ВУКОВАР

Војници ЈНА и добровољци у Вуковару

На данашњи дан, 18. новембра 1991. године, завршена је можда најкрвавија битка на целом постјугословенском простору. Битка за Вуковар. Након скоро три месеца борби, сломљен је последњи отпор на подручју Вуковара, на тзв. Црном путу у Борову насељу. Хрвати су од вуковарске битке направили мит. Он је допуна оног елемента у њиховој националној свести да увек постоји претња од Срба по њихову опстојност. Вуковарски мит је за њих одличан доказ јер ето ми смо из чисте обести и ничим изазвани дивљали по Вуковару. Тако да је то за њих опомена и претња да на истоку има зли сусед (а то је у њиховима очима увек крвожедни ћетник који зубима држи нож, закрвављених очију, са брадом до пупка и косом до пола леђа, који базди на ракију, једва чека да се ослободи да због своје дивљине коље испред себе све што му дође под руку) који једва чека да дивља по лепој њиховој. Има само један проблем у тој њиховој перцепцији.

Они никада неће споменути да су управо њихови "дечки" кренули да дивљају још од пролећа 1991. Дакле, месецима пре битке. Главни међу тим њиховим дечкима, господар живота и смрти у Вуковару, прозван славонским Наполеоном, је био Томислав Мерчеп. Колики је злотвор био, према причи неколицине Вуковараца који су ми познаници, говори и чињеница да је било довољно да се у његовом штабу само спомене име неког Србина и да за њега буде аларм. Од тог момента, имао је четири опције пред собом. Прва је била да бежи у Петрову гору (део Вуковара настањен Србима који никада није био под контролом Хрвата и који је био нуклеус устроја одбране). Друга је била да бежи у нека од српских села около Вуковара која су захваљујући својој етничкој компактности направила кружну одбрану. Трећа је била да се бежи за Србију. Четврта је била да га дохвате мерчеповци, да га зверски убију и да исплива негде из Дунава крај Новог Сада или Београда (разлог томе је што је једно од градских губилишта за Србе био веслачки клуб на Дунаву). И пошто је са својим доглавницима поубијао на десетине Срба и то пре било какве битке, исти тај Мерчеп је усред битке побегао из Вуковара 13. септембра 1991. (неодољиво подсећа на Насера Орића који је три године клао по српскима селима около Сребренице, Братунца и Зворника па онда три месеца пре ослобођења Сребренице херојски побегао хеликоптером из града). Да се спомене и то да су још у марту 1991. године у Богдановицма Мерчеп и Благо Задро (погинуо 16. октобра 1991. код Виноградске улице) поделили оружје за 2.000 Хрвата који су били на том скупу. Као што је споменуто, дечки су кренули од пролећа те године да дивљају. Прво су почели са минирањен објеката у власништву Срба (први локал који је дигнут у ваздух је био ресторан "Крајишник" и то већ 15. априла). Киосци београдске Борбе су такође дизани у ваздух. Возачи који су довозили штампу из Србије (писани ћирилициом) били су претучени. Онда се кренуло са ликвидирањем Срба. Успут је дошло и до борби у Борову селу (описано у мом ранијем писанију из 2. маја ове године). Први сукоб са ЈНА је био 29. јула 1991. када су два војнослужећа припадника ЈНА отишла у пошту у Борову насељу да предају писма. Тада их је напала патрола хрватске полиције. Младићи су некако успели да се одбране и да се врате назад у касарну. Иначе, касарна никада није пала у руке Хрвата. Дакле, закључак је да Хрвати никада нису у потпуности контролисали Вуковар. 

