Свети Сава
Како време пролази, човек помисли да више нема шта да пише о Светом Сави. Помисли да је све речено, да нема више шта да се напише. Међутим, Свети Сава је личност о којој увек има шта да се напише. Једноставно је толико доброга учинио за српски народ у разним сферама српског друштва, да једноставно прича о њему као да нема крај.
Сви смо ми Светог Саву кроз фазу школовања посматрали као школску славу. То је и логично с обзиром да је Свети Сава доста допринео српској просвети. Међутим, намеће се утисак да се на тај начин запостављају остала достигнућа Светога Саве. Био је градитељ, ударио је темеље српском здравству и српској фармацији, његовом заслугом настала је аутокефална Српска православна црква (ове године прослављамо 800 година аутокефалности), био је дипломата, законодавац.....Као правник, морам да истакнем његов законодавни рад.
Степени сродства у Иловичком препису Законоправила Свето Саве. Степени сродства су део материје породичног права.
Свети Сава је творац Законоправила (Номоканона), првог српског устава и најважнијег извора српског права онога времена. Законоправилом није само регулисано црквено устројство, однос цркве и државе, него има низ одредаба световног права. Тако има одредаба које регулишу социјалноправну материју. Велики број одредаба се односи на грађанскоправну материју. Упућенији кажу да су норме детаљно регулисале низ питања и односа који се подводе под материју грађанског права. Србија је, захваљујући Светом Сави, постала за она времена добро правно устројена држава. Доношењем Законоправила (а Свети Сава је проучавао многе византијске правне прописе на основу којих је израдио Законоправило) Србија дефинитвно постаје део византијског цивилизацијског круга. Савиним законодавним радом у Србију на велика врата улази римско право, једна од најважнијих тековина античког времена, заодено византијским православним рухом. Скупа са Законоправилом, аутокефална српска црква је још један плод Савиног рада који нас је заувек оставио у православној вери и свету. Треба обратити пажњу на спољнополитичке прилике тога времена да би се разумела величина Савиног подухвата. Византија беше уништена још 1204. године. Цариград беше под окупацијом крижара. Тамо је столовао римокатолички владар и римотакатолички надбискуп. Било је грчких православних држава које су представљале остатак Византије. Руске државе беху нестабилне и ускоро ће бити уништене у нападу Монгола. Бугарска кокетира са папом. Мађарска је јака римокатоличка држава на северним границама Србије. Ту је и Венеција на мору. Дакле, врло тешке околности су биле по Србију. Стефан Првовенчани тражи круну од папе, али Свети Сава ту круну посвећује и он крунише свога брата по православном обреду. Убрзо након тога, Сава је схватио да је Србима потребна независна црква. Он не одлази код папе, нити надбискупу у Цариград, него одлази код далеко слабијег, код онога што је остало од Византије, у Никеју код избеглог цариградског патријарха. То је тај избор. Избор да се остане у вери по сваку цену. Свети Сава је изборио аутокефалност српске цркве, а он сам беше рукоположен за првог српског архиепископа. Црква је на тај начин добила могућност да се развија и да постане добро устројена што ће се на крају и десити. Узимајући у обзир напред наведено, Свети Сава је отац идеологије хармоније – јединства цркве, државе и народа. То је оно што данас називамо светосављем. То је оно што је постао печат српског народа.
Бој на Косову. Косовски Завет је наставак Светосавског Завета.
