ДЕЛОВАЊЕ ВАТИКАНА НА ПРОСТОРУ ЦРНЕ ГОРЕ, КИМ И МАКЕДОНИЈЕ - ПРЕСЕК ЗА 2019. ГОДИНУ

Свети Василије, један од највећих српских светитеља. Још за живота је навукао мржњу Ватикана, а на дан његовог рођења је Мило потписао указ о проглашењу спорног Закона

Прошле 2019. године на српским просторима је било видљиво прозелитско деловање римокатоличке цркве. Конкретније, то деловање је нарочито видљиво на простору Црне Горе, Косова и Метохије и Македоније. Овом приликом бих желео да напоменем да није искључено деловање НАТО пакта (напротив) и осталих нама ненаклоњених чинилаца, али мишљења сам да нашем човеку некако непримећено пролази  деловање римокатоличке цркве. Свестан је наш народ погубног деловања Ватикана на овим просторима, али некако касно уочи то деловање. Разлог томе треба тражити у чињеници да Ватикан делује увек иза кулисе, непримећено, а своје деловање маскира благоглагољивим фразама и говорима. Стога, деловање Америке и њених вазала, Британије, Немачке је видљиво и у првом је плану. Метафорички речено, то је батина која директно и отворено удара по нама, те из тог разлога су нам стално пред очима наведени чиниоци. Стога, овај текст ће бити везан за деловање Ватикана у прошлој години и на наведеним просторима јер не треба заборавити да је духовни отац србофобије управо Ватикан. Пре него што кренем у опис деловања Ватикана, напоменуо бих то да између Црне Горе, Косова и Метохије као и Македоније постоји једна тачка везивања. То је чињеница непризнавања. У идућим редовима ће подробније бити посвећена пажња тој чињеници. Стога, да кренемо по хронологији.

Папа Франциско у Македонији. На 05:37 се види покушај Зорана Заева да пољуби руку папи

Најпре је на пролеће 2019. године најављена посета папе Франциска Македонији. Тог 7. маја папа је стигао у Скопље. Прво што је привукло пажњу јесте то да је македонски премијер Зоран Заев кренуо да пољуби руку папи, али се на снимку види да му то папа није дозволио. 

Потом, самозвани владика кичевско - дебарски из расколничке МПЦ Тимотеј је поводом папине посете изјавио:,,Римокатоличка црква је одувек била свесна да се нашој цркви наноси историјска и културолошка неправда непризнавањем наше аутокефалности и у оквирима екуменског дијалога увек нам је пружала подршку (подвукао А.М.), а да се не замери осталим православним црквама." Даље, Тимотеј је навео да Ватикан константно стипендира свештенике и владике из расколничке МПЦ који се школују на папским богословским факултетима, те да сваког 24. маја Ватикан организује пријем македонске државно-црквене делегације у знак подршке и у част Светих Ћирила и Методија. Уз то, Ал Џазира је у својој репортажи о папиној посети Македонији истакла да је расколничка МПЦ изјавила да је папина посета Македонији потврда одличних односа који постоје између Ватикана и расколничке МПЦ већ пола века. Ово последње много говори јер пре пола века се десио раскол, 1967. године, када је противно канонском праву проглашена аутокефалија МПЦ. Приликом доласка папе у Македонију, огласио се и некадашњи македонски амбасадор при Светој Столици, Ђоко Ђорђевски:,,Протеклих година често је долазила подршка других држава и челника македонској држави, али међу реткима који су се осмелили дати подршку македонској духовности, историји, идентитету, традицији био је поглавар католичке цркве (подвукао А.М.). Не треба заобравити и чињеницу да је Гоце Делчев (око којег се споре македонска и бугарска историографија у погледу његове националне припадности) који у Македонији слови за једног од највећих, па и највећег националног хероја, био унијата! Толико је популаран да се чак у Македонији скуп његових идеја назива делчевологијом. Уз то, расколничка МПЦ је опет поступила (колико је мени познато у вези канонског права) противправно јер је Гоце Делчев, приликом преноса његових остатака из Софије, сахрањен у Душановој задужбини, у цркви Светог Спаса у Скопљу, те је уједно на том месту направљен музеј који је посвећен њему. Колико је мени познато, иноверац не може бити сахрањен у православној цркви и то доста говори о расколничкој природи МПЦ. Један од најпознатијих македонских новинара Миленко Неделковски је једном приликом изјавио да македонски врх размишља о преласку на унију. У вези папине посете Македонији, СПЦ није реаговала иако је то у формалноправом смислу део подручја под њеном јурисдикцијом. По мом скромном мишљењу, овакво нечињење наше цркве је равно скандалу, нарочито када се узму у обзир наведне изјаве о односима римокатоличке цркве и македонских расколника.

