КРСТОВДАН

Окупљени Срби код оскрнављених гробова малих мученика

Читајући и истражујући о усташким злочинима, увек се међу свим оним случајевима које карактеришу невиђена суровост, садизам и сладострашће, нађу неколико њих који једноставно се више не могу објаснити. Човек занеми када чита такве ствари. Делује као да наука стаје и да теологија почиње да објашњава своје. Исто ово се може рећи за арнаутска злодела на Косову и Метохији.

У СПОМЕН НА ГОРШТАКИЊУ СА ЧАКОРА

Бранка Ђукић

Чакор је планина која раздваја Метохију од Црне Горе. Сам превој Чакор је граница Метохије и Црне Горе. На том превоју, код села Кућиште, улази се у Метохију, а пут води ка Пећи. Са леве стране пута остају села Боге, Аџовића река, Кошутане...Путник који иде тим путем, пре Пећи мора да наиђе на село Љевош (и данас српско село) које је име добило по томе што се „лијевало“ оружје за витезове који су ишли да дочекају Турке на Косову. Одмах испод Љевоша налази се Пећка Патријаршија, а то је већ западни улаз у Пећ.

ЈОВАН И СТОЈАН - ПРИЧА О ДВОЈИЦИ ПРИШТИНСКИХ ЈУНАКА

Стара Приштина

Писало се нешто (додуше недовољно) о хероју Милошу Ћирковићу из Белог Поља крај Пећи који је те кобне '99. године одбио да оде из Метохије него је сам у селу се пркосно бранио данима пред шиптарским навалама при чему је убио 18 Шиптара. Нажалост, ни после 18 година не зна се шта је било са Милошем. Међутим, било је и раније јунака на Космету који нису могли трпети турски јарам и арнаутска зверства. Судбина косметских Срба је од пада под Турке па до дана данашњег (са малим прекидима) била праћена сузама, прогоном, убијањем, отимањем имовине, девојака, ћерки итд. Ту долазимо до двојице јунака из Приштине која нису могла да се помире са таквом судбином. Наиме, у рату против Турака 1878. године српска војска је ослободила оно што данас чини југоисток Србије. У муњевитом надирању српска војска је ослободивши Ниш, наступала ка Скопљу са једне и ка Приштини са друге стране притом ослободивши Лесковац, Власотинце, Сурдулицу, Врање, Пирот, Гњилане.....У наступању српске војске ка Приштини, чета капетана Сандића избила је код Грачанице, а једна друга јединица код Лужака. Претило је да Приштина буде доведена у полуокружење. Срби су сведочили да су до тада Арнаути и Турци били обесни, свакојака насиља су вршили према раји, али овим напредовањем српске војске одједном су постала умиљата јагњад. "Добро јутро чорбаџи и срећно ви царство", говорили су Арнаути Србима.....Међутим, зна се шта је било одлучено Берлинским конгресом. Српска војска се повукла са Косова. Од умиљатих јагњади, Арнаути и Турци се поново преобратише у вукове и настаде покољ и лов на Србе широм Косова. Још Арнаути који су побегли пред српском војском из Топлице, звани мухаџири (избеглице), бесни и кивни на Србе придружише се том лову. За Србе настадоше тешки дани. Тада је кренула опет масовна сеоба Срба са Космета, слично оној из 1690. године. У Приштини ситуација иста. Срби се лове по вароши. Сакрили се по кућама да сачекају да прође овај крвави пир, а сељаци из околине се крију по шумама. Пљачке учестале. Убиства исто. Прво је погинуло десет виђенијих Срба, а онда је у кући Симе Костића погинуло њих 13 који су се крили (тачније 12, јер извесни Јанићије је некако преживео). У махали Панађуриште једна кућа није хтела да чека ово. Беше то кућа пушкара Јована Јанићијевића. Беше врло вешт занатлија и богат човек, врло храбар и добар стрелац. Имао је петоро деце, а чекао је и шесто. Са њим је живео и његов шурак и ортак Стојан. Знао је Јован да га Турци и Арнаути мрзе због богатства и вештине. Ђе шкија (свиња на шиптарском) и рајетин море бити бољи од Турчина? Јован се стога добро наоружао и чекао је када ће арнаутска руља кренути и на њега. Тако и би. Јован и Стојан их сачекаше спремно. На грубе претње и наредбе да се врата отворе, стигао је пуцањ са прозора Јанићијевића. Арнаути падају један за другим. Деца полегала по поду, а мајка и жена Јованова се превари. Кренула ка деци да их умири, али метак је погоди у срце. Са њом умре и дете које је носила у утроби...Јован видевши да му жена погибе, одлучи да се пробије зид како би деца побегла код комшије Адем - аге. Стојан проби зид и деца се плачући опростише од мајке. Адем - ага их прими на аманет, али он то не одржа. Проведе децу кроз капиџике турских кућа и онда их само остави на улици пожелевши им срећу. Борба Јована и Стојана се отегла у ноћ. Арнаути, пошто никако не могу да савладају ову двојицу јунака, запалише кућу. Како је ватра све више напредовала, било је јасно да ако нешто не ураде да ће живи изгорети. Стојан тад рече Јовану да се спасава јер има децу, а он ће остати са сестром да изгори јер нема никог (није био жењен). Јован са сузама у очима рече да га не може оставити, или ће заједно бежати код Адем - аге или ће заједно изгорети, а деци нека је Бог на помоћи. Одлучише да заједно беже. Прво ће Јован изаћи. Јован уђе код Адем - аге и упита га где су му деца. Адем - ага рече да спавају са његовом те да се овај одмах сакрије у подрум. Када је Јован ушао у подрум, Адем - ага га закључа и ускликну:"Сад или никад...." Зашто? Као и остали Турци, и Адем - ага није подносио да један каур буде бољи од њега. Није се смиловао ни према деци ни према Јовану. Уз то, увео је Арнауте у двориште, а Стојан се спремао да изађе из запаљене куће и да уђе код Адем - аге не знајући да му је заседа постављена. Чим је главом провирио кроз рупу од зида једним потезом јатагана глава паде на земљу, а тело сагоре са сестром. Јован је схватио да је издан и хтеде да се освети Адем - аги, али кроз прозор подрума дође киша метака. Тако су скончали Јован и Стојан. Стојанову главу су после данима Арнаути носили у тепсији од куће до куће и добијали су богате прилоге у новцу од приштинских Турака и Арнаута. Јован и Стојан су са собом у смрт повели 27 Арнаута. После је и настала песма о погибији Јована и Стојана коју су Арнаути певали пркосећи Србима. А деца? Деца су уплашена и сама по граду тражили свога стрица Тому који се исто крио од Арнаута. Уз велике тешкоће некако га нађоше. Иначе, Јован је имао четири сина:Николу, Глигорија, Дамњана и Кузмана и једну кћер. Сви заједно побегоше преко границе у Куршумлију и тамо се настанише.........