,,И у име тога нашег великога савезника Бога, ми васколике вође устаничкијех чета босанскијех, данас једини представници српске земље Босне, послије толико чекања и безнаде на икакву помоћ, рјешавамо:од данас па за навијек, кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи с нашом браћом Србима дијелити судбину па ма каква она била, проглашавамо: Да се домовина наша Босна присајужава кнежевини Србији, законитом и правом прејамнику државе старијех наших краљева и царева и проглашавамо нашим нашљеднијем господаром књаза српског Милана М. Обреновића IV. Живио наш народ српски! Живио господар наш књаз Милан М. Обреновић IV! Живила наша државна влада у нашој престолници Београду!"
26 година је од настанка Републике Српске. Међутим, шта је њен смисао? Зашто она постоји? Зато морамо отићи дубље у прошлост да би разумели саму бит Републике Српске. Српски народ на подручју БиХ делио је судбину Срба у осталим српским земљама за време турске окупације. Жеља за слободом била је јака. Видело се то за време турске окупације, али је пун замах те чежње и тежње дошао када је Карађорђе у Шумадији започео рат против Турака. Струјања међу Босанцима и Херцеговцима су ишла у правцу устанка. И било их је. Дижу се Дробњаци, па Срби у Посавини. Други су ишли за Србију да се придруже устаницима. Хтели су да узму учешћа у ослобођењу Србије јер су веровали да ће тако и њима доћи слобода. Једна група је тако кренула са Змијања те 1806. године. Било их је 300. Водио их је поп Никодије. Беху налик Спартанцима, а поп Никодије краљу Леониди. Тако су и скончали. Кренули су за Србију у помоћ Карађорђу, али сретоше у Клашничком кланцу велику турску војску која је из Бања Луке исто кретала ка Србији, али са другим циљем. Да сломе устанак. Змијањски горштаци одлучише да их не пусте да иду даље. Сви су изгинули.
Херцеговачки бегунци - рад Уроша Предића из 1889. године
Након Другог српског устанка и када је Србија постепено почела да осваја атрибут по атрибут државности, српски народ у БиХ све је више веровао у Србију. Живећи у условима тоталне обесправљености, тешке социјалне неправде, жеђ за слободом Срба је све више јачала. Народ се закрајинио и почео је стално да диже буне. Шта су ти поносни и осетљиви Срби западно од Дрине желели? Како су они тумачили ту слободу? Преко низа показатеља и доказа, јасно је да тај народ није хтео неку самосталну босанску државу или да свој развитак врши у оквирима Турске или Аустрије. Српски народ западно од Дрине жарко је желео да ту слободу оствари у заједници са Србијом и Црном Гором! То је за њега била слобода! Цитат с почетка текста, а реч је о говору на легендарном збору у Црним Потоцима 20. 6. 1876. на коме су устаничке вође прогласиле уједињење са Србијом, јасно говори да Босна као саставни део Србије јесте оваплоћење оне старе државе из времена старих краљева и царева. Те 1875. дигоше се наша браћа. Нису могли трпети више турског зулума. Србија и Црна Гора уђоше у рат. Међутим, када су били надомак слободе, Србима са простора БиХ дође нови окупатор. Швабо! Та поразна чињеница веома је утицала на нашу браћу. Опет кренуше буне. Репресалије швапске бивају све јаче. Буне се гуше у крви. Међутим, та динарска врела крв и енергија нашле су нов пут. Како оружане буне нису успевале, млада интелигенција се свом својом динарском жестином бацила на рад. Толико је национална идеологија обузела те младе људе, да су за сваку изговорену реч, а која није била поткрепљена делима, сматрали за издају. Швабе су поново појачавале репресалије. Социјалне разлике су биле огромне. Из оваквог друштвеног амбијента где царује репресалија, потлаченост, социјална неправда, али где је и присутна велика жеђ за националном и социјалном слободом праћено са динарском енергијом, родила се Млада Босна, а она је изнедрила Гаврила Принципа. Још један процес је био присутан. Притиснут оваквим тешким стањем, а видећи како браћа источно од Дрине живе у националној и социјалној слободи и под утицајем своје динарске маште, Србин западно од Дрине почео је да Србију посматра као неко узвишено, дивно биће које је потпуно прожето љубављу према њима и која ће им пружити своје руке, њима потиштеној и поробљеној сиротињи. Другим речима, Србији су дате оне особине које дете само може мајци да да! И дан данас остао је тај доживљај Србије код нашег народа у Српској упркос томе што је Србија данас разапета и окупирана.
