Војвода Раде Радовић
Славикнет је један од најбољих сајтова на тему Одбрамбено – Отаџбинског рата. Доста ратних ветерана приповедањем ратних доживљаја доста доприноси у расветљавању појединих догађаја, али и отргнућу од заборава многих мало споменутих хероја који су своје животе дали да би Република Српска постојала. Један коментатор ми је привукао пажњу, покушаћу да цитирам:“Требало би мало више да се пише о Косовскометохијском добровољачком одреду који је обишао многа ратишта.“ Збиља, мало се писало о Косовцима и Метохијцима који су ишли преко Дрине да помогну својој браћи. Не зна се колико их је било. Колико ме сећање служи, овај одред се спомиње у документарној емисији „Пад Крајине“ где је приказан прилог са далматинског ратишта у којем је интервјуисан један од старешина тог одреда кога зову Чича. На горе поменутом сајту, један ветеран је споменуо једног добровољца из Приштине који се презивао Џинић. Име му није навео, али је рекао да је тај добровољац погинуо тако што су он и један његов саборац били опкољени од стране муслимана па су се разнели бомбом да им не падну живи у руке. Међутим, један Метохијац је веома познат на простору Херцеговине и један је од најзаслужнијих што је источна Херцеговина остала српска.
Радован Раде Радовић је рођен на Метохији 1961. На неколико места се наводи само да је родом са Метохије. На једном месту је писало да је Пећанац. 1981. напушта Метохију када је почело шиптарско дивљање и када је спаљен конак Пећаршије. Настанио се у Билећи. Када је избио рат у Хрватској, провео је неко време на источнославонском ратишту, а 3. октобра 1991. основао је Билећки добровољачки одред. Прво борбено ангажовање имали су код Главске која се налази на самој граници са Хрватском. Зашто је Раде Радовић толико заслужан што је источна Херцеговина остала српска? Да би се дао одговор на то питање, мора се описати ситуација на херцеговачком ратишту те 1992. У јуну те године, Хрвати су добро искористили повлачење ЈНА са простора Херцеговине. У операцији „Чагаљ“ они су успели да заузму Пребиловце, Тасовчиће и да одбаце наше снаге од Чапљине и Мостара. Успут су заузели Столац и западне делове требињске општине. У јесен доживљавају успехе и на дубровачком ратишту. За то време, јединице ВРС су тек биле у процесу устројавања. Тешка ситуација је наступила. Постојали су проблеми са људством. Линије дугачке. Хрвати су се били осоколили. Сходно горе споменутим успесима, Хрвати су планирали нову офанзиву коју су назвали „Бура“. Циљ је био да се изврши удар у правцу Невесиња, да се исто заузме, да се потом изврши продор ка Билећи, Гацку, Требињу. На тај начин, Хрвати би избили на црногорску границу. Најоптимистичнија предвиђања су говорила да у случају да Хрвати избију на црногорску границу да ће се на побуну дићи муслимани у Рашкој и Шиптари на Космету (провлачи се та тврдња да је Туђман стално прижељкивао да се Шиптари дигну на Космету). За дан офанзиве су изабрали Митровдан када су многи Срби на славама. Један од многих православних празника када нас је непријатељ нападао или кад су вршили крвави пир над српским народом. Зато се ова битка код нас назива Митровданском офанзивом. Занимљиво је да су се Хрвати и муслимани те јесени већ били сукобили на подручју средње Босне и северне Херцеговине, али су у овој офанзиви наступали заједно. На Митровдан 1992. кренула је жестока артиљеријска канонада на наше положаје. Хрвати су наступали од Мостара и Стоца. За пет дана борби, 20.000 пројектила је испаљено на наше положаје. Непријатељ је био бројчано вишеструко јачи. Негде се спомињу и цифре од приближно 40.000 људи док је са наше стране фронт бранило око 4.200 бораца. Борци који су били на првој линији издржали су канонаду и борбе са непријатељом, а онда....Камионима су стизала појачања. Војници су директно са крсних слава долазили на положаје, али и још неко....Почели су стизати старци, жене. Сви који су могли пушку да носе. Некима је дата пушка, а други су помагали на друге начине, утврђивањем положаја, снабдевањем бораца итд. Чак су и рањеници бежали из невесињске болнице да помогну у одбрани. Стиже помоћ и из дубине Херцеговине, а са њима и Раде Радовић са својим добровољцима. Управо, на њиховом правцу крај села Врањевићи ишла је главнина непријатељске војске. Није било повлачења. Није било резервне линије јер бројна српска села су била уз линију фронта. Тако да по сваку цену се морала одржати линија. Билећки добровољци су одбили напад на Врањевиће наневши тешке губитке непријатељу. Данима су се тукли на том правцу, али непријатељ није прошао Врањевиће. Офанзива је почела да губи на силини. Исто тако, вођене су жестоке борбе на Шћепан Крсту (кота 690) где је погинуо један од најпознатијих хрватских команданта Божан Шимовић. Погибија Божана Шимовића на Шћепан Крсту и чврста одбрана на Врањевићимаа довела је до тога да непријатељ обустави офанзиву. Источна Херцеговина је остала српска. Раде Радовић и његови борци су у томе дали кључни допринос. Они су се истакли када су муслимани две године касније, опет на Митровдан покушали да крену у пробој. Исто су прошли као и две године раније. Раде Радовић и његови добровољци су се истакли и на Подвележју, Прењу, горажданском ратишту. Билећки добровољци важили су за најборбенију и најхрабрију јединицу Херцеговачког корпуса ВРС. Јединица је повремено бројала и до 120 бораца, а између осталих чинили су је и добровољци из Црне Горе и са Космета. 24 борца остала су заувек на бранику Отаџбине. Рада Радовића је Војислав Шешељ именовао четничким војводом. Јединица је изашла чиста из рата. Ниједан ратни злочин им се не приписује. Чак супротно, поједини муслимани који су били заробљени и дан данас сведоче о чојственом понашању Радових добровољаца. Раде Радовић брутално је ликвидиран након рата 1998. Није утврђена позадина убиства, а његов убица је само две године одлежао у затвору због тог чина. Раде је пре смрти пратио шта се дешава на Косову и Метохији и тада је почео да позиве саборце да се окупе и да крену пут Косова и Метохије. У то време се већ распламсавала шиптарска побуна. Да га није смрт одвела, сигурно би пошао својој родној метохијској груди са прекаљеним ратницима са херцеговачког крша. Свакако би било добродошло искуство таквих бораца. Није било суђено. Вечна му слава и хвала.
Нема коментара:
Постави коментар