,,Као што човек не може да живи без десне руке, тако ни Албанија не може да живи без Косова."
Ахмед Зогу (1895 - 1961)
албански краљ
Дана 10. новембра 2019. године, објављена је вест да настаје Мали Шенген - простор Албаније, Србије и Северне Македоније на којем ће слободно моћи да циркулишу људи, роба, услуге и капитал. Председник Србије, Александар Вучић, је истакао да ова иницијатива и овај споразум доноси добит потписницама, да ће порасти инвестиције у све три државе, да ће доћи до појачања економске активности, да ће грађани Србије моћи ићи са личном картом на море у Албанију итд. Међутим, Вучић је даље истакао да овај споразум неће бити популаран у Србији, али да га то не занима. Навикли смо да српски председник игнорише размишљање грађана ове земље ослањајући се на изборни резултат (као да је победом на изборима добио апсолутно право да поступа мимо Устава, да ради шта год хоће, не питајући никога и радећи супротно ономе што је обећавао његовим бирачима и осталим грађанима), али пођимо од ове председникове констатације да овај поступак неће бити популаран у Србији. Ја ћу само да додам да је реч о врлој погубној иницијативи која може да остави негативне далекосежне последице. Могло би се рећи да је ово можда најгори потез напредњачке власти поред Бриселског споразума и постављања Ане Брнабић за председника Владе. Да кренемо по реду.
Велика Албанија
Република Албанија већ дужи низ година, можемо рећи чак од оснивања те државе 1912. године, непријатељски иступа према Србији и српском народу. Да не бисмо ишли даље у прошлост, довољно је споменути да су се са њене територије пребацивали терористи УЧК на простор Метохије. Нису само преносили оружје, него су били обучавани по војним логорима у Албанији (на пример, Адем Јашари је имао чин мајора у албанској војсци, а у Тропоји је прошао диверзантску обуку). Даље, са територије Албаније вршена је агресија НАТО снага и УЧК терориста. На крају, албанска војска је учествовала у нападу на Војску Југославије за време борби на Кошарама и Паштрику (артиљерија албанске војске као и делови албанске Друге пешадијске дивизије из Кукеша). Дакле, према нормама међународног јавног права, сва ова описана понашања се подводе под појам агресије. Република Албанија је агресор! Није се она зауставила 1999. године. Она је признала противправно насталу творевину ,,Косову" и на сваки могући начин је помаже. У крајњој линији, Тирана ради на томе да ,,Косова" постане део Албаније (царинска унија је већ закључена, албански премијер Еди Рама је скоро изјавио да граница између Албаније и ,,Косове" више не постоји). Најдрскији поступак Албаније је био слање у више наврата њених оружаних снага на простор Косова и Метохије ради заједничке вежбе са паравојним снагама косметских Шиптара. Дакле, Албанија дрско посеже за територијом која по Уставу и међународном праву припада Републици Србији. Не само да посеже за КиМ, него за просторима који се налазе и ван њега (Прешево, Бујановац, Медвеђа, а албанско друштво је сагласно са тим да Велика Албанија треба да има границу код Ниша са једне и на Пештеру са друге стране). Друкчије речено, Република Албанија је непријатељ! Она и албанско друштво у целости иступају против Срба и Републике Србије. Стога, проблем Косова и Метохије је, између осталог, проблем између Београда и Тиране, а не Београда и Приштине. Ова чињеница је јаснија када се узме у обзир да Шиптарима није крајњи циљ независна ,,Косова" него ,,Косова" у саставу Велике Албаније. Елементарна животна логика налаже да ако се неко непријатељски понаша према теби и сходно томе предузима радње који иду теби на штету, јасно је да би требало да се на такво понашање адекватно одговори. Вучић и његови сарадници из врха власти не да не предузимају ништа, него шиптарском чиниоцу активно помажу. По свему судећи, не нехатно, него умишљајно. Управо Мали Шенген даје замах градњи Велике Албаније.
