Сусрет Рамуша Харадинаја и папе Франциска 2018. године
У мају 2018. године Рамуш Харадинај је био примљен од стране папе Франциска у Ватикану. Опростите на грубим речима, али онда су кренули идиотски наслови у српским медијима. Тако Информер 24. маја 2018. године потпуно инфантилно преноси ,,ПАПА ОДУВАО РАМУША - ВАТИКАН НЕ ПРИЗНАЈЕ КОСОВО: Нови дипломатски пораз самозваног ПРЕМИЈЕРА ЛАЖНЕ ДРЖАВЕ!" ,,Србија јавља", позивајући се на Информер преноси, парафразирам, како је Рамуш Харадинај добио корпу од папе и да нема ништа од признања Косова. У априлу 2015. године, уочи пута у Ватикан, тадашњи председник Србије Томислав Николић је изјавио да ће се захвалити папи због непризнавања Косова. Ова изјава бившег председника говори о потпуном дилетантизму не само њега, него целокупне српске политичке елите.
Најпре пођимо од тога да Ватикан заиста није признао независност Косова и Метохије. Међутим, у случају Ватикана увек има оно ,,али". Скоро годину дана након краја агресије на нашу земљу, Ватикан је те 2000. године донео одлуку да се на простору Косова и Метохије оснује Призренска апостолска администратура са седиштем у Призрену. Неколико месеци након што је Рамуш Харадинај био у Ватикану, донета је одлука да се администратура подигне у ранг бискупије. Оно што је занимљиво јесте чињеница да је администратура, односно бискупија, директно подређена Ватикану. Морам да признам да ја нисам даље истраживао устрој римокатоличке цркве, али бољи познаваоци те области истичу да Ватикан поштује државне границе једне државе у смислу просторног распореда римокатоличких бискупија и надбискупија. Изгледа да то не важи за српске просторе јер да је тако, онда би призренски бискуп био подређен београдском надбискупу, а не директно Ватикану. Дакле, иако Ватикан формално није признао противправно проглашену независност КиМ, јасно је да исти тај простор посматра потпуно ван оквира Србије.
Поред тога што Ватикан КиМ посматра ван оквира Србије, те је у верском смислу тај простор директно подредио себи, чињеница директног потчињавања призренске бискупије Ватикану говори о томе да је Ватикану простор КиМ веома важан. У контексту тога, треба поћи од односа Ватикана према Шиптарима.
Чланови удружења Башкими који су римокатолички свештеници, а на фотрографији је видљиво да су неки од њих фрањевци
Нећемо ићи дубље у прошлост, кренућемо од краја 19. и од почетка 20. века. Најпре пођимо од питања шиптарског писма. Како то да је баш латиница постала шиптарско писмо? Наиме, 1908. године одржан је конгрес у Битољу. Шиптарски прваци се окупљају са циљем избора званичног шиптарског писма. Било је ту пуно предлога. Једни, махом муслимани, су предлагали да званично писмо буде арапско писмо јер Куран је писан на том писму, други су предлагали да се шиптарско писмо направи по угледу на грчки алфабет, трећи су предлагали да се направи шиптарска верзија ћирилице итд. Међутим, два предлога су се пробила и конгрес је текао у расправи избора шиптарског писма између ова два предлога. Оба предлога су се односила на латиницу као шиптарско писмо. Први предлог је поднело удружење Башкими, основано 1899. године у Скадру, а чији истакнути чланови су били језуита Пренк Доћи и фрањевац фра Ђерђ Фишта (код овог последњег је занимљиво то да је као младић учио код фра Ловра Михачевића, фрањевачког мисионара у Албанији, те су га фрањевци послали да се школује у Краљеву Сутјеску, у фрањевачки самостан Горицу крај Ливна и у Крешево). Фра Ђерђ Фишта је уједно био председавајући на конгресу. Други предлог је поднело удружење Агими, такође из Скадра, које је основано 1901. године од стране браће и језуита Лазара и Ндра Мједе. Занимљиво је то да је Ндра Мједа предлагао да се за поједине гласове из шиптарског језика употребљавају слова из хрватске латинице. На крају, усвојен је предлог иза којег је стајало удружење Башкими. У вези горе споменутог, пажњу привлачи чињеница да су оба удуржења са римокатоличким предзнаком била из Скадра. То не представља случајност јер наш историчар Никола Жутић у својој књизи ,,Ватикан и Албанци" (топло препоручујем да се прочита, има у пдф формату) тврди да је Скадар од стране врха римокатоличке цркве још на почетку 20. века био означен за центар прозелитске активности римокатоличке цркве у Албанији. Такву улогу, какву има Скадар, врши Призрен на Косову и Метохији.
