Омер паша Латас (1806 - 1871)
Најпре је реч о верској конверзији. Велики број некадашњих Срба је под притиском турског јарма прешао на ислам. Други пак су под притиском и под утицајем фратарског мисионарског деловања прешли на римокатоличку веру. Једни и други су постали мрзитељи свега српског. У новије време се јављају нови појавни облици конверзије који нису везани за верски моменат (европејство, македонизам, монтенегризам па и војвођанерство), али за све ове појавне облике постоје тачке везивања. Наравно постоје и особености, али то је посебна прича. Да не би ишао у детаље овог феномена, истаћу суштину тог феномена, а то је психички процес који се одвија у конвертиту. Реч је о одвајању од себе самог, о одвајању од онога што је некада био. У том процесу промене идентитета, он мора да у себи убије то што је некада био. Како је то дугачак процес, који се чак никад ни не заврши, то изазива велике душевне патње и цепања. У тој унутрашњој борби, често онај ,стари" исплива на површину, поново се јаве некадашњи облици понашања, мишљења и погледи на живот, али онда се поново морају убијати. Из овог болног процеса произлази жеља да конвертит сву своју агресију, бол и патњу преусмери на другог - на онога који је остао то што је био, а што је овај напустио. Два су разлога тој жељи. Први, када конвертит убија у себи то што је био, он неминовно мора да убије и онога (физички или конвертовањем) који је остао у старом идентитету и који је сведок његовог моралног посрнућа и његовог старог идентитета. Народ је тај феномен објаснио преко пословице да пребези мрзе своју прошлост, а самим тим и сведоке своје прошлости. Други разлог је тај да конвертит осети потребу да сву ту бол и патњу коју носи у души, сва та превирања и цепања, преусмери на онога који је остао у старом идентитету, да сад тај непожељни сведок осети ту бол коју конвертит осећа. Ту бол ће осетити на најбруталније начине, кроз физичко иживљавање, мрцварење и касапљење од стране конвертита. Отуда зверска монструозност у злочинима усташа над Србима.
Као што је већ речено, феномен конверзије није до краја објашњен. Међутим, исти тај феномен није само био предмет научног истраживања, него је исти привукао пажњу и нашим писцима. Велики број писаца се бавио овим феноменом (Иво Андрић, Меша Селимовић, Григорије Божовић, Анђелко Крстић, Симо Матавуљ итд.), али овде ћу поставити одломак из романа Ива Андрића ,,Омер паша Латас" који врло сликовито описује душевне патње конвертита, ту борбу старог и новог идентитета са тенденцијом да се стари убије. Реч је о одломку који говори о брату Омера паше Латаса.
,,Звао се Никола и био је пет година млађи од свог славног брата, за главу виши од њега, улегнутих груди, блед, бујне косе и дугих опуштених бркова. У млађим годинама почињао је разне школе, и војне и цивилне, и лаћао се разних послова, али ништа није завршио ни постигао. Већ као жењен човек отиснуо се у свет, зауставио се негде у Молдавији и запослио као управник имања код једног бољара. Изгледало је да је нашао право место и да ће се ту најпосле скрасити. Али кад је Омер паша боравио као врховни командант у Букурешту и кад се први пут у свету прочуло нешто о његовом пореклу, Никола је потражио брата и јавио му се. Омер паша је био већ у оним годинама кад човек почиње да се обазире иза себе, да се присећа свог порекла и да помишља на оне који су му блиски по крви и рођењу. После месец дана Никола се, заједно са сином јединцем, преселио у Букурешт. (Жена му је умрла управо тих дана.) Омер паша је презриво и расејано слушао свог добро познатог брата, али је зато са неком врстом хладне тронутости посматрао четрнаестогодишњег синовца који је лицем и стасом необично личио на стрица. Прави Латас!
Још ту у Букурешту, и отац и син су, у тишини и без неког нарочитог церемонијала, прешли на ислам. Никола, сада Мустафа, постао је тако војни службеник у интендантури. Дечак је послан у војну школу у Цариград.
Мустајбег се две-три године кочоперио у официрској униформи и гордио својим родом, али се у исто време показао и као оно што је стварно био:нерадник и причало бујне маште а мале памети. У додиру са официрима почео је и да пије. Јавила се некад залечена сушица и стала да га нагриза споро али неумитно. Није више био ни за какав посао и вукао се као сенка уз сераскера, из места у место. У Сарајеву му се болест погоршала и захватила и грло, тако да је могао да говори само још шиштавим шапатом.