Римокатолички клер служи мису на православном црквишут на Новом Брду, август 2019. године

Што се тиче Косова и Метохије и прозелитског деловања римокатоличке цркве на том простору, ја сам о томе детаљно писао у посебном тексту (видети овде) тако да ћу се ограничити на збивања на Косову и Метохији у 2019. години, а у вези римокатоличког прозелитизма. Оно што је представљало дрску провокацију јесте догађај од 01. августа 2019. године када је на православном црквишту Светог Николе на Новом Брду одржана римокатоличка миса са све образложењем да је реч о римокатоличком црквишту. Судећи по реакцијама, многе је то изненадило, али такво поступање римокатоличког клера на КиМ уопште није случајно, те још једном истичем да кога више занима споменута тема, постављена је наведена веза где се може детаљно видети деловање римокатоличког клера на КиМ. Ја бих само још додао пар ствари. У пролеће 2019. године, директор језуитске гимназије у Призрену, Алекс Боделфелд, је изјавио да се у Призрену два пута недељно одржавају међурелигијске молитве католика и муслимана (занимљиво би било поставити питање, да ли би на те молитве пристао неко из наше цркве, неко са тог екуменског крила, да се моли заједно са језуитима?!), да су ученици те гимназије како католици, тако и муслимани, те да су окренути томе да кроз њихов процес образовања прођу Шиптари, Цигани и Ашкалије (будћи да Срба нема јер су прогнани). Индикативно је и то да Алекс Боделфелд КиМ посматра као простор ван Србије, наводећи исто као једно од бивших југословенских земаља. Оно што исто привлачи пажњу јесте чињеница да су одговорност за рад те гимназије преузеле језуитске провинције Аустрије, Немачке и Хрватске! На Косову и Метохији још један ред развија своју прозелитску делатност, а то је фрањевачки ред (упућенији истичу занимљив податак да се фрањевци и језуити не воле између, али то не мења жестину њиховог прозелитског рада). Конкретно, фрањевачки самостани на КиМ су у склопу фрањевачке провинције Босне Сребрене. Детаљ који привлачи пажњу, а који наизглед не говори ништа, јесте чињеница да су се фрањевци потрудили да у Ђаковици изграде нову цркву посвећену апостолима Петру и Павлу са звоницима који су високи 65 метара, те је та црква највиша грађевина у Ђаковици (више о томе видети овде). Повежите то са чињеницом да је катедрала посвећена Мајци Терези у Приштини, највећи римокатолички храм на Балкану, те да је усред Дренице (која је увек словила за центар тврдог арнаутства и ислама), у Лапушнику (у том селу је био логор УЧК за Србе) никао велики римокатолички храм посвећен Светом Абрахаму, чиме се долази до закључка да римокатоличка црква почиње да обележава простор (обратите пажњу на чињеницу да су ти велики храмови изграђени у три различите области - Метохији, Дреници и Косову) КиМ и да га сматра својим!

                   Интервју директора језуитске гимназије у Призрену, Алекса Боделфелда.

