Слика 1:"Када су 1885. године Бугарска и Румелија пружиле руку једна другој, брат Србин посегао је за ножем иза угла."
Слика 2:"Али је добио такав одговор."
Слика 3:"Када је 1913. године Бугарска пружила руку Македонији, брат Србин пак иза угла забија нож."
Слика 4:"Добро да му је Господ дао такав одговор."
Пре но што кренем са анализом овог бугарског пропагандног материјала, само да напоменем да се реч угао у данашњем бугарском пише као "ъгъл" тако да ако неко добро познаје бугарски нека слободно напише је ли та реч угао, која се спомиње у овом материјалу, и "ъгъл" једно те исто. Ја претпостављам да јесте.
Слика 1
Познато је да и дан данас Бугари нас Србе зову забијачима ножем у леђа. Оно њихово чувено "нож в грба". Додуше и ми њих тако гледамо. Они свој став темеље на том рату из 1885. године где је Србија напала Бугарску. За њих је то неправедан поступак Србије јер Србија их је напала када су се они уједињавали са Источном Румелијом тј. када су почели са остваривањем свог националног идеала. По њима, они никако нису загрозили Србији те стога је то издајнички поступак нас Срба. Није баш тако. Краљ Милан је добро проценио да тако увећана Бугарска са својим мегаломанским прохтевима представља огромну опасност за Србију. Два момента ћу навести као врло битна за разумевање ових догађаја. Прво, Бугари никако нису могли заборавити на Санстефанску Бугарску. Берлински конгрес из 1878. године је ту предвиђену Санстефанску Бугарску врло скратио, за више од половине територије, и тако скраћен бугарски простор је подељен на Кнежевину Бугарску и Источну Румелију. Полазећи од те чињенице, бугарски јавни радници су након ослобођења почели са расправом који од бугарских градова ће добити статус престоног града. Спомињало се Велико Трново као стара средњовековна престоница, Пловдив (врло брзо отписан јер је ушао у састав Источне Румелије, а и оптуживали су их за подложност хеленизацији), Једрене, Варна као главна поморска лука, Русе као главна лука на Дунаву и Софија. Ову последњу је највише форсирао један од највећих бугарских јавних радника тог времена, Марин Дринов. Петар Динеков у свом тексту "КАК СОФИЯ БЕ ИЗБРАНА ЗА СТОЛИЦА НА БЪЛГАРИЯ" ("КАКО ЈЕ СОФИЈА БИЛА ИЗАБРАНА ЗА ПРЕСТОНИЦУ БУГАРСКЕ") наводи са којом је аргументацијом Дринов наступио:"Той поддържа, че София се намира в центъра на българските етнографски предели (Македония, Моравско, Тракия, Северна България и Добруджа), затова, естествено е, тя да бъде определена за столица. Дори и след Берлинския договор, когато България беше окастрена, мнението за София придобива нови поддръжници — така столицата ще бъде по-близо до поробените български краища." Дакле, Дринов је предлагао Софију за престоницу јер је била у средишту "бугарских области" Македоније, Поморавља, Тракије, Добруџе и северне Бугарске, а нарочито је то било битно након Берлинског конгреса јер је Софија била близу "поробљених бугарских крајева"! Софија је тог 3. априла 1879. године изабрана за престоницу Бугарске. То је први моменат. Други моменат је управо везан за тај догађај од 6. септембра 1885. године када је Источна Румелија прогласила присједињење Бугарској. Национална еуфорија је достигла врхунац. Капетан Кисов сведочи да је тада један старац Алтиков, који је имао 90 година, клекнуо и почео да се захваљује Богу што је дочекао да види Бугарску слободну и уједињену. Тада му је група младих официра рекла да још није готово, да треба да се ослободе Македонија, Ниш и Врање! Ниш и Врање тада нису били у Турској као Македонија, него у сувереној и независној држави Србији! То је само једно сведочанство, али показује какво је било расположење у Бугара и то чак и пре но што је ико очекивао да ће Србија реаговати ратом на то уједињење. Још кад се повеже са тим зашто је Софија постала бугарска престоница, онда је потпуно јасно са каквом опасношћу се Србија суочила. Када би Бугари после уједињења кренули у Македонију, Србија би била осуђена да тавори јер би са севера и запада била окружена Аустро - Угарском, а са југа и истока Бугарском. Уз то, Бугари су имали амбицију да узму Ниш и Врање. Пред тај чин, Бугарска би по територији и становништву па и по геополитичкој позицији била далеко јача од Србије. Дакле, рат би био неизбежан. Да није избио те 1885. године, избио би неке друге године.