И сада он понекад прошета своје османлијско господство по Сарајеву, трезан и свечан, поздрављајући и одздрављајући по војнички и питајући са сваким за здравље промуклим гласом и само на турском језику. (Надимао се од задовољства што је у очима сарајевских дућанџија изгледао као чеовек који зна савршено турски, има фин изговор и служи се бираним речима.) Тако живи неколико недеља, а онда му дође па се затвори у своју собу, у коју је унео бардак ракије, и не трезни се по неколико дана, не брије се и не пере, не једе готово ништа, а спава, као животиња, на прекиде, по сат-два, кад му се придрема и где стигне.
У те дане није пуштао никог у собу. Храну и воду примао је ретко и само кроз одшкринута врата, која би после тога одмах закључао и застро дебелим ћебетом. Једини прозор, који је гледао у башту, био је затрпан јастуцима.
Тако издвојен потпуно и окружен дебелим халватским зидовима, Мустајбег је већ после друге чаше почињао да уздише и да шета по соби, бијући се немилосдрно шакама у главу, све док се не расплаче. Кад се замори од тог ходања међу четири зида, он седне за синију на којој гори свећа, поред чаше ракије и сахана за храном. Ту обрише сузе, исправи се и укрути. Лице му се стврдне и стегне, очи искоче, и поглед постане избезумљено оштар и укочен. Прексрсти не неколико пута заредом и крстећи се почиње да изговара поједине реченице ,,Славне молитве" коју је слушао некад у детињству и већ прилично заборавио, па сада говори само неке одломке, искидано и до бесмисла искварено, али усрдно.
,,Ва славу иже ва Тројици:Бога оца, сина његова и пресветаго Духа.... Ва славу иже часног и животворног крста.... Прео молбе молитвице, прео свете, милостивне, славне Богородице, чисте владичице, наше Богородице приснују дјеве и Мариеј, ва славу и чест!"
Затим дигне чашу и наздрави славски.
,,Сада, браћо, са првом чашом испијмо ва славу Бога који се не боји никога. Помог'о нас милостиви Бог и небесни двор!"
Напија редом, а кад дође до пете чаше и петог госта, збуни се и запне. Плаче од једа што га издаје памћење, а кад се мало смири, успева да надовеже текст у сећању, држећи се више реченичног ритма него стварног реда и смисла.
,,....... И ми о чему год радили, ода зла се и муке бранили! Бога се бојали, душе не огријешили, живе помињали, а мртвијем помен чинили! Људима се не омразили, а образ не оцрнили! Душманину се не умолили! Наше слуге не сукратили, да их Бог избави луга простирача и пепела покривача! Де брат наш још робује и тугује, по звијезди га познали, ми га не издали, већ.... му помагали. Дај Боже, да се ослободи сваки сужањ и невољник тавнице проклете и итирјанске руке.... Да Бог да!"
Ту опет запне. На лицу му се огледа велик и узалудан напор, чаша у руци му дрхти, али успева само да се сети једне од последњих реченица, негде при крају, и њу изговара што може гласније, кличе готово својим сипљивим, начетим гласом.
- И ја велим: ,,вита јело, узвиј горе гране, дај нам, Боже, свима скупа здравље!"
После тога се превије у пасу, бије челом о синију, уз неразумљив шапат и грчевито јецање. Поиграва свећа на синији, вију се и преплићу сенке на поду и по зидвоима.
Пошто је дуго остао у том положају, Мустајбег се диже. Слаб је, али прибран и лак; његово сећање је прочишћено и ведро као предео после кише: све је блиско и јасно. Јављају се песме и здравице, али сада са неке свадбе. Чује како певају, хтео би и сам да упадне у песму, али како нема гласа ни слуха, он само шапуће за њима:
Крешталица кријешти
На поповој лијесци:
Гони попе волове,
Да оремо долове;
Да сијемо шеницу;
Да женимо Грујицу,
Да просимо Милицу.
Од те песме сав живне. Напуни чашу, подигне, забацује главу:
- Напили смо се крувом квасом, а сада ћемо са вином и добрим гласом. Ако је ово вино виновина, родила нам брда и долина; ако ли је ракија жеженица, родила нам проха и шеница! Здрав Омере, који си до мене! И ти Кокане, ако те допане!