У априлу 2019. године, Рамуш Харадинај је посетио језуитску гиммназију у Призрену поводом 14 година од њеног отварања. Као што сам неколико пута навео, Рамуш Харадинај је човек који је неколико пута изјавио лојалност римокатоличкој цркви рекавши да он не зна зашто су он и његова породица муслимани јер они су одувек били католици (треба подробније истражити везу између чињенице да је Харадинај рођен у селу Глођане крај Дечана и чињенице да је Глођане још почетком 20. века била и да је данас римокатоличка жупа што се спомиње на сајту фрањевачке провинције Босне Сребрене и у књизи Николе Жутића ,,Ватикан и Албанци", што би могло да поткрепи Харадинајеву тврдњу).

Шиптарска репортажа о посети Рамуша Харадинаја језуитској гимназији у Призрену у априлу 2019. године.

Што се тиче Црне Горе, може се рећи да је претходне године све кренуло када је папа Франциско 31. маја 2019. године летео за Румунију, те је прелетајући Црну Гору упутио поздраве Милу Ђукановићу и црногорској нацији. Већ тада је аларм требао бити укључен (Ватикану својствена благоглагољивост којом маскира своје погубно деловање, више о томе видети овде). Убрзо након тог поздрава Влада Црне Горе је усвојила нацрт Закона о слободи вероисповести, тако да је већ 15. јуна у Подгорици, у знак протеста, био сазван Тројичиндански сабор под окриљем СПЦ. Други пут, 20. новембра 2019. године, папа је идући за Тајланд и Јапан поново прелетео изнад Црне Горе, те је опет упутио поздраве Милу Ђукановићу и црногорском народу поручујући да се моли за мир и благостање црногорског народа. Ја морам да истакнем да је део Срба из Црне Горе, укључујући и поједине истакнуте Србе, ову вест дочекало поспрдно наглашавајући да је то претеривање Милових медија који у малограђанском маниру себи дају на значају. Слободно могу да кажем да је реч о кобној грешци јер убрзо након овога стиже вест да нацрт Закона о слободи вероисповести стиже у Скупштину Црне Горе на изгласавање, а месец дана након другог папиног поздрава, 21. децембра је изнет Свети Василије са Острога и донет у Никшић где је истог дана одржан велики молебан у знак протеста против изгласавања споменутог закона. Другим речима, врло брзо је престала спрдња и подсмевање. Премијер Црне Горе Душко Марковић је 14. децембра 2019. године био у посети код папе, рекавши да посета нема везе са спорним законом (ова изјава не може да се одбрани), те је на сајту црногорске владе наведено да је папа потврдио долазак у Црну Гору 2020. године! Десет дана након што је Душко Марковић био у посети код папе, на католички Бадњи дан, Скупштина Црне Горе је изгласала Закон о слободи вероисповести. Александар Раковић је споменуо да је Мило Ђукановић имао обичај да за католички Бадњи дан или Божић упути поруку СПЦ. Тако је на католички Божић 25. децембра 2000. године, Мило Ђукановић послао писмо патријарху Павлу у којем је писало следеће:,,Не могу се хиљаде православних вјерника у Црној Гори, који себе сматрају припадницима Црногорске православне цркве, коју виде  као насљедницу некадашње Црногорске аутокефалне цркве, проглашавати сектом и безбожницима." Тачно 19 година након тог писма, тај Закон је усвојен на католички Бадњи дан и из тога се види смисао приче о тобожњој црногорској цркви и шта је исходиште целе приче. Међутим, ту није крај. Мило Ђукановић је потписао указ о проглашењу предметног Закона 28. децембра 2019. године. Тај датум није случајно одабран. Добар део јавности је то повезао са чињеницом што је тај дан била субота, па је према њиховом мишљењу, Мило намерно потписао указ на тај дан не би ли изненадио српски народ. По мом скромном мишљењу, ова тврдња је делимично тачна јер постоји још један разлог (по мени много битнији и који говори шта је смисао овог поступања). Тог дана је рођен Свети Василије Острошки. Наизглед податак који нема везе са овим Миловим чином. Међутим, Свети Василије Острошки је због свог подвижништва, исповедања и одбране православне вере још за свог живота навукао мржњу римокатоличког клера. Спомиње се да су га нарочито мрзели босански фрањевци (извесни фра Бонифације, а после и фра Иво) и толико су га мрзели да су на крају фалсификовали историјске податке рекавши да је Свети Василије из материјалних побуда признао папски примат! Такав подвижник да клекне пред папу због новца?! Епископ далматински Никодим Милаш (1845 - 1915) је 1913. године написао чланак којим је потпуно демонтирао тај фалсификат (више о томе видети овде). Барски надбискуп Александар Токић је на Велику