Фра Ђерђ Фишта (1871 - 1940) фрањевац и председавајући Битољског конгреса на којем је одлучено да латиница буде званично шиптарско писмо. Сматран је ,,албанским Хомером" јер је написао поему ,,Горска гусла" од 17.000 стихова, а коју зову ,,албанском Илијадом"
Призрен је у очима римокатоличког клера полазна тачка за ширење и јачање католичанства на Косову и Метохији. Пре свега, у Призрену је седиште римокатоличке бискупије. Исто тако, треба напоменути да је Призрен у очима српског народа Царев град, Српски Јерусалим. По мом мишљењу, нимало није случајно што је Призрен најгоре прошао те 2004. године за време Мартовског погрома. Немачки КФОР као да је пустио да бројне светиње изгоре, а да епископ рашко - призренски Артемије оде из града. Симболично уништавање Српског Јерусалима. Годину дана након тога, у Призрену се оснива језуитска гимназија ,,Игњацио Лојола". Ово поступање веома личи на оно које је папа изнео у свом писму (мисли се на писмо где је предлагано да се сруши Његошева капела) владици Данилу када је написао да је реч о једном новом срећнијем времену без оног народа који је изумро, а који је баштинио великосрпски хегемонизам. Језуитска гимназија, из угла римокатоличког клера, је симбол новог срећног времена без српског народа и трагова његовог постојања. Иста симболика је присутна и у Приштини. Наиме, у Приштини је 2005. године подигнута, по мишљењу многих, највећа римокатоличка богомоља на Балкану, катедрала Мајке Терезе. Поред тога што такав чин представља знак ватиканског прозелитског деловања на КиМ, треба обратити пажњу и на чињеницу да се та катедрала налази у непосредној близини цркве Христа Спаса. То је она црква која је у нашу јавност доспела због вести да на њој Шиптари вежбају планинарење и да је Ера Истрефи у њој снимала спот и тако скрнавила ову светињу. Дакле, опет симбол новог и старог, симбол новог и срећног времена за Ватикан.
Катедрала Мајке Терезе и црква Христа Спаса у Приштини
У контексту борбе за Велику Албанију посебну ревност и велику србофобију су исказали управо Шиптари римокатолици. Био је ту академик Марк Краснићи, али и двојица клерика. Покојни администратор Призренске апостолске администратуре бискуп Марк Сопи је био један од најагресивнијх заговорника отимања српских светиња на Косову и Метохији и њихово стављање под јурисдикцију римокатоличке цркве. За српске цркве изграђене у 20. веку, бискуп Сопи је говорио да све морају бити порушене јер су империјалне цркве. Његов помоћник Шан Зефи је јавно говорио да у темељима сваке српске светиње лежи шиптарска светиња. Управо овако агресивна природа Шиптара римокатолика која чак премашује агресивност Шиптара муслимана као и чињеница да припадници шиптарске елите су римокатолици или прелазе на римокатолицизам говори једно. Наиме, дешава се нешто што је већ виђено код Хрвата и босанских муслимана. Наиме, у НДХ однос и Хрвата и муслимана је био однос ума и снаге, елите и пешадије. У Црној Гори се крећу ствари у истом правцу (више о томе видети текст ,,Десет знакова хрватизације Црне Горе" на овом блогу), а то је све више видљиво и међу Шиптарима. Шиптари римокатолици су ум, елита, а Шиптари муслимани снага, пешадија. У том контексту је већ споменут Ибрахим Ругова. Рамуш Харадинај је неколико пута у јавности исказао лојалност римокатоличкој цркви рекавши да он заправо не зна зашто су они, из породице Харадинај, муслимани јер су они увек били римокатолици. У вези тога постоји занимљив податак који би могао да одведе до одређених закључака. Никола Жутић спомиње да је двадесетих година прошлог века постојала римокатоличка жупа Глођане, а Глођане је Рамушево родно село. Било би добро када би се подробније истражила та веза. Треба споменути и то да је Еди Рама рођен као православац, а да је сада римокатолик. Уз сву горе описану агресивност, чињеница да кључни људи у шиптарској елити су римокатолици и да римокатолизација узима све више маха међу Шиптарима, говори да је римокатоличка црква најгорљивији заступник идеје Велике Албаније.