Разорени Вуковар

Битка је почела 25. августа. Тако су почеле жестоке борбе у Вуковару. ЈНА је кренула у септембру из правца Шида. Како је ЈНА заузимала Товарник, Илок и како се приближавала Вуковару, зенге су са остатком Хрватске биле повезане комуникацијом Вуковар - Богдановци - Маринци - Нуштар - Винковци. Почетком октобра, ослобођени су Маринци. Вуковар је опкољен. Међутим, борбе се настављају. Ускоро је пресечена комуникација између Вуковара и Богдановаца тако да су Богдановци постали изолована енклава. 2. новембра, ЈНА уз јаку подршку Аркана и његових бораца, ослобађају Лужац тако да је Вуковар пресечен на два дела: сам центар с једне и Борово насеље с друге стране. Било је јасно да је ослобођење Вуковара питање дана. Богдановци су ослобођени 10. новембра. Како се дан слободе ближио, ликвидације Срба постају све чешће. Проблем је био тај што део градских Срба није успео да се извуче него су били у подрумима. Најтежи злочини се одигравају два дана пред ослобођење када је побијена породица Чечавац (отац Мирослав 25 година, мајка Слађана 20 година, синчић Горан свега годину дана, а са њима су убијене комшије које су се код њих сакриле, Ана Новаковић 41 година, Илинка Милошевић 32 године и њен син Бранимир који је имао 10 година). Две куће од њих, у истој улици (Николе Демоње, Борово насеље) побијена је породица Павловић (мајка Нада 36 година, син Зоран 17 година, ћерка Зорица 15 година и Надина мајка Михољка 66 година) заједно са четворо српских цивила. Истог тог 16. новембра на железничкој станици у Борову насељу стрељана је и Ана Лукић, Хрватица која је била удата за Србина. То јој није било опроштено. Раније током битке била је силована од стране добровољаца из Ђакова. Са њом је стрељан и брачни пар Врачарић. Међутим, Драгољуб Врачарић је преживео стрељање. Један метак му је прошао кроз вилицу и изашао му је на десно око. Кад је дошао себи, схватио је да његова Милица није преживела. Покрио ју је ћебетом и кренуо је ка својој кући. Недуго након што је кренуо, наишао је на јединицу ЈНА која га је одмах збринула и одвела у Сомбор у болницу. Да је та јединица наишла само мало раније, можда би ови мученици били живи. Није било суђено. Наредбодавац овог стрељања на железничкој станици био је Мартин Сабљић, а извршилац Никола Ћибарић (овај последњи је занимљив по томе што се по завичанјој припадности издваја од осталих злотвора јер је Јањевац са Косова, родом из Липљана). Обојица су пред Војним судом у Београду била осуђена на смрт због кривичног дела ратног злочина и кривичног дела оружане побуне, али та пресуда никада није била извршена јер су били размењени скупа са осталим затвореницима 14. 8. 1992. у Неметину. Требало би споменути и Даринку Грујић, која је дуго година била на челу Црвеног крста Борова насеља. Када је почела битка, није хтела да напусти град. Хтела је да брине о старима и немоћнима. Одведена је 1. новембра и никада није нађена. Према подацима Веритаса, током борби у Вуковару убијено је најмање 135 српских цивила, а од тога је њих 52 убијено у периоду од 1. до 18. новембра.

Жељко Ражнатовић Аркан саопштава својим борцима план за ослобађање Лужца, притом напомињући да се у току борбених дејстава води рачуна о Србима који су у подрумима.

Остало је још да се каже зашто су борбе у Вуковару толико трајале. Многи наши сматрају да је због рђаве тактике "крени-стани". Причао сам са једним ветераном те битке који ми је говорио да се дешавало да заузму једну улицу па да се три сата касније повлаче из ње. Има и тога. Истине ради, Хрвати су се жестоко бранили (Трпињска цеста, Богдановци, Борово насеље...). По мом мишљењу, има још нешто. Можда је и кључни разлог. Он се крије у упутству које је Жељко Ражнатовић Аркан дао својим борцима уочи ослобађања Лужца. Парафразираћу, рекао им је да воде рачуна кад буду у току борбе чистили тај крај јер Хрвати се налазе у приземљу, а Срби у подруму! Дакле, нема класичног поступања да се баци бомба у приземље и оде јер ће се десити да се убије брат Србин, истог рода, исте крви. То им је особито подвукао. Дакле, током целе битке морало се водити рачуна да се не побију Срби који се нису стигли извући из града, а који су се крили у подрумима.

Тако је Вуковар ослобођен. Нажалост, у састав Хрватске се вратио 1998. године. Вечна слава и хвала погинулима, а преживелима хвала.