Србија никада није била упућена ка оном простору који чини данашње албанско приморје. Једини пут када је то могло бити јесте 1912. године када је српска војска ослободила Драч. Српски чинилац је увек био упућен или на Јадран (црногорско приморје, али у времену Југославије и јадранска обала која припада Хрватској) или на Солун. Дакле, никада се није ишло у правцу Драча. У последње време, садашња српска власт стално потенцира како је стратешки врло значајно да Србија буде повезана са Драчом. То је прво кренуло од Зоране Михајловић, када се најавила градња аутопута Ниш - Драч, која је кренула да убеђује српски народ како је то добро за развој српске трговине и економије у целости јер се на тај начин Србија повезује са једном луком. Сада је Вучић кренуо са том причом око Малог Шенгена истичући како позитивне економске ефекте у вези овог пројекта, тако и могућност олакшаног туристичког боравка на албанском приморју. Обзиром да Србија никада није била упућена на Драч и да Албанија непријатељски иступа према Србији, какав је смисао приче о нужности повезивања са албанским приморјем? Пре него што дам одговор на ово питање, само ћу једну ствар навести у вези ове приче, а то је покварено играње са једном од већих српских траума, а то је губитак излаза на море. Отцепљењем Црне Горе и узнапредовалим процесом кроатизације тог простора настоји се дефинитвно српски народ одбити од Јадрана. Тај задатк на терену извршава Мило Ђукановић. Да ли је српски председник ишта учинио да се положај српског народа у Црној Гори побољша и да ли су предузете неке мере да се спречи претварање Црне Горе у Црвену Хрватску? Не. Напротив, више је него видљиво да Мило Ђукановић и Александар Вучић имају врло присне односе. Сада би онда коридор ка мору, који би ишао од Мердара до Драча, дакле кроз простор који је очишћен од Срба (КиМ па и делови Албаније) и који буја од србофобије био наш излаз на море. Да ли би то Шиптари и њихови западни ментори икада добровољно допустили? Из овог последњег питања назире се смисао приче о нужности повезивања са албанским приморјем и уопште приче о Малом Шенгену. Најпре, реч је о бољем повезивању Шиптара као кораку ка успостави Велике Албаније. То је смисао аутопута Ниш - Драч, то је смисао Малог Шенгена. Само Шиптари имају користи од оваквих пројеката јер они имају претензије на добар део територије Србије и Северне Македоније. Апологете (бот аналитичари) овог пројекта би могли рећи да се овим поступком повезује наш народ у Србији и Македонији јер о српском народу у Македонији нико није бринуо 70 година. Највероватније би онда уз то ишли хвалоспеви визионарству српског председника. Таква прича не би могла да издржи пред чињеницима јер од настанка независне Македоније 1991. године стално се попушта Шиптарима, а са садашњим премијером Заевим је таква политика достигла врхунац тако да фали један корак до дефинитивне федерализације, а можда конфедерализације садашње Северне Македоније (а у крајњој линији и нестанак Северне Македоније као правнополитичке чињенице, али то је посебна тема). Хоћу да кажем да се и преко ове чињенице види шиптарска корист јер се Шиптари из Македоније повезују са својим сународницима из Албаније. Уз то, садашњи врх у Скопљу је отворено бугарофилски, а самим тим и антисрпски (у македонској влади седи Радмила Шекеринска, која је захтевала од Ивана Стоилковића да ако му се не свиђа преименовање Душановог моста у Камени, да може слободно да се пресели у Србију). На тај начин се не помаже нашем заборављеном народу у Северној Македонији, него му се поплочава пут у дефинитивни нестанак. Поред Шиптара, ономе коме овакав пројекат иде у корист јесу шиптарски западни ментори на челу са Америком. Један од приоритета западних сила јесте да се Срби одбију од мора и на тај начин изолују што би била прелазна и кључна фаза уништења српског народа. НАТО пакт жели да се повеже Драч са Софијом и то је смисао аутопута Ниш - Драч (09. новембра 2019. године отворена је деоница Коридора 10 од Ниша до бугарске границе). Америци користи и то што се гради Велика Албанија која би требала да представља својеврсни носач авиона. Ја бих истакао још једног далеко опаснијег непријатеља од Америке, а који је бацио око на Косово и Метохију, а то је Ватикан. Видљива је прозелитска активност Ватикана како у Албанији, тако и на Косову и Метохији (више о томе овде). Наравно, не би требало потценити ни радикални исламизам који се корак по корак укорењује међу Шиптарима на КиМ, али чини ми се да је Ватикан ипак опаснији.
Сходно томе, треба истаћи једну чињеницу. Упркос неким шиптарским потезима који могу да сведоче о њиховој озбиљности, ипак не могу да се отмем утиску да Шиптари нису државотворан народ. Терет стварања шиптарске државе је увек ишао на леђа великих сила. Хоћу да кажем да је сав шиптарски успех плод деловања Србима ненаклоњених великих сила, али и нажалост у последње време српских власти (нарочито почев од 2012. па до данас). Институционални оквир у Албанији и на ,,Косови" је веома слаб. Може се рећи да ситуација на тим просторима у великој мери нагиње анархији. Дакле, у случају кад би настала Велика Албанија то би био велики простор који би био извор анархије и нестабилности по све околне територије. Везано за то, треба истаћи и географски и геополитички моменат. Настанком Велике Албаније настала би стратешка дубина која би блокирала било какву претњу изласку на море и контролу Отрантских врата (то је нарочито битно шиптарским менторима) из правца балканске унутрашњости. Мисли се на немогућност руског продора на топла мора. Са друге стране, Косово и Метохија је кључно саобраћајно чвориште на Балкану, тако да би кључеви Балакна били у шиптарским рукама. Додајмо томе и значај вардарске долине који би исто тако дошао бар у некој мери под шиптарски надзор. Из овога јасно произлази каква би била судбина Србије и српског народа.