Овај однос ума и снаге, елите и пешадије говори још нешто на шта би требало да обратимо пажњу. Хрватство је антипод Српству, архетипски непријатељ. Читав низ образаца из домена хрватства се копира и преноси у остале антисрпске идентитете (бошњачке и црногорске) који су по правилу вештачки и настали на основу чињенице конверзије. Такво копирање је видљиво и код Шиптара. У вези тога, треба споменути три тачке везивања Хрватске, Црне Горе и Албаније. Прву смо већ споменули, реч је о односу ума и снаге, елите и пешадије. Само ћу додати да се на томе ради и у Црној Гори (опет упућујем на текст ,,Десет знакова хрватизације Црне Горе"). Друга тачка везивања јесте чињеница да је латиница званично писмо у Хрватској, Црној Гори и Албанији. Трећа тачка везивања јесте та да се локални римокатолички свеци користе као интегративни чинилац у Хрватској, Црној Гори и Албанији. У Хрватској, нарочито у предратном времену када је надбискуп био Алојзије Степинац, стално се експлоатисала прича о Николи Тавелићу, фрањевцу из Шибеника који је убијен у Палестини 1391. године проповедајући римокатоличку веру. У Црној Гори, римокатолички чинилац упорно форсира причу о фра Леополду Мандићу из Херцег Новог и Блаженој Озани Которској, те због њих Боку Которску Хрвати већ зову заљевом хрватских светаца и Олтаром Домовине. Код Шиптара је реч о Мајци Терези. Она је та која је интегративни чинилац код Шиптара и која треба да окупља све Шиптаре. Она јесте римокатоличка светица, али у томе јесте поента. Олси Јазеџи спомиње да шиптарска елита, па и Шиптари уопште, пристаје на то јер се сама боји да због тога што су муслимани, онда могу да буду етикетирани као симпатизери Исламске државе. Стога, уопште није случајно што је највећа римокатоличка богомоља изграђена баш у Приштини и што је баш посвећена Мајци Терези. Тај односа ума и снаге има исходиште у следећем. Муслимани су пешадија римокатолицима све дотле док постоје Срби. Након тога, они се имају раселити или покатоличити. Зато је тај храм направљен у Приштини, иако у њој има мало римокатолика, али римокатолици се надају да ће се то променити. Простор Косова и Метохије има огроман геополитички, геоекономски и геостратешки значај и то су свесни како Шиптари, тако и Ватикан. Ту долазимо до једног геополитичког елемента који треба споменути. Када се погледа карта Хрватске, Црне Горе и Албаније са све тенденцијом да се читави ти простори претворе у римокатоличке (што је у Хрватској највећим делом и урађено) јасно је да се добија Шуфлајев католички насип, тај својеврсни бедем против Светосавља о којем говори црногорски сепаратиста Јеврем Брковић (жеља ја како он вели, да се Хрватска, Црна Гора и Албанија нађу у једној јадранској унији) јер кључни корак у уништењу Српства и Светосавља јесте одбацивање истих од мора. Само треба навести да тај бедем не требају да чине горе поменуте државе у садашњим границама (изузев Црне Горе). Босна и Херцеговина се посматра као римокатоличка земља, без муслимана и Срба, чија будућност је у саставу Хрватске, а исто то се односи и на Албанију у чији састав требају да уђу све оне територије на које Шиптари претендују, а међу њима је и КиМ. На тај начин добија се чврст бедем на Јадрану који би тада дефинитвно постало римокатоличко језеро, али не само то. Римокатолицизам би добијањем Косова и Метохије продро у центар, срце Балкана и тако би на тај начин имао огромну шансу да загосподари целим Балканом. Велико је питање колико би Светосавље и православље издржало у случају одвијања оваквог сценарија.