Госпојину, 28. августа 1956. године, посетио Острог и том приликом је записао у манастирску спомен свеску:,,Велики Владико, народ из ових крајева Ти често пута тражи  чудесну интервеницију у својим потребама. А ја од Тебе тражим, да црногорски народ иде Твојим путем црквеном јединству. Учини, ако ти је могуће, и Твоју славу ширићу у цијелом свијету." Оваква безочност у садејству са Миловим проглашeњем Закона на дан рођења Светог Василија, по мом скромном мишљењу, говори две ствари (римокатоличка црква у својим изјавама и поступањима често планира постизање више од једног циља). С једне стране овим чином се римокатоличка црква свети Светом Василију због своје чврстине у одбрани православне вере, а са друге стране се овај фалсификат може употребити као аргумент да се српски народ приволи Риму. Логика је та да ако је један од највећих српских светитеља пристао на унију са Римом, онда би и српски народ требао ићи тим путем, те да је ова народна побуна у Црној Гори беспредмента и противна лику и делу Светог Василија Острошког! Самим тим, из угла римокатоличке цркве, папа само долази по своје, по свој народ, по своју земљу. Тако је Свети Василије постао предмет овако двојаког поступања као и Свети Сава пре њега јер и Светог Саву је римокатолички клер омрзнуо. Грех који је направио Свети Сава и пре њега његов отац Свети Симеон, јесте тај што није хтео да клекне пред папу него је отишао у остатке Византије, у Никеју, да измоли аутокефалност цркве. Свети Сава је згрешио и у томе што је спречио да његов брат буде крунисан за првог српског краља по латинском обреду, круном коју му је послао римски папа. Међутим, најтежи грех који је направио Свети Сава јесте тај што је спречио умирање православља на источним обалама Јадрана (које је претходно Немања заузео) услед агресивног римокатоличког прозелитизма, што се дрзнуо да оснивањем Зетске и Хумске епископије обнови православље и да на тај начин задире у Јадран који папа сматра својим језером. Такво нешто се не прашта. Прво је дошао фалсификат који је подметнуо бискуп Иван Томко Мрнавић, написавши да је Свети Сава признао папски примат у хришћанском свету. Колико их боли што још у 13. веку нису довршили посао чишћења Јадрана од православља говори и изјава которског бискупа Пава Буторца (нескривеног усташе, који није могао да преболи што је Бока Которска припојена Италији, а не НДХ) да је Бока Которска немањићки клин у католичком мору. Ту је и Милан Шуфлај (1879 - 1931), хрватски историчар и албанолог, који је творац теорије католичког насипа. Он је сматрао да се православље мора истиснути из Црне Горе и њеног приморја како би се успоставила копча између Хрвата, Црногораца и Шиптара (постоји неслагање међу хрватским идеолозима у погледу карактера Црне Горе и Црногораца, те тако Шуфлај признаје националну посебност Црногораца, али да исти припадају хрватској цивилизацији. Други пак, не признају националну индивидуалност Црногораца него сматрају да се Црногорци морају вратити у Хрвате. Међутим, за све њих је заједничко да треба потиснути православље са тог простора и да исти треба вратити под окриље римокатоличке цркве). Другим речима, потребно је да дође до настанка католичког насипа на Јадрану који ће потиснути православље са Јадрана, а тај насип се према Шуфлају почео дробити 1219. године када је Свети Сава почео продирати на јадранску обалу, а да је та продорна зона довршена почетком 15. века. Јеврем Брковић, црногорски сепаратиста, који се наставља на Шуфлајеву теорију, истиче да су Црногорци били римокатолици, али да их је геноцинди Свети Сава поправославио и посрбио, те да он будућност Црне Горе види у јадранској заједници Хрватске, Црне Горе и Албаније. Тако да би ово поступање са Законом била освета Светом Сави за прављење те продорне зоне на Јадрану, али би као и у случају Светог Василија, прича о Светом Сави као унијати требала да српском народу покаже да исти, ако жели да следи свог највећег светитетља, мора да се поклони папи, да је српски народ ма где год живео заправо папин народ (а нарочито простор Црне Горе за који кажу да има највише цркава који су посвећени Светом Сави спрам осталих српских простора). Самим тим, папа долази по своју земљу и по свој народ у Црној Гори, а после ће доћи и по остатак српског народа у осталим српским земљама. Самим ти би опет испало да је побуна српског народа у Црној Гори и касније у осталим српским земљама побуна против највећег српског светитеља јер је исти тобоже пристао на унију.  

