МИЋО

Мићо Влаховић

Борци који су преживели рат (независно који, против кога се водио и када је вођен) често знају рећи, када их ословљавају и доживљавају као хероје, да они нису хероји, да су једини прави хероји њихови ратни другови који нису успели преживети. Позната је скромност правог војника. Међутим, не слажем се. У рату је херој свако ко се на поштен и часан начин борио за свој народ и за своју земљу. Дакле, и онај ко је преживео и онај ко нажалост није. Један од хероја који није успео да дочека крај последњег рата у Босни јесте Мићо Влаховић чија тужна животна прича (и сам крај његовог живота) даје додатну снагу његовом лику и делу.

Мићо никада није сазнао ко су му родитељи. Нађен је једног магловитог јутра лета Господњег 1970. умотаног у крпе испред београдског прихватилишта за сирочад. Дат је у хранитељску породицу у банатско село Александрово. Детињство није било лако. Радио је доста у атарима овог банатског села. Није био лак живот банатског сељака. Одувек је морао напорно радити. Када се 1992. године заратило у Босни, дошао је добровољно да подели судбину свог народа у борби за опстанак. Дошао је у Вогошћу......Испрва људи су били скептични када је Мићо дошао јер неки добровољци који су раније долазили из Србије нису оставили добар утисак. Мићо ће их убрзо демантовати. Показало се да је то веома храбар, истрајан и одлучан борац, али веома тих, скроман и ненаметљив када се не иде у акције. Ускоро постаје командир извиђачко - диверзантског вода. Показао се као веома одличан заповедник. Био је од оних команданата који при поласку у акцију нису говорили "напред" него "за мном"! Ишао је увек први. Борци су га пратили. Приликом једне акције, рекао је да иде он први јер ако којим случајем га погоди непријатељ, боље и њега да погоди јер он није имао никога него неког од његових бораца који су имали родитеље, жене и децу. Такав је био Мићо, високо моралан човек, војник и командант. Мићо је био четири пута рањаван. Први пут при јуришу на Угорско, рањен је у вилицу. Том приликом погинула су два његова друга. Није се хтео повући док њихова тела нису била извучена на сигурну територију. Други пут је био рањен у акцији на Перивоју. Трећи пут је био рањен у врат, лакат и ногу приликом ослобађања Мошевићког брда. Четврти, и за њега кобни, пут је тешко рањен у стомак током акције на Трескавици. Лечио се у Трнову, Фочи и на крају на ВМА. Велико Мићино јуначко срце није издржало и на крају се Мићо искрао са овоземаљског света 7. децембра 1994. године. Имао је свега 24 године. У тренутку тог кобног рањавања вршио је дужност команданта Јуришног батаљона 3. сарајевске лаке пешадијске бригаде. Сахрањен је у селу Александрову где је одрастао. Када се завршила сахрана, његови ратни другови су клекнули око хумке и заплакали. Ето, тако је завршио Мићо Влаховић један од многих хероја чије се име данас ретко спомиње. Иако је имао тежак живот, сви који су га познавали, они који су одрасли са њим као и његови саборци, говорили су да је зрачио позитивном енергијом. Кажу да је веома ретко на ратишту спомињао своје детињство. Нека му је вечна слава и хвала за све што је урадио за српски народ и Републику Српску!