Како је хрватство то које се копира од стране осталих антисрпских идентитета, изводи се закључак да су главни крижари (намерно употребљавам овај кроатизам јер криж и крст нису исто, доживљај истих је друкчији код нас православних у односу на доживљај код Хрвата и римокатолика, а како папини верници на Балкану говоре криж, онда отуда и појам крижара) на Балкану Хрвати. Они су ти преко којих треба католичанство да се шири по Балкану и да се пробија на исток. Они су папини крижари. Тога је био свестан Алојзије Степинац и то се одлично види у његовом писму папи Пију XII које је датирано на 18. мај 1943. године:,,Напредовање источне шизме у католичке редове пријети данас с пуном озбиљношћу да постигне своје мрачне циљеве. Побједа велико - српске идеје значила би уништење католицизима на сјеверозападном Балкану, у Држави Хрватској. Наведени нам документи не остављају нам никакве двојбе. Што више, нема никакве двојбе, да би такав кобни догађај имао и даљне последице далеко преко граница Хрватске. Валови ортодоксног и офензивног бизантизма ударали би о границе Италије, док се до сада разбијају у хрватско Предзиђе. И више, утолико, што су радом хрватског клера, особито фрањеваца, били постављени темељи за обновљени католицизам у Бугарској, обраћењем многих Паолина и спашени остаци вјерника у Албанији Скендербеговој (подвукао А.М.), што би уништењем једине католичке нације на Балкану, биле погођене и разне раштркане посијане групе на томе вјечно немирноме, ортодоксном и исламском Балкану." Из овога јасно произлази да су Хрвати папини крижари, они који носиоци прозелитизма на Балкану. То објашњава копирање свих образаца из хрватства у вештачке антисрпске иденитете (бошњачке и црногорске) који се на крају имају стопити у хрватство и католицизам. То објашњава и процесе који се одигравају и међу Шиптарима, а нарочито треба истаћи чињеницу да је један од твораца шиптарског писма фра Ђерђ Фишта своје образовање стицао по фрањевачким самостанима у Босни, а да је Ндра Мједа за своју верзију шиптарске латинице користио узоре из хрватске латинице. Циљ је да се поред Хрвата као крижарског бојног реда на Балкану устроји још један крижарски бојни ред, а то је албанство. Зато је Ватикан одувек био најгорљивији заступник што веће територије Хрватске, а из тих разлога Ватикану одговара Велика Албанија јер у коначници све то требају да буду простори где ће да живи народ чисте католичке крви, што би рекао један од усташа из Чапљине.
И ту онда долазимо до Рамушевог дрског прекрајања историје где се црквиште у Новом Брду приказује као римокатоличко. У последњих два месеца, свако ко боље прати ватиканске работе на Балкану, могао је да примети да папино кружење (мисли се на посете балканским земљама у мају ове године) око Србије не води доброме. Прво је папа Франциско посетио Македонију. Одмах после посете, доспеле су у јавност вести да Цариградрска патријаршија разматра аутокефалност тзв. МПЦ. Када је ишао за Румунију, папа је тог 31. маја ове године прелетео изнад Црне Горе и тада је упутио поздраве Милу Ђукановићу и црногорском народу рекавши да се моли за мир и добробит нације. У то време, баш је почело дизање тензија и удар на наше светиње и цркву у виду оног спорног нацрта Закона о слободи вероисповести, а одмах након тога стигла је вест о Рамушу и црквишту из Новог Брда. Дакле, сведочимо истовременом нападу на неколико српских простора, а то су за сада Македонија, Црна Гора и Косово и Метохија.
Узимајући у обзир напред наведено, сваки здраворазумни човек и патриота морао би да буде забринут. Нарочито узимајући у обзир да они који су доносиоци одлука у овој земљи повлаче дилетантнске потезе, неки не раде ништа, а последњи чак и раде на томе да КиМ постане држава. Мора се истаћи и став цркве. Има немали број владика из више црквене структуре који отворено пропагирају екуменизам. Направићу дигресију. Митрополит Порфирије је 2016. године посетио гроб горе споменутог фра Леополда Мандића у Загребу где је одушевљено констатовао како су верници (разуме се католици) побожно дошли да се поклоне свецу. Он сам фра Леополда Мандића назива свецом. Довољно је само да кажем да се читалац врати на неки од претходних пасуса и да се разуме улога фра Мандића. Додао бих још само то да је историчар Александар Раковић изнео податак да је фра Мандић у периоду од 1900. године па до своје смрти, 1942. године, папи послао 66 писаних обећања да ће учинити све да би нас превео на католичку веру. Како се овако наша елита понаша и како је наш народ заражен апатијом, морају се нека питања поставити. На њих се не мора дати одговор, довољно је да нас се потакне на размишљање. Шта ако се католицизам јаче учаури на Косову и Метохији? Како истерати Ватикан са наше Свете земље? Колико српских глава мора пасти ако се то деси да би се КиМ вратио у наш не само државни него и верски, културни и цивилизацијиски поредак? Да ли мора да буде 56 посто погинулих српских мушкараца као у Великом рату? Обзиром на нашу недисциплину, а из које произлази наше нестрпљење и неспособност планирања на дуже стазе, да ли ми имамо снаге и шансе супротставити се институцији која је своју праксу развила бар у последњих 1.500 година, а коју карактерише фанатизам, систематичност, ревност, дисциплина, способност и усавршеност планирања на дуже стазе (на 50, 100 година), поседовање обиља материјалних средстава и одлична обавештеност? Код овог последњег питања, нарочито треба истаћи да наша политичка елита отворено пропагира да је Косово и Метохија изгубљена ствар и која нема никакав план сем оног који се односи како ће изборити неки изборни поен код народа.