Састанак Душка Марковића и папе Франциска у Ватикану 14. децембра 2019. године

Дакле, ово је опис деловања римокатоличке цркве на наведеним просторима у претходној години (као што се види, морао сам направити дигресије које временски превазилазе пређашњу годину зарад бољег разумевања феномена). Пре него што пређем на описивање чињенице непризнавања као тачке везивања Црне Горе, Косова и Метохије и Македоније и довођење те чињенице у везу са прозелитским деловањем римокатоличке цркве, потребно је посветити пажњу самој римокатоличкој цркви тј. њеној суштини.

Реч је о моћној организацији која развија своју политичку праксу бар 1.600 година (мислим на 417. годину када се епископ Рима, папа Зосима, противправно умешао у клерикални спор у Африци, а која је била ван његове јурисдикције те је он у том спору пресудио у корист рашчињеног свештеника што је, бар колико сам ја истражио, први пут да папа истиче претензије на просторе који су ван његове јурисдикције). Са искривљеним тумачењем хришћанске теологије и Господњих порука (а описивање тог феномена изискује посебан текст) као полазиштем, римокатоличку цркву је обузела неутољива жеђ за непокатоличеним душама. Како је време пролазило и како је та жеђ бивала све већа, римокатоличка црква је развила читаву методологију у циљу католичења што већег броја људи и успостављања доминације папе у хришћанском свету, а и у свету уопште. Једно од обележја такве политике јесте чувена политика ,,два лица". Анализом понашања Турака за време њихове владавине на Балкану и понашања римокатоличког клера (а српски народ је трпео притисак једних и других, нарочито српски народ на западу његових земаља) може се извести закључак да је Турцима била битнија територија него исламски прозелитизам (насилно турчење је постала масовна појава у времену када турска моћ почиње да слаби), док је код римокатоличког клера обрнуто. Битнија је душа тј. иста да се уграби, од простора јер када се уграби душа оних који живе на датом простору и тај простор постаје римокатолички. На Крајини постоји српска народна изрека:,,Боље да те Турци муче, него Шокци вери уче", што говори у прилог претходно наведеном. Како би уграбили душу, римокатолички клер се понашао услужно, са лепим манирима, благоглагољиво, али врло брзо је знао да се понаша врло сурово не би ли ту душу приморали  да се покрсти(што би рекао Алојзије Степинац за прекрштавање Срба у НДХ, требало је код истих створити ,,психологијски темељ" за конверзију, а какав је то био темељ, довољно је да се прочитају усташка зверства па да ствари буду потпуно јасне). Још опасније је када клер одлучи да поступа сурово према потенцијалним верницима (и према непријатељима), а то маскира тако што је према мети и даље благоглагољив (најбољи опис тога је реченица Александра Невског у истоименом филму када се завршио пријем тевтонског витеза у којој каже да га тај витез гледа у очи, уздиже га и хвали, а поглед му као у јастреба). Уз то, права прилика за уграбљивање душе је сазнање да неко за нечим жарко жуди или да је тај исти у великој невољи. Ту ускаче Ватикан са својом благоглагољивошћу, лепим маниром и са срдачном понудом велике помоћи, али заузврат тражи једно. Душу. Ту долазимо до чињенице непризнавања.

