КРИЖАРИ И ХРВАТИ

                                                                                        

                                                 ''Нисам дошао да донесем мир, него мач.'' 

                                                                                                                                                                     (Матеј, 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39).

Крижари заузимају Јерусалим

Када је византијски цар Алексеј Први Комнин те 1095. године затражио помоћ од папе у циљу ослобађања Јерусалима од муслимана, папа Убран Други сазвао је сабор у Клермону на којем је одлучено да се креће у ослобађање Христовог гроба. Кажу да је у циљу придобијања што већег броја људи, папа дао унапред опрост грехова будућим ратницима. На тај начин, дошло је до сакупљања шаролике светине, што би народ рекао ,,с коца и конопца" која је потом кренула у поход. 

Када је Јерусалим пао у крижарске руке, цео Јерусалим је био поклан. Остало је сведочанство да су се чак крижари крвави молили у цркви Христовог гроба.

Осам и по векова касније, римокатолички фратри на простору ,,Кристове, Божје и војујуће" Хрватске су усташама стално проповедали да иду да се убијају Срби, а да су им греси унапред опроштени. Ту треба тражити разлог томе како су усташе потпуно растерећене савести клале жене, децу, старце, мушкарце...Штавише, вековима су учени од фратара да ти исти фратри причају са Богом и Богородицом и да што фратри говоре пастви, то је као да им је Бог рекао. Ово врло наличи на максиму која се везује за домет папине власти:,,Potestas eius sine numero, pondere et mensura; quod papa facit, Deus facit" (,,Власт која нема броја, нема границе, нема мере; што папа чини, Бог чини"). Дакле, оно што папа ради, то је као да је Бог урадио. Ако је папа дао опрост грехова свима унапред, онда су греси збиља опроштени. Нема никакве везе ако је поклано хиљаде људи, греси су опроштени. У контексту усташких покоља, довољно је поменути фра Срећка Перића и његов крвави бојни поклич са олтара фрањевачког самостана на Горици крај Ливна, када је позвао да усташе да кољу Србе, а прво да закољу његову сестру која је удата за Србина па онда остале. После тога, поручује фра Перић, нека му дођу на исповест где ће им он све грехе опростити. Фра Божо Шимлеша, лиштански жупник, је чак говорио да усташе кољу све Србе, а да ће он све њихове грехе на себе преузети.

Као и када су крижари после покоља ишли да се моле Богу у цркви Христовог гроба, тако су и усташе ишле да се моле Богу након садистичких покоља који су вршени над српским становништвом. Фра Мирослав Филиповић - Мајсторовић (Мајсторовићем прозван од осталих усташа јер је био мајстор у клању), од Срба прозван фра Сотона, је знао целу ноћ да коље јасеновачке логораше и онда је у цик зоре тако крвав ишао у капелу да се моли Богу. Када је заклана последња група логораша на Пагу, у зору 15. августа 1941. године, група усташа се непосредно након покоља, а били су крвави до лаката, придружили вреској процесији у част Велике Госпе (15. августа пада тај празник код католика). Верници су били згрожени када су их видели тако крваве, али месни фратар, који је водио процесију, рекао да се не згражавају, да усташе раде сада бољи посао неко што су они за све векове радили.

Командант Јасеновца, фра Мирослав Филиповић - Мајсторовић, са усташама

Све ово упућује, између осталог, на горе наведени цитат из Библије који је буквално протумачен у римокатоличкој цркви. Протумачен је на тај начин да се људи друге вере могу терати и мачем да пређу на католичку веру. То се одлично види код удбинског жупника Мате Мугоше који је на самом почетку НДХ рекао:,,Доста смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером..." Дакле, перманентни прозелитизам. У миру молитвеником, а у кризно време одмах мач, пушка, револвер.....

Закључак је јасан. Хрвати не би били такви да их није папа узео под своје скуте пре толико векова.