ВУКОВАР

Војници ЈНА и добровољци у Вуковару

На данашњи дан, 18. новембра 1991. године, завршена је можда најкрвавија битка на целом постјугословенском простору. Битка за Вуковар. Након скоро три месеца борби, сломљен је последњи отпор на подручју Вуковара, на тзв. Црном путу у Борову насељу. Хрвати су од вуковарске битке направили мит. Он је допуна оног елемента у њиховој националној свести да увек постоји претња од Срба по њихову опстојност. Вуковарски мит је за њих одличан доказ јер ето ми смо из чисте обести и ничим изазвани дивљали по Вуковару. Тако да је то за њих опомена и претња да на истоку има зли сусед (а то је у њиховима очима увек крвожедни ћетник који зубима држи нож, закрвављених очију, са брадом до пупка и косом до пола леђа, који базди на ракију, једва чека да се ослободи да због своје дивљине коље испред себе све што му дође под руку) који једва чека да дивља по лепој њиховој. Има само један проблем у тој њиховој перцепцији.

ХРВАТСКИ ПОГЛЕД НА ПОДВИГ МАЈОРА ТЕПИЋА

Место где је некада било складише муниције које је мајор Тепић дигао у ваздух

Пре нешто више од 15 дана, 29. септембра, обележено је 28 година херојског подвига мајора Тепића у складишту Беденик крај Бјеловара. Доста се о томе пише код нас, али како Хрвати гледају на то? Повод за овај текст је чланак Бориса Павелића ,,Бјеловарска барутана и београдски споменик Милану Тепићу: Само су мртви видјели крај рата" од 15. марта 2017. године.

ЧЕГАР 20. ВЕКА

Печурка која се појавила након што је мајор Тепић отишао у легенду 

Око 10 часова и 30 минута, 29. септембра 1991. појавила се огромна печурка изнад Беденика и Бјеловара. Кажу да се видела чак у Мађарској. Локални Хрвати беху у неверици. Такву експлозију никада нису видели. Врло брзо се прочуло да се то неки агресорски официр, официр србоћетнићке ЈНА солдатеске, како ју је ХРТ частио тих дана, дигао у ваздух. Тако је муниција у Беденику остала недоступна за бојовнике оне творевине која је представљала израз повијесних тежњи хрватског народа. За бојовнике коју су слушали заповеди поглавника Фрање, а који је поручивао да за мрске Србе нема места у хрватској држави.

ДАН УСТАНКА

Барикаде у Книнској Крајини, август 1990. године

Око 17 часова 17. августа 1990. године спикерка на Радију Книн Манда Вуковић објавила је ратно стање. Рат ипак тад није избио, али је била довољна само једна варница да се упали и да крене ратни пожар....

АМАНДМАНИ И БАРИКАДЕ

Окупљена маса поздравља подизање хрватске заставе са ,,повијесним грбом" испред зграде Сабора у Загребу 25. јула 1990. године

Урушавање комунизма широм Европе, а самим тим и нестанак поретка сазданог у Јалти, довео је до развоја и јачања дезинтегративних процеса у Југославији. У Хрватској, која је тада била југословенска федерална јединица, долази до буђења и јачања хрватског шовинизма и србофобије. Хрватска демократска заједница, предвођена Фрањом Туђманом, постаје главна хрватска политичка партија и носилац идеје о отцепљењу Хрватске од Југославије. Већ с почетка 1990. године српски народ у Хрватској осећа да наступају нека нова времена. Она која буде забринутост. Тако је већ на Првом општем сабору ХДЗ-а који је одржан 24. и 25. фебруара 1990. Фрањо Туђман изложио три историјска темеља која ће ући у програм ХДЗ-а. Реч је о старчевићевској теорији повијесног и државног права (потпуно је јасно какве су биле идеје Анте Старчевића и његова перцепција Срба), о Радићевом републиканизму и о хрватској левици која је афирмисала право на самоопредељење. На истом том скупу Фрањо Туђман је рекао нешто што је Србима унело страх и забринутост: ,,Притом заборављају да НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз како ПОВИЈЕСНИХ ТЕЖЊИ (подвукао А.М.) хрватскога народа за својом самосталном државом....“ Дакле, закључује се да је НДХ ипак била тај израз тежњи хрватског народа за самосталном државом. Доласком ХДЗ-а на власт у пролеће 1990. године, Фрањо Туђман ступа на позицију председника Хрватске. Услед поновног појављивања усташких парола, србофобија све више добија на замаху, па самим тим се креће и са отпуштањем Срба из полиције, судова, тужилаштва, медија. У таквом друштвеном амбијенту, може се рећи да је кључни чинилац у узнемиравању српског народа у Хрватској била нормативна активност Хрватског сабора тог лета 1990. Конкретније, реч је о амандманима на Устав СР Хрватске који су донети 25. јула 1990. 

МИЛОШ И ЖИВКО - ПОСЛЕДЊИ ВИТЕЗ НА МЕТОХИЈИ - ПОСЛЕДЊИ ХАЈДУК НА БАНИЈИ

Милош Ћирковић и Живко Кораћ

Бејах средњошколац. У Беседи, која је тада била у Пашићевој улици, једна књига ми је привукла пажњу. Била је то књига ,,Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве". Сам назив књиге ми је привукао пажњу, али нисам знао каква је садржина те књиге. У том моменту нисам проверавао садржину те књиге, али сам се ипак одлучио да је купим. У тој књизи, између осталог, наведен је списак побијених и отетих Срба са простора Косова и Метохије након повлачења наше војске те 1999. године. За највећи број тих мученика писало је да је неко убијен испред куће, да је неко убијен у кући хладним оружјем па да је кућа спаљена, да је неко жив спаљен у кући, да је неко отет кад је бициклом прелазио мост на Ситници, да је отет из своје куће или стана, да је отет кад је из српског прешао у шиптарски део града или да је отет на својој њиви или винограду. Једно име се издвајало из читавог мора имена и људских судбина. Под бројем 501 стајало је име Милоша Ћирковића. Писало је:,,Ћирковић Милош из Белог Поља код Пећи, шумар, при честим нападима Албанаца на његову кућу забарикадирао се и бранио више дана из куће где је и погинуо." Сам опис његовог страдања једноставно се истицао спрам осталих случајева страдања наших сународника са Косова и Метохије. Ко је био тај човек? Како је живео? Шта га је нагнало да остане и да се брани? То су била питања која су очитовала моју знатижељу и дивљење према овом јунаку.