Направићу још једну дигресију да бих приказао моћ Ватикана и то управо на примеру Косова и Метохије. Реч је о Косовцима знаним Јањевцима. Јањевци су по пореклу, мешавина Дубровчана и Саса, а у њих су се после утопили покатоличени Срби и словенизрани Шиптари католици. Од те мешавине добили су се Хрвати! И то не Хрвати него Хрвати са усташким менталитетом. Јањевци су најагресивнији према нашим повратницима у Книнској Крајини и Западној Славонији. У Хрватској се доказују хрватством кроз србофобију. Било их је који су окрвавили руке. Никола Ћибарић је остао у памћењу вуковарских Срба јер је исти ловио вуковарске Србе цивиле за време битке и убијао их. Он је један од шесторице заробљених који су пред Војним судом били осуђени на смртну казну, али иста није извршена јер је Ћибарић био размењен у Неметину 14. августа 1992. године. Колико ми је познато, Ћибарић и данас живи у Вуковару са статусом хрватског бранитеља. Дакле, људи који причају налик нашим Лесковчанима имају усташки менталитет што верујем да је највећем броју Срба невероватно, а нарочито мојим прекодринцима. Прича као Лесковчанин, а усташа?! Е то је моћ Ватикана.
Био је ово приказ опасности која нам се надвила над главу, а за коју бар добар део Срба није свестан. Можда сам истакао превише дигресија, па се чини да се одступа од теме, али циљ овог писанија је био приказ шире слике о деловању римокатолицизма на овим просторима, а у чијем мозаику се налази Косово и Метохија. Без приказа те шире слике, не може се разумети активност римокатоличке цркве на Косову и Метохији. Ако се одрекнемо Косова и Метохије, ако будемо се понашали као до сада, а то Ватикан искористи па од КиМ направи територију где живи народ чисте католичке крви са све Дечанима, Пећаршијом, Богородицом Љевишком, Грачаницом, Девичом, Драганцем као римокатоличким храмовима, ми као народ идемо сигурно у нестанак јер смо се одрекли сопственог идентитета. Највећи део ће отићи у биолошку смрт, а остатак ће се конвертовати. Не заваравајмо се, први заинтересовани за наш биолошки нестанак, или пак за нашу конверзију је Ватикан јер исти нам никада није опростио Светог Симеона Мироточивог и Светог Саву као и ону 1439. годину па и Конкордатску кризу из 1937. године. То је и сам Степинац истакао када је ишао у Београд те 1934. године. У свом дневнику је записао да је довољно 20 година систематичног рада да се цела Србија покатоличи. Без Косова и Метохије и духовно уништени врло брзо би се спровела ова Степинчева мисао ако пре тога не би биолошки нестали. Да не говорим тек о геополитичким, геоекономским и геостратешким последицама могућности да је КиМ католичка територија. За крај, одговорно тврдим да ако Ватикан узме Шиптаре у своје окриље у оној мери у којој је узео Хрвате, све оно што се збило од оног момента када се први Арнаут спустио са Проклетија у равну Метохију па до дана данашњег биће дечја игра спрам онога што следи и то из два разлога. Прво, због верског фанатизма који је својствен римокатоличкој цркви, а друго због дисциплине која је на вишем нивоу спрам оне шиптарске племенске дисциплине. Наравно да није добро ни да се исламски фанатизам шири на КиМ и чак треба истаћи да је једна од препрека римокатоличком ширењу и исламски фанатизам оличен у бившим бојовницима Исламске државе (највећа концентрација је код Качаника). Следи сукоб између те две концепције, а јасно је да је Рамуш Харадинај на страни Ватикана. Једно и друго је лоше и опасно по нас, а мишљења сам да је Ватикан опаснији. Наше је да промишљамо и да деламо због наших светиња, због наших сународника (нарочито оних који су у енклавама), због нашег потомства. Како радили, тако нам и Бог помогао. Догодине у Призрену!