Македонски новинар Миленко Неделковски

Што се тиче Македоније и Македонаца, јасно је да највећи део становништва које се данас изјашњава за националне Македонце бежи од српског националног идентитета. Говори се о распону случајева, од најтеже србофобије и бугарофилије, преко нерпијатељства према свим суседима па до излива сробофилије. У свим тим случајевима се инсистира на македонској посебности, а најосетљивија тема је управо црквени раскол тј. противправно отцепљење тзв. МПЦ од СПЦ. Управо та чињеница свеопштег непризнавања (од националне посебности па до језика, цркве и историје) је добродошла Ватикану. Баш због тог бекства од српског идентитета и жеље за признањем националне посебности Ватикан може само да каже (праштајте на карикирању):,,Нема проблема, имате признање и нико неће смети да вас дира. Шиптари ће исто у догледно време бити католици па неће бити ни потребе за сукобом, а остали суседи неће смети да вас пипну због нас. Међутим, заузврат тражимо да признате папски примат, а обред нека остане византијски." Миленко Неделковски управо то потенцира, да македонски врх размишља о преласку на унију јер њих нико не признаје. Исто тако, само се сетите изјаве бившег амбасадора Ђорђевског са почетка текста. О овоме са српског врха (како политичког, тако и црквеног што се код овог последњег види због нереаговања на папину посету простору који је и даље формалноправно део СПЦ) нико не размишља. У овом случају се види политика ,,два лица" јер са једне стране (као што је самозвани владика Тимотеј навео) Ватикан тобоже не жели да се замери СПЦ (понајвише због екуменског крила, али и да би се некако обичан народ придобио) јер он то јавно износи да је унутрашње питање, док са друге стране он ту исту СПЦ не пита за дозволу кад долази у Скопље, подржава расколнике са циљем да их приволи на унију, успут знајући да енергично беже од Српства и да им душа жуди за признањем. 

