ДЕСЕТ ЗНАКОВА ХРВАТИЗАЦИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Последња збивања у Црној Гори нам говоре да је процес хрватизације тог простора узео маха. Заправо, то је крајњи циљ. Не само да се Црна Гора треба издвојити из српских земаља, а тамошње становништво из српског националног корпуса, него је циљ да се то становништво на крају покатоличи и хрватизује, а Црна Гора учини хрватским простором. У прилог томе, у овом тексту ће бити наведени и описани десет знакова хрватизације Црне Горе.

1. Црногорски Анте Старчевић

Савић Марковић Штедимлија, црногорски и хрватски политички радник и поборник теорије да је Црна Гора произашла из Црвене Хрватске, је за Секулу Дрљевића крајем тридесетих година 20. века изјавио да је црногорски Анте Старчевић. Самим тим, на Секулу Дрљевића се гледало као на оца нације. Дакле, оно што је Анте Старчевић био за Хрвате, то је Секула Дрљевић за Црногорце.

2. Независна Држава Црна Гора

Управо Секула Дрљевић ће имати кључну улогу на Петровданском сабору 12. јула 1941. године када на истом буде проглашена Независна Држава Црна Гора (НДЦГ). С обзиром да је Секула Дрљевић био прохрватски оријентисан (историчар Александар Раковић чак наводи да су га комунисти у својим документима означили као усташу), а да је назив те марионетске творевине био НДЦГ, јасно је да је извориште и узор за име те марионетске творевине нађен у Независној Држави Хрватској (НДХ).

Секула Дрљевић - црногорски Анте Старчевић

3. Католички насип

Хрватски историчар Милан Шуфлај је у својим делима говорио о католичком насипу. То је простор који обухвата данашње црногорско приморје и који као такав мора бити покатоличен. Самим тим би се православље одбацило од Јадрана. То би се према Шуфлајевој замисли требало извести повезивањем хрватског и албанског католичког чиниоца на Јадрану, те би на тај начин настао католички насип. 

Јеврем Брковић

Веома слично о томе је говорио једна од ударних песница србофобије у Црној Гори, песник Јеврем Брковић. Јеврем Брковић је познат по томе што је у јесен 1991. године, у јеку рата, побегао за Хрватску. Приписује му се честитка Јанку Бобетку, када је исти очистио долину Неретве од Срба у операцији ,,Липањске зоре" 1992. године. Јеврем Брковић је у Гласу Концила (гласило римокатоличке цркве у Хрватској) тог 26. априла 1992. године изјавио:,,Ми смо првобитно били католици. То је познато. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић једноставно поправославио. Црна Гора се мора вратити својим коријенима, својој православној Цркви, с елементима католичанства. Ја сјутра на том двином, нашем Јадранском мору, помору и узморју, видим једну будућу медитеранску, јадранску унију, коју ће чинити Албанија, Црна Гора и Хрватска". Дакле, јасно је да Јеврем Брковић говори о нужности закључења уније као првог корака ка потпуној римокатолоизацији, а да је та јадранска унија о којој говори заправо католички насип о којем говори Шуфлај.

4. Тумачење окупације и угрожености

У хрватској јавности се перманентно провлачи прича о угрожености хрватског народа и државе од стране ,,великосрпског" чиниоца. Штавише, у хрватским текстовима на тему геополитике се говори о великосрпском геополитичком вектору. Та прича о вечитој опасности са истока одакле вреба ,,бизантско" лукави и покварени непријатељ, који вечито угрожава Хрватску и њен народ има своје корене у идејама Анте Старчевића, а свој врхунац доживљава за време тзв. Домовинског рата где се стално говорило о агресији на Хрватску, о Србима као реметилачком чиниоцу који у сваком тренутко подмукло чека да забоде нож у леђа Хрватској.

Нова црногорска историографија следи хрватски пут. Присједињење Црне Горе Србији 1918. године, не тумачи се само као српска окупација Црне Горе, него као плод једне давно скројене завере српског чиниоца који подмукло чека да забоде нож у леђа Црној Гори, да је посрби зарад својих великосрпских циљева. Та перманентна опасност од Срба је видљива и у горе поментуим реченицама Јеврема Брковића када даје свој суд о Светом Сави. У последње време, нарочито у вези са спорним нацртом Закона о верским слободама, црногорски врховници стално понављају причо о великосрпској опасности. Тако Мило Ђукановић изјављује да је СПЦ чувар инфраструктуре Велике Србије у Црној Гори. 

5. Србе на врбе 

Крилатица ,,Србе на врбе" је скована од стране Словенца Марка Натлачена, али је омиљена парола међу усташама и хрватским шовинистима. Та крилатица се усталила и међу црногорским сепаратистима што се видело на кошаркашкој утакмици Србије и Црне Горе на Цетињу где је велики број људи управо скандирао ,,Србе на врбе".

Снимак утакмице на Цетињу где су се скандирале антисрпске пароле

6. Хиљадугодишња традиција и домовински идентитет

На десетогодишњицу оснивања катедре за црногорски језик на Филолошком факултету у Никшићу, Мило Ђукановић је крајем 2018. године истом факултету упутио честитку:,,Са задовољством констатујем, да је наш напор, након обнове црногорске независности, на дневни ред ставимо питања реафирмације црногорске културе и језика, уродио плодом. Данашњи јубилеј управо потврђује да смо оснивањем овог студијског програма, направили значајан корак, надовезујући се тако на хиљадугодишњу државотворну традицију (подвукао А.М.) коју баштинимо, утирући видљив пут изградњи црногорског домовинског идентитета (подвукао А.М.). Не само нама и не само данас, већ и генерацијама младих које су стасале и кадре су да суверено чувају непролазне тековине освојене 21. маја 2006. године."