У свом образглању корисности оваквог пројекта, Вучић се осврнуо и на то да ће људи лакше циркулисати на напред описаном простору и да ће лакше се запошљавати. По мом мишљењу и ово иде у корист Шиптарима. Прво, Албанија је једна од најсиромашнијих европских држава. Тако да би Шиптари имали пуну слободу кретања у потрази за бољим послом. Колико год економско стање у Србији било тешко, ипак је ситуација боља него у Албанији. С обзиром на то да из Србије радно способно становништво масовно напушта земљу јер не могу да трпе не само не само сиромаштво него безакоње, иживљавање и понижавање, а које се огледа код послодаваца у оној чувеној максими ,,ако нећеш да радиш за 200 евра, има ко хоће". Пошто све већи број Срба неће тако да живи и да ради за тако ниску плату, онда послодавци не да ће мењају своје понашање, него ће вођени таквом логиком да увозе радну снагу из Тиране, Кукса, Тропоје, Бајрам Цурија, Елбасана итд. Не само што ће на тај начин Шиптари зарађивати новац него је велика вероватноћа да ће за њима доћи (нарочито узимајући обзир тај будући слободни проток робе и корумпираност српског друштва) и повећање криминала у виду трговине дрогом, белим робљем и оружјем. Уз то, може се поставити и питање будуће демографске слике Србије уколико дође до масовнијег увоза шиптарске радне снаге.
Треба споменути још један моменат. Наведено је да би према овом пројекту била успостављена заједничка царинска контрола на границама између ове три државе. Оно што боде очи јесте граница Србије и Албаније. Где би била постављена та царинска контрола? На Врбници, Морини, Ћафа Прушиту (граница Србије и Албаније) или на административним прелазима на Јарињу, Мердару, Белој земљи, Брњаку? Друкчије речено, шта је са простором Косова и Метохије? Хоће ли та царинска контрола Албаније и Србије бити крај Куршумлије или крај Призрена? Колика је вероватноћа да се српски цариници нађу на граничном прелазу Врбница крај Призрена када је сам Еди Рама рекао да између Албаније и ,,Косове" нема границе? Нема границе, а да му цариници омражене и непријатељске Србије праве границу (из њиховог угла гледајући) тамо где је нема. Српски председник ово није ни споменуо, а то говори много тога. Говори то да се потврђује теза независних аналитичара да је наш председник преломио (иначе врло иритантан термин који наше новине користе са циљем да се драматизује нека политичка ситуација) и западу обећао признавање ,,Косове" у замену на власт. Не само то. Када се узме у обзир целокупна политика Александра Вучића од 2012. године, посебно узимајући у обзир Бриселски споразум и све што је учињено до дана данашњег, а што је ишло Шиптарима на корист, а нама на штету, закључно са овим пројектом Малог Шенгена, нажалост, са сигурношћу се може рећи да наш председник од самог доласка на власт Косово и Метохију посматра као део Велике Албаније. Ја не видим другог објашњења за ово погубно деловање које ће по наш народ оставити тешке последице. Србија и српски народ су цео 20. век изгубили улазећи у југословенске интеграције са свим катастрофалним пропратним појавама и последицама, а сада се опет нека балканска интеграција ствара и то са отвореним непријатељима Срба, Шиптара с једне, и бугараша са друге стране. Како ће српски народ проћи у 21. веку, остаје да се види, али овакве погубне иницијативе и пројекти са оправдањем изазивају зебњу и страх.......
Постер из 1912. године на којој су приказани српски војници на јадранској обали крај Драча.