Мираш Дедеић

Што се тиче Црне Горе, ствар је веома слична. Папа Франциско је јавно критиковао спорни Закон. Да ли је он то урадио јер је осетио угроженост римокатоличке цркве у Црној Гори? Наравно да није, него је управо тај Закон припрема да се сви православни храмови у Црној дају римокатоличкој цркви, а поткрепљење овој тези јесу претходно написани редови. Ја бих ту додао и правну димензију која говори у прилог изнетој тези. Црна Гора и Света столица (она је субјект међународног јавног права, а о појмовима Ватикана, римокатоличке цркве и Свете столице као и њихове правне природе другом приликом) су закључиле Темељни уговор 2011. године. Дакле, два субјекта међународног јавног права закључују међународни уговор. У том уговору, у члану 11 став 3, је предвиђено да ће сва имовина римокатоличке цркве бити укњижена на њено име. Члан 145 Устава Црне Горе прописује да сви закони морају бити у сагласју са Уставом и потврђеним међународним уговорима. Дакле, пошто је Темељни уговор ратификован и на тај начин инкорпорисан у црногорски правни систем, његове уговорне одредбе су по правној снази јаче од закона, а у овом случају од Закона о слободи вероисповести. Једноставније речено, римокатоличка црква је заштићена. Уз то, треба споменути и две цркве на Спичу (простор Сутомора) које имају два олтара (о феномену двоолтарних цркава, разлога њиховог настанка и разлозима њиховог трајања писано је на мом Фејсбук профилу). У јавним књигама, те цркве се у власништу у по 1/2 СПЦ и римокатоличке цркве. Да ли онда овај Закон може да одузме ове цркве? Пошто половина припада римокатоличкој цркви, а која је заштићена, да ли ће држава Црна Гора ту другу половину превести на себе и у једном делу цркве направити магацин, а римокатолицима оставити у другом делу олтар? Ја мислим да из ових питања произлази потпуно јасан одговор и смисао целог овог замешатељства са спорним Законом. Јасно је да се од Црне Горе настоји направити хрватски, римокатолички простор (више о томе видети овде и овде) и да је ово кључни потез који је повучен у сврху остварења тог циља. Као и у случају Македоније и овде римокатоличка црква иде са политиком ,,два лица". Са једне стране осуђује овај Закон (опет зарад екуменског крила у нашој цркви, али и да би се придобио народ, а немали број патриота погрешно мисли да је Мило толико претерао у свом делању да је чак и Ватикан искрено против тога), а са друге стране непрекидно делује вековима све до дана данашњег у циљу католичења тог простора. Ту је и жудња душе, али и велика невоља. Убеђен сам да је Ватикан некима већ зграбио душу, а чини ми се да је и Мило Ђукановић један од њих јер неколико пута је говорио како се Црна Гора враћа у круг западне цивилизације. По мом мишљењу, те поруке нису упућене НАТО пакту који није толико заинтересован (што не значи да није уопште заинтересован) за конверзију, него је за тако нешто првенствено заинтересован Ватикан као и његова хрватска пешадија. Дакле, могуће да је Милу душа већ уграбљена од стране римокатоличке цркве, али ово остаје да се види.  По свему судећи и Мирашу је душа уграбљена и када се све ово узме у обзир, мислим да је потпуно неозбиљно мислити да је крајњи циљ Милове работе управо да Мираш буде независни поглавар тзв. ЦПЦ. Крајњи циљ је унија јер Ватикан добро зна да расколник Мираш жарко жели да има црквене почасти, титуле и да буде поглавар. Из ватиканског угла то није проблем, али цена је унија. То исто важи и за оне несрећене Црногорце који из својих разлога беже од српског идентитета, који теже за коначним отцепљењем од Српства и тако иду на руку римокатоличкој цркви која их спремно чека да им да великодушну понуду. 

За крај, велика опасност се надвила над Косовом и Метохијом. Познато је да Арнаути нису богобојажљиви и да нису тврди у вери. Са друге стране, Ватикан не признаје противправно проглашену независност Косова. У чему је поента? Опет два лица Ватикана. С једне стране, Ватикан је више пута поручио да је забринут за хришћанско наслеђе на КиМ, а исти одлично зна да је КиМ најосетљивија тачка, стожер и срж српске националне свести и осећања. Стога, не признаје ту творевину зарад екуменског крила у нашој цркви и да би показао српском народу како је уз њега (ослањајући се на српски заборав у вези Јасеновца и осталих зверстава), да би га придобио себи (можда је сувише претерано питање, али морамо се запитати да ли је неко, или то пак намерава да уради, из црквеног или политичког врха насео на ову причу, да ли је из својих личних слабости и страха од западних велесила тражио подршку за Космет од папе, а да је заузврат истом дао душу и обећање унијаћења Срба?) притом одлично знајући да је Србину КиМ најосетљивија тачка. Шиптарима пак, ово формално непризнавање је исто порука. Јасно је да практично Ватикан КиМ посматра ван Србије. Већ сам споменуо изјаве директора језуитске гимназије у Призрену, али ту су и посете Харадинаја папи као и положај призренске бискупије која није подређена београдском надбискупу него је директно подређена папи. Уз то, додајмо и то да је кренуо процес повлачења признања независности КиМ. Упркос колаборацији властодржаца у Београду, све је видљивије да се пројекат ,,Косове" урушава (најпре због промене геополитичких околности у свету, а у оквиру истих је кренуо и процес повлачења признања те парадржавне творевине. Исто тако, не треба губити из вида катастрофалну социоекономску ситуацију и масовни егзодус Шиптара са КиМ), те ће како време буде пролазило и како се буде повећавао број земаља које буду повлачиле признање, Шиптари постајати све више фрустрирани јер оно што жарко желе из дубине душе, да имају своју увећану државу, да раде шта год желе, да уживају апсолутну слободу, се урушава на њихове очи. Тим правцем стижу до поруке Ватикана, а у вези формалног непризнавања и то на следећи начин:,,Хоћете признату Косову и потпуну заштиту од Срба? Нема проблема. Напустите ислам и све цркве и манастире нам дајте и Срби вас неће смети пипнути." Може ли шиптарска душа да одоли овоме (већ се прича да Шиптари у Приштини спремају закон који је копија Миловог. У том контексту, мишљења сам да наше цркве и манастири не би припали Албанској православној црвки јер се сматра да је њен поглавар србофилски настројен, тако да је и ово показатељ у ком правцу се ствари одвијају)? Душа која има мањак верске чврстине, која је покорна јачем од себе и која је фасцинара нечијом моћи? Душа која је спремна да се покори само да би јој се дозволило да у њеном забрану ради шта год хоће, да ужива апсолутну слободу? Спрам такве шиптарске душе, стоји моћ Ватикана као изазов. Та моћ није мала што показује и деловање Ватикана у процесу разбираспада Југославије.