Пре свега, Мило Ђукановић се позвао на хиљадугодишњу државотворну традицију Црне Горе. Врло је спорна ова Милова констатација јер он мисли на тако дуготрајни карактер Црне Горе, али потпуно ван српских оквира. Црна Гора је била у саставу Немањићке државе, а и када је била посебна држава, она је увек имала српски предзнак. Ова Милова реченица врло личи на Устав Републике Хрватске. У уводном делу под називом изворишне основе Устав РХ каже:,,Изражавајући тисућљетну националну самобитност и државну опстојност хрватскога народа, потврђену слиједом повијеснога збивања у различитим државним облицима те одржањем и развитком државотворне мисли о повијесном праву хрватскога народа на пуну државну сувереност што се очитовало...." Дакле, и овде се позива на хиљадугодишњу државотворну традицију и самобитност која је исто упитна. Наиме, Хрватска је 1102. године постала саставни део мађарске државе. Хрвати потенцирају постојање Pacta conventa, својеврсног споразума између мађарског краља Коломана и хрватског племства којим су очуване привилегије хрватског племства. Потенцира се како је Хрватска наставила да постоји у форми персоналне уније са Угарском. Додуше, постојање оваквог акта је оспорено, чак се сматра фалсификатом што доводи у питање целу теорију хрватског повијесног права. 

Даље, Мило Ђукановић говори о домовинском идентитету. Пре свега речи ,,домовина" и ,,домовински" се чешће употребљава међу Хрватима него на подручју Србије и Црне Горе. Сходно томе, јасно је да је Мило Ђукановић имао инспирацију у хрватском језику. Међутим, он горе наведени појам није сам створио, него се о њему говори у једном конкретном хрватском нормативном акту. Реч је о Одлуци о доношењу програма међупредметних и интердисциплинарних садржаја грађанског одгоја и образовања за основне и средње школе из 2014. године, а коју је донео министар науке, образовања и спорта Републике Хрватске. У тој Одлуци се говори, између осталог, о културном идентитету, а у оквиру тога се говори о јачању хрватског домовинског идентитета.

7. Звона независности

Када је Фрањо Туђман на седници Хрватског Сабора 25. јуна 1991. године проглашавао независност Хрватске, огласила су се звона са римокатоличких цркава у Загребу. Прецизније, звона су се огласила када је Жарко Домљан, тадашњи председник Хрватског Сабора закључио седницу констатујући да је рођена држава Хрватска. Са друге стране, кажу да су се звона римокатоличке цркве у Боки Которској огласила у моменту када је била објављена вест да је референдум о независности у Црној Гори успео. Допринос у томе је имао дон Бранко Сбутега, жупник у Доброти, који није дочекао независност Црне Горе.

05:13 моменат када звоне црквена звона у Загребу приликом проглашења независности Хрватске

8. Однос према муслиманима

Павелићев повјереник за Босну и фанатични усташа фра Божидар Брало (учествовао у покољу над 180 Срба на Алипашином Мосту па је изнад закланих скупа са усташама играо весело коло) је једном приликом рекао да када се они Хрвати реше Срба, да ће се онда обрачунати са муслиманима.

Српски историчар Предраг Вукић је прокоментарисао да се Срби из брдских крајева (нарочито север) Црне Горе селе из социоекономских разлога. Милова власт намерно не усмерава инвестиције ка тим крајевима, нити средства из државног буџета. Међутим, он је констатовао да се и муслимани селе са тих подручја. Предраг Вукић закључује да се црногорски режим на тај начин у првој фази обрачунава са Србима, а у другој са муслиманима, а да је крајњи циљ да ти предели које тренутно насељава српско, односно муслиманско становништво, буду насељени хрватским католичким становништвом. Дакле, исто као и код Божидара Брала само префињенијим методом. У првој фази се решити Срба, а користећи муслимане као помоћ, а у другој се решити ових последњих. 

9. Спаљивање цркава

Мирна Никчевић, саветник црногорског амбасадора Турске, је у јуну 2019. године изјавила да би она спалила манастир Дајбабе и све попове унутра. Изјава која веома личи на праксу која је била присутна у НДХ где су усташе уништиле стотине православних храмова, побиле велики број свештеника, а у самој Глинској цркви су поклали велики број људи.

10. Ми смо спремни 

Недуго након Мирнине изјаве о паљењу Дајбаба, она се опет огласила са паролом ,,Ми смо спремни" што веома асоцира на усташку паролу ,,За дом спремни", а занимљиво је да је од коментатора управо на тај начин одговорио Мирни. На тим коментарима упорно се провлаче речи ,,дом" и ,,домовина" што опет алудира на извориште у хрватству.

Коментари на слици Мирне Никчевић

Дакле, јасно је да су Ватикан, Хрватска, и конвертити у Црној Гори на линији претварања Црне Горе као Српске Спарте у Црвену Хрватску. Србофобија све више јача и поприма забрињавајуће размере. У складу са свим овим наведеним, а нарочито са првим знаком који је наведен у тексту, мора се поставити једно језиво и забрињавајуће питање. Ко је црногорски Анте Павелић?