Слика 2
Чињеница је да смо у рату против Бугара лоше прошли. Иако је добро проценио опасност од Бугарске, српски врх се показао потпуно неспособан у том рату. Подбацили смо пре свега на дипломатском плану. Врло лоше смо правдали улазак у рат. Врх није ни народу објаснио како треба зашто се иде у рат. Српском сељаку је речено да је неки Берлински уговор прекршен па се због тога ратује.Баш је српски сељак знао шта је писало у Берлинском уговору и како је прекршен. Следствено томе, он није разумео зашто иде у рат против Бугара које је и даље сматрао за браћу. Да је том истом сељаку било речено да ти исти Бугари намеравају себи да узму Душаново Скопље и Прилеп Краљевића Марка, знатно другачије би српски сељак реаговао. Све се то одразило у рату. Несигурно, без енергије, напредовање у бугарску територију је било траљаво. Првог дана рата, кад су наши узели Цариброд, дакле свега пар километара у дубини бугарске територије, дотле је са турске границе, дакле са другог краја Бугарске, ишло појачање које је за један дан маршевим кораком прелазило 60 километара! Дакле, били су врло наелектрисани. Зато су добили борбу на Сливници. Тако наелектрисани, они су успут применили нешто су научили од Руса. Борба са бајонетом и оно чувено "ура". Разорна комбинација. Управо такав вид борбе, на јуриш, и са тако високим моралом, наша немотивисана војска није могла да издржи. Да не говорим тек о потцењивању Бугара као баштована неспособних за рат. Отуда оваква слика.
Слика 3
Спор око Македоније након што су Турци протерани је достигао врхунац. Србија је тражила целу Вардарску Македонију. Тај захтев је био правдан тиме што је наша војска морала да напусти Албанију, што је иста највећи терет поднела у ослобођењу Вардарске Македоније, што Бугарска није послала јаче војне снаге у ту област, а што је било предвиђено Савезничким уговорм, што је српска војска послала 50.000 својих војника на Једрене да помогне Бугарима, а што није било предвиђено уговором....Била је предвиђена арбитража руског цара, али Софија није сачекала, већ је кренула у напад. Нападнута је и српска и грчка војска. Наши су успели код Брегалнице да потуку Бугаре, Грци су избацили Бугаре из Солуна и кренули су ка Кукушу и долини Струме. Грчка војска је стигла све до кланца Кресна. Наши су избацили Бугаре из Вардарске. Остало је упамћено да је једини српски град који су Бугари заузели био Књажевац и да су за два дана боравка поклали на све што су наишли. Уз то, Румуни су ушли у рат дражећи јужну Добруџу. Њихова војска је стигла на седам километара од Софије код Враждбене. Турска је такође ушла у рат, заузевши поново Једрене, Лозенград, Лиле Бургас, а чак су били и прешли предратну границу. Бугарска је потписала мир. Толико о пружању руке ка Македонији, а то се још дало видети и деценију раније када су убијани српски прваци по Македонији од стране бугарских комита. Све док се није устројила четничка организација.
Слика 4
Господњи одговор на работе брата Србина, како то Бугари тумаче. Нисам нашао од када је ова карикатура, али чини ми се да је из времена Првог Светског рата или из поратног времена. Зашто тако мислим? Иван Вазов, највећи бугарски песник, је у ратно време написао песму "Српско бегство" говорећи о нашем повлачењу преко Албаније. Он у тој песми наводи сва страдања наша и тобоже је саосећајан са страдањем српског народа. Он се у тој песми пита је ли то изашао ураган из пакла или је то Господњи гнев...Исто тако се пита какав грех испаштају ти људи који се повлаче преко Албаније... На крају он констатује да су српски народ у смрт повеле његове вође које су шириле лажи и омразу и он проклиње наше главешине због тога. Слично је писао и у песми "Монолог краља Петра", где краља Петра приказује као вероломног и човека који шири лажи, а који се исти, у свом монологу, пита да ко је рекао да нема правде, провиђења и Бога.....Са друге стране, Иван Вазов у другим песмама пева о ослобођењу Македоније, о испуњавању вековног сна да се изађе на Мораву, Вардар, Дрим, Охридско и Преспанско језеро. Са једне стране нас жали (слично данас и Хрвати говоре како они нису криви за Олују, него су криве главешине из Београда које су кљукале Крајишнике против Загреба), а са друге стране пева о Бугарској до Мораве и Дрима....Значи, ми смо од Бога кажњени због свега што се десило оо 1885. па до Првог рата.
Дакле, тако Бугари гледају на ове ствари. Потпуно је исто и данас. За њих уопште није јерес да кажу да је Бугарска до Мораве. Неки чак тврде да је Ваљево најзападнија тачка Бугарске. Има и таквих који говоре да је и Босна бугарска земља. Та њихова патолошка мегаломанија је присутна у свим њиховим друштвеним слојевима. Изнад овог пасуса је постављена емисија "Прокудени од бащин край" ("Прогнани са очевине") коју води бугарски историчар и филолог Стојан Рајчевски и који на почетку сваке епизоде приказује карту Велике Бугарске (у коју је укључена скоро комплетна источна половина Србије) и који каже да је то потребно објашњавати зарад будућих поколења. Епизоду коју постављам је насловљена са "Дебугаризација Косова", са све идиотским коментарима како је Косово заправо бугарска земља. Збиља имамо лепо друштво у суседству, тако да Србљи моји памет у главу....
Нема коментара:
Постави коментар