Међутим, данашња квазиелита упорно, подмукло и покварено поручује да је избор за Царство Небеско заправо избор за смрт и погибију, да када год је наш народ кренуо тим путем, да је доста изгинуо. Ова њихова прича се везује за кнеза Лазара и Косовски бој. Ту лежи њихова поквареност. Избор за Царство Небеско је први направио Свети Сава! Направио је тај избор када је као принц напустио родитеље и отишао на Свету Гору. Као монах, као онај који је изабрао Царство Небеско он је постигао такве резултате служећи српском народу да га је исти тај народ упамтио као највећег Србина који је икада живео. Захваљујући Светом Сави, Србија је почела да јача у сваком погледу. Нема изгибије и страдања! Завет кнеза Лазара је наставак на Завет Светога Саве! Свети Сава је учио како треба да се живи, а кнез Лазар је својим делом говорио како треба да се поступа кад дође непријатељ и освајач да ти отме земљу и да те окује у ланце. Сушта супротност данашњих властодржаца који мисле да је беспоговорно клечање, пузање и улагивање окупатору једини исправан пут. Моје мишљење је да они због тога тако здушно ударају на Светог Саву и кнеза Лазара. Светосавски/Косовски Завет је као лампа која је уперена право у лопова који ноћу хоће да краде. Та лампа је директно уперена у наше властодржце и остале искомплексиране елитнике који им помажу у њиховим издајничким работама. Непријатно је за такве кад хоће по мраку да врше прљаве послове, а батеријска лампа се упери директно у њих. Зар не? Кад би некако могло да нема тог Завета. Кад би некако били протестанти. Звучи познато? У вези овога треба рећи још нешто. Пратећи развој социјалне патологије у нашем друштву, слободно могу да закључим да је модерна српска држава од самог њеног настанка (уз сво поштовање свих достигнућа и свих великана који су делали на ползу Српства и који су се за исто жртвовали) саздана на погрешним темељима. Саздана је на мишљењу да смо ми део западноевропске цивилизације и да је то једини исправан начин живота. Јован Скерлић је то описао у једној реченици рекавши да је запад извор живота. Уместо оног хармоничног друштвеног троугла који је Свети Сава поставио, изабран је модел западњачког индивидуализма чије резултате гледамо данас у свој својој патолошкој природи. Кратка анализа односа сва три елемента тог троугла говори у прилог претходно реченом. Црква је потиснута у запећак, па чак се и са мржњом говори о њој када та иста црква проговори о горућим друштвеним проблемима. То се веома види у данашњим временима. Црква је та, царство Светога Саве, која нас је очувала све векове турског ропства, а онда јој ,,елита'' враћа тако што је шута у ћошак. Држава, односно елита која је води, гледа на свој народ као на стоку која треба њих цивилизоване и прогресивне да издржава, на цркву гледа као на нешто затуцано и као на авет из прикрајка и мрака. Код елите па и дела народа, и то је наш главни проблем, запатило се мишљење о свом народу које се подудара са мишљењем оних који су намерили да нас истребе. Дакле, наши елитници и део народа о нама самима мисли исто као и наш окупатор! То је духовно поробљавање. Када ти у главу усаде чип да твој народ уопште не ваља и да је све са запада увек и априори боље од твога. Таква врста поробљавања је далеко ефикаснија од масовног бомбардовања, пешадијских напада, економских санкција. Дакле, тако смо обезглављени. Народ пак, због тог иживљавања елитника, државу на неки начин не гледа као на своју. Можда претерујем, али као да је постала чар преварити државу (не платити порез на пример). У последња времена ни црква није поштеђена трулежи и пропадања. У данашња времена, поједини високи јерарси нису ни достојни свог звања, екуменизам се шири, а многи критикују и врх цркве око питања Косова и Метохије. Замере јој на недовољној чврстини. Тако да се сада види шта значи копирање туђег цивилизцијског модела у наш живот.
Српска и руска застава.