Србија никада није била упућена ка оном простору који чини данашње албанско приморје. Једини пут када је то могло бити јесте 1912. године када је српска војска ослободила Драч. Српски чинилац је увек био упућен или на Јадран (црногорско приморје, али у времену Југославије и јадранска обала која припада Хрватској) или на Солун. Дакле, никада се није ишло у правцу Драча. У последње време, садашња српска власт стално потенцира како је стратешки врло значајно да Србија буде повезана са Драчом. То је прво кренуло од Зоране Михајловић, када се најавила градња аутопута Ниш - Драч, која је кренула да убеђује српски народ како је то добро за развој српске трговине и економије у целости јер се на тај начин Србија повезује са једном луком. Сада је Вучић кренуо са том причом око Малог Шенгена истичући како позитивне економске ефекте у вези овог пројекта, тако и могућност олакшаног туристичког боравка на албанском приморју. Обзиром да Србија никада није била упућена на Драч и да Албанија непријатељски иступа према Србији, какав је смисао приче о нужности повезивања са албанским приморјем? Пре него што дам одговор на ово питање, само ћу једну ствар навести у вези ове приче, а то је покварено играње са једном од већих српских траума, а то је губитак излаза на море. Отцепљењем Црне Горе и узнапредовалим процесом кроатизације тог простора настоји се дефинитвно српски народ одбити од Јадрана. Тај задатк на терену извршава Мило Ђукановић. Да ли је српски председник ишта учинио да се положај српског народа у Црној Гори побољша и да ли су предузете неке мере да се спречи претварање Црне Горе у Црвену Хрватску? Не. Напротив, више је него видљиво да Мило Ђукановић и Александар Вучић имају врло присне односе. Сада би онда коридор ка мору, који би ишао од Мердара до Драча, дакле кроз простор који је очишћен од Срба (КиМ па и делови Албаније) и који буја од србофобије био наш излаз на море. Да ли би то Шиптари и њихови западни ментори икада добровољно допустили? Из овог последњег питања назире се смисао приче о нужности повезивања са албанским приморјем и уопште приче о Малом Шенгену. Најпре, реч је о бољем повезивању Шиптара као кораку ка успостави Велике Албаније. То је смисао аутопута Ниш - Драч, то је смисао Малог Шенгена. Само Шиптари имају користи од оваквих пројеката јер они имају претензије на добар део територије Србије и Северне Македоније. Апологете (бот аналитичари) овог пројекта би могли рећи да се овим поступком повезује наш народ у Србији и Македонији јер о српском народу у Македонији нико није бринуо 70 година. Највероватније би онда уз то ишли хвалоспеви визионарству српског председника. Таква прича не би могла да издржи пред чињеницима јер од настанка независне Македоније 1991. године стално се попушта Шиптарима, а са садашњим премијером Заевим је таква политика достигла врхунац тако да фали један корак до дефинитивне федерализације, а можда конфедерализације садашње Северне Македоније (а у крајњој линији и нестанак Северне Македоније као правнополитичке чињенице, али то је посебна тема). Хоћу да кажем да се и преко ове чињенице види шиптарска корист јер се Шиптари из Македоније повезују са својим сународницима из Албаније. Уз то, садашњи врх у Скопљу је отворено бугарофилски, а самим тим и антисрпски (у македонској влади седи Радмила Шекеринска, која је захтевала од Ивана Стоилковића да ако му се не свиђа преименовање Душановог моста у Камени, да може слободно да се пресели у Србију). На тај начин се не помаже нашем заборављеном народу у Северној Македонији, него му се поплочава пут у дефинитивни нестанак. Поред Шиптара, ономе коме овакав пројекат иде у корист јесу шиптарски западни ментори на челу са Америком. Један од приоритета западних сила јесте да се Срби одбију од мора и на тај начин изолују што би била прелазна и кључна фаза уништења српског народа. НАТО пакт жели да се повеже Драч са Софијом и то је смисао аутопута Ниш - Драч (09. новембра 2019. године отворена је деоница Коридора 10 од Ниша до бугарске границе). Америци користи и то што се гради Велика Албанија која би требала да представља својеврсни носач авиона. Ја бих истакао још једног далеко опаснијег непријатеља од Америке, а који је бацио око на Косово и Метохију, а то је Ватикан. Видљива је прозелитска активност Ватикана како у Албанији, тако и на Косову и Метохији (више о томе овде). Наравно, не би требало потценити ни радикални исламизам који се корак по корак укорењује међу Шиптарима на КиМ, али чини ми се да је Ватикан ипак опаснији.