Бискуп Марк Сопи
Овај однос ума и снаге, елите и пешадије говори још нешто на шта би требало да обратимо пажњу. Хрватство је антипод Српству, архетипски непријатељ. Читав низ образаца из домена хрватства се копира и преноси у остале антисрпске идентитете (бошњачке и црногорске) који су по правилу вештачки и настали на основу чињенице конверзије. Такво копирање је видљиво и код Шиптара. У вези тога, треба споменути три тачке везивања Хрватске, Црне Горе и Албаније. Прву смо већ споменули, реч је о односу ума и снаге, елите и пешадије. Само ћу додати да се на томе ради и у Црној Гори (опет упућујем на текст ,,Десет знакова хрватизације Црне Горе"). Друга тачка везивања јесте чињеница да је латиница званично писмо у Хрватској, Црној Гори и Албанији. Трећа тачка везивања јесте та да се локални римокатолички свеци користе као интегративни чинилац у Хрватској, Црној Гори и Албанији. У Хрватској, нарочито у предратном времену када је надбискуп био Алојзије Степинац, стално се експлоатисала прича о Николи Тавелићу, фрањевцу из Шибеника који је убијен у Палестини 1391. године проповедајући римокатоличку веру. У Црној Гори, римокатолички чинилац упорно форсира причу о фра Леополду Мандићу из Херцег Новог и Блаженој Озани Которској, те због њих Боку Которску Хрвати већ зову заљевом хрватских светаца и Олтаром Домовине. Код Шиптара је реч о Мајци Терези. Она је та која је интегративни чинилац код Шиптара и која треба да окупља све Шиптаре. Она јесте римокатоличка светица, али у томе јесте поента. Олси Јазеџи спомиње да шиптарска елита, па и Шиптари уопште, пристаје на то јер се сама боји да због тога што су муслимани, онда могу да буду етикетирани као симпатизери Исламске државе. Стога, уопште није случајно што је највећа римокатоличка богомоља изграђена баш у Приштини и што је баш посвећена Мајци Терези. Тај односа ума и снаге има исходиште у следећем. Муслимани су пешадија римокатолицима све дотле док постоје Срби. Након тога, они се имају раселити или покатоличити. Зато је тај храм направљен у Приштини, иако у њој има мало римокатолика, али римокатолици се надају да ће се то променити. Простор Косова и Метохије има огроман геополитички, геоекономски и геостратешки значај и то су свесни како Шиптари, тако и Ватикан. Ту долазимо до једног геополитичког елемента који треба споменути. Када се погледа карта Хрватске, Црне Горе и Албаније са све тенденцијом да се читави ти простори претворе у римокатоличке (што је у Хрватској највећим делом и урађено) јасно је да се добија Шуфлајев католички насип, тај својеврсни бедем против Светосавља о којем говори црногорски сепаратиста Јеврем Брковић (жеља ја како он вели, да се Хрватска, Црна Гора и Албанија нађу у једној јадранској унији) јер кључни корак у уништењу Српства и Светосавља јесте одбацивање истих од мора. Само треба навести да тај бедем не требају да чине горе поменуте државе у садашњим границама (изузев Црне Горе). Босна и Херцеговина се посматра као римокатоличка земља, без муслимана и Срба, чија будућност је у саставу Хрватске, а исто то се односи и на Албанију у чији састав требају да уђу све оне територије на које Шиптари претендују, а међу њима је и КиМ. На тај начин добија се чврст бедем на Јадрану који би тада дефинитвно постало римокатоличко језеро, али не само то. Римокатолицизам би добијањем Косова и Метохије продро у центар, срце Балкана и тако би на тај начин имао огромну шансу да загосподари целим Балканом. Велико је питање колико би Светосавље и православље издржало у случају одвијања оваквог сценарија.