Ту застаде. Из псоледње реченице издвоји се једна реч и сукну као метеор. Омер. Мићо, који се неприметно изметнуо, претворио, оркилатио, и отишао даље него што је жив човек могао предвидети, и засенио све и сваког, а највише свога брата Николу. Омер, страшни брат, коме дуго није знао рода ни племена, корена ни имена. Али, сад му се јасно види извор и пут. Од самог почетка, тај је био ово што је сада и што ће до краја живота бити. Заправо, ништа није престао да буде и ништа постао. Омер. Заједно су њих двојица слушали ову здравицу на сеоским свадбама, само је свкаи примао на свој начин. Значи да је Мићо већ тада био и Омер, а да није тек приликом турчења и сунећења у Бања Луци, као младић, изабрао то име, него га је носио од детињства са собом. За сваки случај, поред свега осталог, имао у свом богатом арсеналу и то. (То је оно што је с ђавоље стране у човеку!) Значи да се са њим не може изићи на крај, да је његова игра унапред добивена, и да је играти са њим исто што бити јадна, од самог почетка преварена будала. И то се зачело од истог семена, у истој утроби, родило се у истој кући, и зове се - брат, а у ствари је још пре рођења појео и твој део колача који се зове свет!
Ту памет стаје и објашњења нема. Од тог треба бежати или, ако побећи не можеш. бити са њим изгубљену битку, и то спутаних руку и везаних очију. Али како, кад тај што се одувек зове Омер, и што би требало да је његов брат, једе људе око себе, и то без мере и краја, и све одреда, без разлике, пашу супарника, као и рођеног брата и синовца, неког бунтовног босанског бега као и безименог редова из Анадолије. Мрви и једе све као што дише и постоји, и на све је спреман, за све способан, осим за један трептај људског размевања или саучешћа.
Све то Мустајбегу изгледа јасно, бар у овом тренутку док стоји насред сумрачне собе у којој више нема ни крсног имена ни свадбе, ни песама ни здравица ни детињста, као ни силе ни господства из ових последњих, турских, година. Ничег нема на овој крајњој тачки на којој он стоји сада као човек који је приграо све изгледе и све могућности и за ког нема више живота наи у једној војсци, ни у једној вери ни држави на земљи......"
Још ту у Букурешту, и отац и син су, у тишини и без неког нарочитог церемонијала, прешли на ислам. Никола, сада Мустафа, постао је тако војни службеник у интендантури. Дечак је послан у војну школу у Цариград.
Мустајбег се две-три године кочоперио у официрској униформи и гордио својим родом, али се у исто време показао и као оно што је стварно био:нерадник и причало бујне маште а мале памети. У додиру са официрима почео је и да пије. Јавила се некад залечена сушица и стала да га нагриза споро али неумитно. Није више био ни за какав посао и вукао се као сенка уз сераскера, из места у место. У Сарајеву му се болест погоршала и захватила и грло, тако да је могао да говори само још шиштавим шапатом.
И сада он понекад прошета своје османлијско господство по Сарајеву, трезан и свечан, поздрављајући и одздрављајући по војнички и питајући са сваким за здравље промуклим гласом и само на турском језику. (Надимао се од задовољства што је у очима сарајевских дућанџија изгледао као чеовек који зна савршено турски, има фин изговор и служи се бираним речима.) Тако живи неколико недеља, а онда му дође па се затвори у своју собу, у коју је унео бардак ракије, и не трезни се по неколико дана, не брије се и не пере, не једе готово ништа, а спава, као животиња, на прекиде, по сат-два, кад му се придрема и где стигне.
У те дане није пуштао никог у собу. Храну и воду примао је ретко и само кроз одшкринута врата, која би после тога одмах закључао и застро дебелим ћебетом. Једини прозор, који је гледао у башту, био је затрпан јастуцима.
Тако издвојен потпуно и окружен дебелим халватским зидовима, Мустајбег је већ после друге чаше почињао да уздише и да шета по соби, бијући се немилосдрно шакама у главу, све док се не расплаче. Кад се замори од тог ходања међу четири зида, он седне за синију на којој гори свећа, поред чаше ракије и сахана за храном. Ту обрише сузе, исправи се и укрути. Лице му се стврдне и стегне, очи искоче, и поглед постане избезумљено оштар и укочен. Прексрсти не неколико пута заредом и крстећи се почиње да изговара поједине реченице ,,Славне молитве" коју је слушао некад у детињству и већ прилично заборавио, па сада говори само неке одломке, искидано и до бесмисла искварено, али усрдно.
,,Ва славу иже ва Тројици:Бога оца, сина његова и пресветаго Духа.... Ва славу иже часног и животворног крста.... Прео молбе молитвице, прео свете, милостивне, славне Богородице, чисте владичице, наше Богородице приснују дјеве и Мариеј, ва славу и чест!"
Затим дигне чашу и наздрави славски.