Сходно томе, треба истаћи једну чињеницу. Упркос неким шиптарским потезима који могу да сведоче о њиховој озбиљности, ипак не могу да се отмем утиску да Шиптари нису државотворан народ. Терет стварања шиптарске државе је увек ишао на леђа великих сила. Хоћу да кажем да је сав шиптарски успех плод деловања Србима ненаклоњених великих сила, али и нажалост у последње време српских власти (нарочито почев од 2012. па до данас). Институционални оквир у Албанији и на ,,Косови" је веома слаб. Може се рећи да ситуација на тим просторима у великој мери нагиње анархији. Дакле, у случају кад би настала Велика Албанија то би био велики простор који би био извор анархије и нестабилности по све околне територије. Везано за то, треба истаћи и географски и геополитички моменат. Настанком Велике Албаније настала би стратешка дубина која би блокирала било какву претњу изласку на море и контролу Отрантских врата (то је нарочито битно шиптарским менторима) из правца балканске унутрашњости. Мисли се на немогућност руског продора на топла мора. Са друге стране, Косово и Метохија је кључно саобраћајно чвориште на Балкану, тако да би кључеви Балакна били у шиптарским рукама. Додајмо томе и значај вардарске долине који би исто тако дошао бар у некој мери под шиптарски надзор. Из овога јасно произлази каква би била судбина Србије и српског народа.
У свом образглању корисности оваквог пројекта, Вучић се осврнуо и на то да ће људи лакше циркулисати на напред описаном простору и да ће лакше се запошљавати. По мом мишљењу и ово иде у корист Шиптарима. Прво, Албанија је једна од најсиромашнијих европских држава. Тако да би Шиптари имали пуну слободу кретања у потрази за бољим послом. Колико год економско стање у Србији било тешко, ипак је ситуација боља него у Албанији. С обзиром на то да из Србије радно способно становништво масовно напушта земљу јер не могу да трпе не само не само сиромаштво него безакоње, иживљавање и понижавање, а које се огледа код послодаваца у оној чувеној максими ,,ако нећеш да радиш за 200 евра, има ко хоће". Пошто све већи број Срба неће тако да живи и да ради за тако ниску плату, онда послодавци не да ће мењају своје понашање, него ће вођени таквом логиком да увозе радну снагу из Тиране, Кукса, Тропоје, Бајрам Цурија, Елбасана итд. Не само што ће на тај начин Шиптари зарађивати новац него је велика вероватноћа да ће за њима доћи (нарочито узимајући обзир тај будући слободни проток робе и корумпираност српског друштва) и повећање криминала у виду трговине дрогом, белим робљем и оружјем. Уз то, може се поставити и питање будуће демографске слике Србије уколико дође до масовнијег увоза шиптарске радне снаге.
Граница Србије и Албаније. Гранични прелаз Врбница који се налази југозападно од Призрена на путу ка Кукешу. Фотографија је од 11. априла 1999. године када је наша војска извршила минирање граничног прелаза. Тада је наш војник поздравио стране новинаре који су се налазили са друге стране, на шиптарском граничном прелазу Морина.
Треба споменути још један моменат. Наведено је да би према овом пројекту била успостављена заједничка царинска контрола на границама између ове три државе. Оно што боде очи јесте граница Србије и Албаније. Где би била постављена та царинска контрола? На Врбници, Морини, Ћафа Прушиту (граница Србије и Албаније) или на административним прелазима на Јарињу, Мердару, Белој земљи, Брњаку? Друкчије речено, шта је са простором Косова и Метохије? Хоће ли та царинска контрола Албаније и Србије бити крај Куршумлије или крај Призрена? Колика је вероватноћа да се српски цариници нађу на граничном прелазу Врбница крај Призрена када је сам Еди Рама рекао да између Албаније и ,,Косове" нема границе? Нема границе, а да му цариници омражене и непријатељске Србије праве границу (из њиховог угла гледајући) тамо где је нема. Српски председник ово није ни споменуо, а то говори много тога. Говори то да се потврђује теза независних аналитичара да је наш председник преломио (иначе врло иритантан термин који наше новине користе са циљем да се драматизује нека политичка ситуација) и западу обећао признавање ,,Косове" у замену на власт. Не само то. Када се узме у обзир целокупна политика Александра Вучића од 2012. године, посебно узимајући у обзир Бриселски споразум и све што је учињено до дана данашњег, а што је ишло Шиптарима на корист, а нама на штету, закључно са овим пројектом Малог Шенгена, нажалост, са сигурношћу се може рећи да наш председник од самог доласка на власт Косово и Метохију посматра као део Велике Албаније. Ја не видим другог објашњења за ово погубно деловање које ће по наш народ оставити тешке последице. Србија и српски народ су цео 20. век изгубили улазећи у југословенске интеграције са свим катастрофалним пропратним појавама и последицама, а сада се опет нека балканска интеграција ствара и то са отвореним непријатељима Срба, Шиптара с једне, и бугараша са друге стране. Како ће српски народ проћи у 21. веку, остаје да се види, али овакве погубне иницијативе и пројекти са оправдањем изазивају зебњу и страх.......
Нема коментара:
Постави коментар