Међу прекодринским Србима, али и међу самим Хрватима влада веровање да су Херцеговци најљући Хрвати са потпуним и нескривеним усташким назорима. У том смислу ваља истаћи да су најсвирепије усташе биле из Херцеговине. Херцеговци су већину чинили на првом постројавању курсиста у склопу курса ,,Први хрватски редарственик” који се одржао 8. августа 1990. године. Кажу да када је Фрањо Туђман обилазио постројене хрватске полицајце, да су му полицајци на његово питање одакле су, махом одговарали са:,,Посушје, Широки Бријег, Груде, Чапљина, Љубушки....” У Чапљини је 8. априла 1941. године, дакле два дана пре Загреба, проглашена НДХ од стране Пава Цанкија. Након Другог светског рата,постоје бројна сведочанства о томе како су се Хрвати широм БиХ, па и Хрватске, бранили од оптужби Срба да су их ови као комшије бесомучно клали. На то су Хрвати говорили да су то урадили Херцеговци. Славко Лисица је у својој књизи ,,Командант по потреби” записао утиске о боравку са будућим генералом Ратком Младићем у околини Сиња 1991. године, када су им локални Хрвати долазили говорећи да они нису били за рат, да су то Херцеговци дошли са стране па су због тога почели напади на војску. На страну сад истинитост ових тврдњи, али јасно је да се и међу самим Хрватима Херцеговци сматрају за најекстремније. Од целог тог краја, једно место се истиче. За најекстремније међу Херцеговцима важе они са Широког Бријега. Толико су препознати по свом екстремизму да се чак међу хрватским јавним радницима говори о посебној широкобријешкој верзији хрватства. Постоји анегдота да родитељи са Широког Бријега кад уче своју децу да говоре, да прву реч коју им усађују у главу јесте Загреб! Исто тако, ту је и сведочанство Војислава Шешеља у погледу његових сужањских дана у Хагу. Он је неколико пута говорио о Младену Налетилићу Тути, команданту Кажњеничке бојне ХВО-а са Широког Бријега, који је у Хагу све од реда поздрављао нацистичким поздравом са ускликом ,,за дом спремни”. Шешељ је говорио да су се Туте остали клонили због таквог његовог понашања, али он сам тврди да није, јер он у Тутином понашању није видео ништа необично јер Тута је својим рођењем на Широком Бријегу био предодређен да преузме такве обрасце понашање, а који су сматрани потпуно нормалним и природним на том поднебљу. За крај о Широком, навешћу две песме које очитавају природу тог места и светоназоре тог становништва. Прва је традиционална ганга која каже:,,Ој Широки ћаћевино наша, овдје ти је легло од усташа”. Друга је песма Сеје Сексона из Забрањеног пушења коју је компоновао за филм ,,Нафака”, а за коју постоји подела у њеном тумачењу у смислу је ли она заправо спрдња на менталитет херцеговачких Хрвата или је пак песма озбиљног карактера. Било како било, јасно се спомиње Широки у њој:,,Херцеговци, ево зоре ево дана, све у име Јуре и Бобана, са Широка Бруно Бушић виче, виче:,,Херцеговци, за дом спремни поглавниче!” Одакле, онда толики екстремизам? Као и широм српских простора, чињеница верске конверзије објашњава овај феномен. Истражујући и читајући о овом феномену, дошао сам до презимена која су заступљена у Западној Херцеговини, а која носе Хрвати са усташким назорима:Бабић, Петровић, Петковић, Мандић, Марић, Марковић, Кнежевић, Стојановћ, Кнезовић, Вучић, Вуковић, Радуловић, Радовић, Јовановић, Михаиловић, Вукосавић (код ова два последња презимена нашао сам двојицу усташа са Попова поља - Сава Вукосавић и Сава Михаиловић. Сава, а католик!?), Богдановић, Матић, Марјановић, Николић, Сарић, Павловић итд. Ту је и погрдни назив за православног који се јавља у четири облика ркаћ/ркач/хркаћ/хркач, а који се јавља као презиме херцеговачких католика (чувени усташки терориста Миљенко Хркач који је у терористичком нападу на биоскоп ,,20. октобар” у Београду 1968. године убио једну особу, а 86 ранио). Међутим, сама чињеница конверзије, као и разлози за тај поступак, није била довољна да Херцеговци постану то што су постали. Треба обратити пажњу на оне који су их превели на католичку веру и који су их после једино учили мржњи према браћи, рођацима и комшијама који су остали у православној вери. Наравно да је реч о Ватикану, али прецизније, реч је о погубном деловању католичког монашког реда францисканаца, на овим просторима познатији као фрањевци. Стога, као што сам неколико пута рекао, перо писца понекад зна да боље опише неки друштвени феномен боље него наука. У овом случају није реч о књижевном делу. Реч је о чланку ,,Унијатство у Херцеговини” који је у петербуршком часопису ,,Дух хришћанина” објавио Живојин Жујовић 1863. године, студент руске Духовне академије у Санкт Петербургу. Он у том чланку цитира херцеговачког архимандрита Јоаникија Памучину који је сведок, очевидац тога како фратар своју нову паству учи вери. Тај чланак је можда најбољи опис фратарске работе која ће своје исходиште имати у крвавим збивањима на простору монструозне НДХ. Стога, овде ћу део по део чланка постављати, с тим да ћу између њих коментарисати овај феномен.