Како је хрватство то које се копира од стране осталих антисрпских идентитета, изводи се закључак да су главни крижари (намерно употребљавам овај кроатизам јер криж и крст нису исто, доживљај истих је друкчији код нас православних у односу на доживљај код Хрвата и римокатолика, а како папини верници на Балкану говоре криж, онда отуда и појам крижара) на Балкану Хрвати. Они су ти преко којих треба католичанство да се шири по Балкану и да се пробија на исток. Они су папини крижари. Тога је био свестан Алојзије Степинац и то се одлично види у његовом писму папи Пију XII које је датирано на 18. мај 1943. године:,,Напредовање источне шизме у католичке редове пријети данас с пуном озбиљношћу да постигне своје мрачне циљеве. Побједа велико - српске идеје значила би уништење католицизима на сјеверозападном Балкану, у Држави Хрватској. Наведени нам документи не остављају нам никакве двојбе. Што више, нема никакве двојбе, да би такав кобни догађај имао и даљне последице далеко преко граница Хрватске. Валови ортодоксног и офензивног бизантизма ударали би о границе Италије, док се до сада разбијају у хрватско Предзиђе. И више, утолико, што су радом хрватског клера, особито фрањеваца, били постављени темељи за обновљени католицизам у Бугарској, обраћењем многих Паолина и спашени остаци вјерника у Албанији Скендербеговој (подвукао А.М.), што би уништењем једине католичке нације на Балкану, биле погођене и разне раштркане посијане групе на томе вјечно немирноме, ортодоксном и исламском Балкану." Из овога јасно произлази да су Хрвати папини крижари, они који носиоци прозелитизма на Балкану. То објашњава копирање свих образаца из хрватства у вештачке антисрпске иденитете (бошњачке и црногорске) који се на крају имају стопити у хрватство и католицизам. То објашњава и процесе који се одигравају и међу Шиптарима, а нарочито треба истаћи чињеницу да је један од твораца шиптарског писма фра Ђерђ Фишта своје образовање стицао по фрањевачким самостанима у Босни, а да је Ндра Мједа за своју верзију шиптарске латинице користио узоре из хрватске латинице. Циљ је да се поред Хрвата као крижарског бојног реда на Балкану устроји још један крижарски бојни ред, а то је албанство. Зато је Ватикан одувек био најгорљивији заступник што веће територије Хрватске, а из тих разлога Ватикану одговара Велика Албанија јер у коначници све то требају да буду простори где ће да живи народ чисте католичке крви, што би рекао један од усташа из Чапљине.
И ту онда долазимо до Рамушевог дрског прекрајања историје где се црквиште у Новом Брду приказује као римокатоличко. У последњих два месеца, свако ко боље прати ватиканске работе на Балкану, могао је да примети да папино кружење (мисли се на посете балканским земљама у мају ове године) око Србије не води доброме. Прво је папа Франциско посетио Македонију. Одмах после посете, доспеле су у јавност вести да Цариградрска патријаршија разматра аутокефалност тзв. МПЦ. Када је ишао за Румунију, папа је тог 31. маја ове године прелетео изнад Црне Горе и тада је упутио поздраве Милу Ђукановићу и црногорском народу рекавши да се моли за мир и добробит нације. У то време, баш је почело дизање тензија и удар на наше светиње и цркву у виду оног спорног нацрта Закона о слободи вероисповести, а одмах након тога стигла је вест о Рамушу и црквишту из Новог Брда. Дакле, сведочимо истовременом нападу на неколико српских простора, а то су за сада Македонија, Црна Гора и Косово и Метохија.
Митрополит Порфирије крај тела фра Леополда Мандића
Узимајући у обзир напред наведено, сваки здраворазумни човек и патриота морао би да буде забринут. Нарочито узимајући у обзир да они који су доносиоци одлука у овој земљи повлаче дилетантнске потезе, неки не раде ништа, а последњи чак и раде на томе да КиМ постане држава. Мора се истаћи и став цркве. Има немали број владика из више црквене структуре који отворено пропагирају екуменизам. Направићу дигресију. Митрополит Порфирије је 2016. године посетио гроб горе споменутог фра Леополда Мандића у Загребу где је одушевљено констатовао како су верници (разуме се католици) побожно дошли да се поклоне свецу. Он сам фра Леополда Мандића назива свецом. Довољно је само да кажем да се читалац врати на неки од претходних пасуса и да се разуме улога фра Мандића. Додао бих још само то да је историчар Александар Раковић изнео податак да је фра Мандић у периоду од 1900. године па до своје смрти, 1942. године, папи послао 66 писаних обећања да ће учинити све да би нас превео на католичку веру. Како се овако наша елита понаша и како је наш народ заражен апатијом, морају се нека питања поставити. На њих се не мора дати одговор, довољно је да нас се потакне на размишљање. Шта ако се католицизам јаче учаури на Косову и Метохији? Како истерати Ватикан са наше Свете земље? Колико српских глава мора пасти ако се то деси да би се КиМ вратио у наш не само државни него и верски, културни и цивилизацијиски поредак? Да ли мора да буде 56 посто погинулих српских мушкараца као у Великом рату? Обзиром на нашу недисциплину, а из које произлази наше нестрпљење и неспособност планирања на дуже стазе, да ли ми имамо снаге и шансе супротставити се институцији која је своју праксу развила бар у последњих 1.500 година, а коју карактерише фанатизам, систематичност, ревност, дисциплина, способност и усавршеност планирања на дуже стазе (на 50, 100 година), поседовање обиља материјалних средстава и одлична обавештеност? Код овог последњег питања, нарочито треба истаћи да наша политичка елита отворено пропагира да је Косово и Метохија изгубљена ствар и која нема никакав план сем оног који се односи како ће изборити неки изборни поен код народа.