Припадници Војске Републике Српске на Дрини, на кичми српскихх земаља.
Ту своју жељу за слободом Србин у БиХ је скупо платио. Швабе су грозна зверства правиле у Првом рату, а у Другом рату усташе су направиле оно што је људском роду непојмљиво. Клања и бацање у јаме, затирање читавих простора на најбестијалније начине које се граниче са демонизмом, оставиле су великог трага на Србина из тих крајева. Клан је наш човек само зато што је био Србин. Ту долазимо до занимљивог момента. У најпотреснијем сведочењу о страдању мученичког села Пребиловци, Митар Шарић је оставио запис о Никољдану у том мученичком селу те тужне 1941. године. Митар Шарић је живео са четворицом браће. Али они нису били браћа по крви. Њих петорица били су јединци из својих пет породица које су усташе побиле претходних месеци. Сваки од њих је био једини који је остао у животу. У лето те године село је имало 1000 становника, а за Никољдан једва стотинак. Остатак је био у јамама. Митар сведочи да су тај Никољдан запалили свећу и да су тај дан провели мирно, али одједном... Усред све те трагедије, из једног дела села зачула се песма. Неверица. Ко у таквој тузи може да пева? Два момка беху запевала из све снаге, а сузе им иду низ лице. Почеше и остали за има, а међу њима и петорица браће. Сви су певали и плакали. Мешавина, бола, туге и пркоса. Ту долазимо до једног закључка. У свести прекодринских Срба постоји један елемент који не постоји код Срба источно од Дрине. То је пркос жртве. Тај народ је клан и бацан у јаме јер је српски. Реч је о оваквој логици. Клали сте нас јер смо Срби, побили сте нам децу и жене, али ми смо у животу. Нас нисте убили, али следећи пут кад мене дођеш да убијеш ја те чекам спреман, наоружан. Одакле онда песма у горе поменутој причи? У тим крајевима преко Дрине, увек се на славу ишло певајући. Сматра се да је то знак да је село живо. Где нема песме нема ни живота. Тако је и код мене у крају, увек су гости ишли домаћину на славу певајући. Отуда она песма тих унесрећених Пребиловчана. Певајући кроз сузе, пркосили су свом џелату показујући да су живи и да их неће истребити. Када су кренуле деведесете и распад Југославије, прво што је нашем човеку у БиХ улило страх јесте појава шаховнице, истог оног грба под којим су клани. Страх да се то може поновити и пркос жртве је активирао српски народ у правцу наоружавања и организовања. Уз то, ишла је и жеља да се остане живети у Југославији, а то значи у заједници са Србијом и Црном Гором јер су остале републике одлазиле. Једноставно нису хтели од мајке да се растају. Ту долазимо до одговора на питање шта је то Република Српска. Пошто нису могли да остану у заједници са Србијом, због међународног притиска, наши су бар хтели да имају државу, ако не могу бити у заједници са Србијом. Дакле, Република Српска је израз тежње српског народа западно од Дрине да има своју српску државу. Међутим, то је само привремено решење. Није циљ Срба са тих простора да има самосталну босанскохерцеговачку државу са српским призвуком. Жеља је иста као и вековима раније. Жеља је јасна и наша браћа је не крију. Нема тог човека од Уне до Требиње који нема ту жељу. Жеља је да се поново живи у заједници са Србијом. Дакле, Српска је корак ка том циљу. Са друге стране, Република Српска је брана, штит од поновног клања и бацања у јаме. Она и њене установе то спречавају. Дакле, РЕПУБЛИКА СРПСКА ЈЕ КОРАК КА ПОНОВНОМ УЈЕДИЊЕЊУ КРАЈЕВА ЗАПАДНО ОД ДРИНЕ СА МАЈКОМ СРБИЈОМ И ШТИТ ОД КЛАЊА И БАЦАЊА У ЈАМЕ! НЕКА ЖИВИ СРПСКА! НЕКА ЖИВИ СРБИЈА! НЕКА ЖИВИ СЛОБОДНО И ВАСКОЛИКО СРПСТВО! СРЕЋАН ДАН РЕПУБЛИКЕ!
Текст је првобитно објављен 2018. године на мом фејсбук профилу.
Нема коментара:
Постави коментар