Папа Јован Павле Други (1978 - 2005) који је ревносно подржавао разбираспад Југославије

Ватикан је заједно са Немачком био најгорљивији носилац и заговорник идеје разбијања Југославије. Некадашњи амерички амбасадор при Светој столици, Томас Милејди, је у својим мемоарима записао да су чак и САД биле изненађене са којом ревношћу су Ватикан и Немачка приступиле у разбијању Југославије. Од самог почетка грађанског рата Ватикан је отворено подржавао Словенију и Хрватску. У октобру 1991. године је објављено да Ватикан ради на признању Словеније и Хрватске, а он сам је био који их је први признао као независне и суверене државе 13. јануара 1992. године (два дана пре општег признања европских држава на челу са Немачком, мада постоје мишљења да је ипак Исланд први признао независност Хрватске и Словеније што опет не мења доминантну улогу Ватикана у разбијању Југославије). Штавише, Ватикан је био тај који је донео смртну пресуду Југославији. Наиме, на састанку Трилатерале у Токију од 20. до 22. априла 1991. године расправљало се, услед политичких промена које су настајале, о идентитету Европе, односно шта представља Европа у политичком, културолошком и цивилизацијском смислу. Два става су била присутна. Први, мањински став који је заступао председник Европске комисије Жак Делор, је био став о Европи од Атлантика до Урала, те би према Делоровој замисли уједињена Европа била састављена из три концентрична круга. Први круг би чиниле земље тадашње ЕЕЗ, други круг би чиниле земље некадашњег Варшавског пакта, а у трећи круг би ушле Југославија и СССР. Други, већински став који је заступао Ватикан, јесте тај да је Европа подељена на два дела:римски и византијски, при чему је римски део истинска Европа (на ово ће се после Хантингтон надовезати у виду његове чувене изреке да Европа престаје где почињу православље и ислам), а византијском делу је намењена неизвесност. Из овога произлази да је римски део у Југославији простор Словеније и Хрватске, а то је даље значило да се исте морају наћи ван Југославије. Самим тим је то била смртна пресуда Југославији, а Ватикан је дао огромну улогу, ако не и одлучујућу улогу у доношењу такве пресуде Југославији. 

Сходно томе, хоће ли шиптарска душа одолети моћи Ватикана? Бојим се да неће, а Срби са Косова и Метохије говоре да Шиптари својој деци дају увелико западњачка имена (Карло, Марк, Роберт, Андријана, Изабела итд.) иако су и даље формално муслимани. Не треба заборавити ни то да је Ибрахим Ругова умро као римокатолик јер је крштен на самрти, те је умро као Пјетер Ругова, нити да је Еди Рама рођен као православац, а да је данас католик. Рамуша смо споменули. Мало ли је? Дакле, опасан процес се одвија на простору Косова и Метохије, Македоније и Црне Горе. Видећемо шта ће бити, а ја бих волео да ово што сам написао испадне као велики и кардиналан промашај....