Направићу још једну дигресију да бих приказао моћ Ватикана и то управо на примеру Косова и Метохије. Реч је о Косовцима знаним Јањевцима. Јањевци су по пореклу, мешавина Дубровчана и Саса, а у њих су се после утопили покатоличени Срби и словенизрани Шиптари католици. Од те мешавине добили су се Хрвати! И то не Хрвати него Хрвати са усташким менталитетом. Јањевци су најагресивнији према нашим повратницима у Книнској Крајини и Западној Славонији. У Хрватској се доказују хрватством кроз србофобију. Било их је који су окрвавили руке. Никола Ћибарић је остао у памћењу вуковарских Срба јер је исти ловио вуковарске Србе цивиле за време битке и убијао их. Он је један од шесторице заробљених који су пред Војним судом били осуђени на смртну казну, али иста није извршена јер је Ћибарић био размењен у Неметину 14. августа 1992. године. Колико ми је познато, Ћибарић и данас живи у Вуковару са статусом хрватског бранитеља. Дакле, људи који причају налик нашим Лесковчанима имају усташки менталитет што верујем да је највећем броју Срба невероватно, а нарочито мојим прекодринцима. Прича као Лесковчанин, а усташа?! Е то је моћ Ватикана.
Јањевци у првим редовима током протеста против ратификације Истанбулске конвенције у Сплиту
Био је ово приказ опасности која нам се надвила над главу, а за коју бар добар део Срба није свестан. Можда сам истакао превише дигресија, па се чини да се одступа од теме, али циљ овог писанија је био приказ шире слике о деловању римокатолицизма на овим просторима, а у чијем мозаику се налази Косово и Метохија. Без приказа те шире слике, не може се разумети активност римокатоличке цркве на Косову и Метохији. Ако се одрекнемо Косова и Метохије, ако будемо се понашали као до сада, а то Ватикан искористи па од КиМ направи територију где живи народ чисте католичке крви са све Дечанима, Пећаршијом, Богородицом Љевишком, Грачаницом, Девичом, Драганцем као римокатоличким храмовима, ми као народ идемо сигурно у нестанак јер смо се одрекли сопственог идентитета. Највећи део ће отићи у биолошку смрт, а остатак ће се конвертовати. Не заваравајмо се, први заинтересовани за наш биолошки нестанак, или пак за нашу конверзију је Ватикан јер исти нам никада није опростио Светог Симеона Мироточивог и Светог Саву као и ону 1439. годину па и Конкордатску кризу из 1937. године. То је и сам Степинац истакао када је ишао у Београд те 1934. године. У свом дневнику је записао да је довољно 20 година систематичног рада да се цела Србија покатоличи. Без Косова и Метохије и духовно уништени врло брзо би се спровела ова Степинчева мисао ако пре тога не би биолошки нестали. Да не говорим тек о геополитичким, геоекономским и геостратешким последицама могућности да је КиМ католичка територија. За крај, одговорно тврдим да ако Ватикан узме Шиптаре у своје окриље у оној мери у којој је узео Хрвате, све оно што се збило од оног момента када се први Арнаут спустио са Проклетија у равну Метохију па до дана данашњег биће дечја игра спрам онога што следи и то из два разлога. Прво, због верског фанатизма који је својствен римокатоличкој цркви, а друго због дисциплине која је на вишем нивоу спрам оне шиптарске племенске дисциплине. Наравно да није добро ни да се исламски фанатизам шири на КиМ и чак треба истаћи да је једна од препрека римокатоличком ширењу и исламски фанатизам оличен у бившим бојовницима Исламске државе (највећа концентрација је код Качаника). Следи сукоб између те две концепције, а јасно је да је Рамуш Харадинај на страни Ватикана. Једно и друго је лоше и опасно по нас, а мишљења сам да је Ватикан опаснији. Наше је да промишљамо и да деламо због наших светиња, због наших сународника (нарочито оних који су у енклавама), због нашег потомства. Како радили, тако нам и Бог помогао. Догодине у Призрену!
👍👌
ОдговориИзбриши