,,Сада, браћо, са првом чашом испијмо ва славу Бога који се не боји никога. Помог'о нас милостиви Бог и небесни двор!"
Напија редом, а кад дође до пете чаше и петог госта, збуни се и запне. Плаче од једа што га издаје памћење, а кад се мало смири, успева да надовеже текст у сећању, држећи се више реченичног ритма него стварног реда и смисла.
,,....... И ми о чему год радили, ода зла се и муке бранили! Бога се бојали, душе не огријешили, живе помињали, а мртвијем помен чинили! Људима се не омразили, а образ не оцрнили! Душманину се не умолили! Наше слуге не сукратили, да их Бог избави луга простирача и пепела покривача! Де брат наш још робује и тугује, по звијезди га познали, ми га не издали, већ.... му помагали. Дај Боже, да се ослободи сваки сужањ и невољник тавнице проклете и итирјанске руке.... Да Бог да!"
Ту опет запне. На лицу му се огледа велик и узалудан напор, чаша у руци му дрхти, али успева само да се сети једне од последњих реченица, негде при крају, и њу изговара што може гласније, кличе готово својим сипљивим, начетим гласом.
- И ја велим: ,,вита јело, узвиј горе гране, дај нам, Боже, свима скупа здравље!"
После тога се превије у пасу, бије челом о синију, уз неразумљив шапат и грчевито јецање. Поиграва свећа на синији, вију се и преплићу сенке на поду и по зидвоима.
Пошто је дуго остао у том положају, Мустајбег се диже. Слаб је, али прибран и лак; његово сећање је прочишћено и ведро као предео после кише: све је блиско и јасно. Јављају се песме и здравице, али сада са неке свадбе. Чује како певају, хтео би и сам да упадне у песму, али како нема гласа ни слуха, он само шапуће за њима:
Крешталица кријешти
На поповој лијесци:
Гони попе волове,
Да оремо долове;
Да сијемо шеницу;
Да женимо Грујицу,
Да просимо Милицу.
Од те песме сав живне. Напуни чашу, подигне, забацује главу:
- Напили смо се крувом квасом, а сада ћемо са вином и добрим гласом. Ако је ово вино виновина, родила нам брда и долина; ако ли је ракија жеженица, родила нам проха и шеница! Здрав Омере, који си до мене! И ти Кокане, ако те допане!
Ту застаде. Из псоледње реченице издвоји се једна реч и сукну као метеор. Омер. Мићо, који се неприметно изметнуо, претворио, оркилатио, и отишао даље него што је жив човек могао предвидети, и засенио све и сваког, а највише свога брата Николу. Омер, страшни брат, коме дуго није знао рода ни племена, корена ни имена. Али, сад му се јасно види извор и пут. Од самог почетка, тај је био ово што је сада и што ће до краја живота бити. Заправо, ништа није престао да буде и ништа постао. Омер. Заједно су њих двојица слушали ову здравицу на сеоским свадбама, само је свкаи примао на свој начин. Значи да је Мићо већ тада био и Омер, а да није тек приликом турчења и сунећења у Бања Луци, као младић, изабрао то име, него га је носио од детињства са собом. За сваки случај, поред свега осталог, имао у свом богатом арсеналу и то. (То је оно што је с ђавоље стране у човеку!) Значи да се са њим не може изићи на крај, да је његова игра унапред добивена, и да је играти са њим исто што бити јадна, од самог почетка преварена будала. И то се зачело од истог семена, у истој утроби, родило се у истој кући, и зове се - брат, а у ствари је још пре рођења појео и твој део колача који се зове свет!
Ту памет стаје и објашњења нема. Од тог треба бежати или, ако побећи не можеш. бити са њим изгубљену битку, и то спутаних руку и везаних очију. Али како, кад тај што се одувек зове Омер, и што би требало да је његов брат, једе људе око себе, и то без мере и краја, и све одреда, без разлике, пашу супарника, као и рођеног брата и синовца, неког бунтовног босанског бега као и безименог редова из Анадолије. Мрви и једе све као што дише и постоји, и на све је спреман, за све способан, осим за један трептај људског размевања или саучешћа.
Све то Мустајбегу изгледа јасно, бар у овом тренутку док стоји насред сумрачне собе у којој више нема ни крсног имена ни свадбе, ни песама ни здравица ни детињста, као ни силе ни господства из ових последњих, турских, година. Ничег нема на овој крајњој тачки на којој он стоји сада као човек који је приграо све изгледе и све могућности и за ког нема више живота наи у једној војсци, ни у једној вери ни држави на земљи......"
Нема коментара:
Постави коментар