Српски народ је у огромној већини русофилан. Много је истицано братство српског и руског народа и разлози томе братству. Најјача и нераскидива спона између српског и руског народа је управо Свети Сава. Те 1191. године монах Рус стиже на Немањин двор (то је најранији познати контакт Срба и Руса). Принц Растко упознаје овог монаха и одушевљен причом о Светој Гори бежи са монахом у руски манастир Светог Панталејмона на Светој Гори. Дакле, захваљујући овом руском монаху, принц Растко је постао Сава, а потом највећи Србин који је икада живео. Божија промисао је била таква да се Русима Свети Сава одужио. Како? Законоправило Светог Саве долази у руске земље из Бугарске 1262. године. Са њим је стигло и Савино учење о хармонији цркве, државе и народа. Руске земље, које су биле под монголским јармом и притиском римокатоличких држава прихватају то учење. Дакле, иста идеолошка основа српске државе и друштва почела је да се прима у руском друштву. Онај који је нарочито поштовао Светог Саву, који га је сматрао за узор био је први руски цар Иван Грозни. Њега је као дечака његова бака Ана Јакшић Глинска васпитавала и спремала за престо. Она му је улила љубав према Светом Сави и српској прошлости. Током своје владавине био је заштитник и велики дародавац манастира Хиландар. У његовој задужбини Архангелски сабор, код олтара су фреске три Србина – Светог Саве, Светог Симеона и кнеза Лазара. Теорија хармоничног друштвеног троугла добија још већи замах у Русији. Законоправило је било на снази све до реформи Петра Великог, а тада креће да се развија други модел друштва по угледу на запад. Занимљиво је да је руски евроазијац Николај Трубецкој, сматрао да је пропаст руског царства и друштва управо почео са реформама Петра Великог. Трубецкој је сматрао да је бољшевизам само наставак тог процеса урушавања руског духа и самобитности, а који је започео Петар Велики. Сматрао је исто да је од запада требало преузети само технологију и војни устрој, али никако начин живота. Као последица копирања западног начина живота, створио се слој људи који се сматрао за елиту, а која је почела да презире власитити народ. Дакле, идентичан проблем као што постоји и код нас. Ипак, за владавине Петра Великог проносило се име Светог Саве. Проносило се захваљујући Србину, Савином имењаку, Сави Владиславићу Рагузинском. Родом Херцеговац, којом је принц Растко својевремено владао, постао је руски дипломата и оснивач руске обавештајне службе. Он је први Србин који је закорачио у Пекинг. Рагузински је утврдио руску границу са Кином. На граници са Кином (данашњом Монголијом) основао је град који је посветио Светом Сави, Троицкосавск (данашња Кјахта, својевремено центар трговине чајем који беше прозван Венецијом на песку). Овај човек који никада није заборавио од кога потиче и који није заборавио Светог Саву, први је руском цару представио српско питање. Питање ослобођења српског народа од Турака. Недуго након тога први руски бродови кренуће ка Боки Которској....Дакле, Савино учење је било у корену руске државе и друштва. Дан данас траје битка за повратак Русије самој себи, на шта највише инсистирају евроазијци чији се глас све више чује. Такав повратак је заправо повратак Савином учењу. Повратак који и нас чека. Зато смо толико дубоко повезани и испреплетани, а извор томе је Свети Сава.
Фрањевац Никола Тавелић (1340 - 1391) из Шибеника. Према замисли Алојзија Степинца, његов култ је требао да буд антипод култу Светог Саве и кључни интегративници чинилац Хрвата.
За крај, треба рећи да нас наши непријатељи добро познају. Улогу и значај Светог Саве као главног интегративног чиниоца у српском народу је добро знао Алојзије Степинац. Зато је он тридесетих година прошлог столећа почео да форсира култ Николе Тавелића међу Хрватима. Како каже Виктор Новак, из историје је извукао Тавелића кога је највећи број Хрвата заборавио. Сушта супротност је Свети Сава кога је српски народ вековима памтио, а памти га и данас. Тавелић је Степинцу требао ради интеграције Хрвата (о томе има више у мом тексту ,,Ешалони'') као антипод Светом Сави. Постоји анегдота коју је испричао један Италијан, да нам Ватикан никако не прашта јер ,,много брљавимо кроз прошлост почевши од Светог Симеона и Светог Саве''. Јасно је зашто баш наведен Свети Сава. Свети Сава је својим делом заувек везао Србе за православље и византијски цивилизацијски круг, а Срби су постали врло жилав и жестоки противник покатоличавања. Што би рекао владика Николај, већ је тада Свети Сава осетио мирис ломача са запада. То је у очима папе грех који се не прашта.
Дакле, Свети Сава је оставио неизбрисив траг у српском народу и као такав је највећи Србин који је икада живео. Он је главна и нераскидива спона српског и руског народа. Нека нам Свети Сава помогне да се вратимо на прави пут. Свети оче Саво, слава ти и милост.
Нема коментара:
Постави коментар