ДИНАРСКА УЖАРЕНОСТ ИЛИТИ О МОЛБИ АНТЕ СТАРЧЕВИЋА

Анте Старчевић

Пре но што пређемо на разматрање предмета овог текста, треба споменути да је психа пре свега индивидуални феномен, да је свака личност специфична на свој начин. Међутим, у контексту колективне психологије постоје особине за које се може рећи да су својствене већој групи људи. 

Често се може чути од стране динарских Срба да су они Српству дали највеће личности које су задужиле васколико Српство. Ту се најчешће спомињу Његош, Марко Миљанов, Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки, Никола Тесла, Иво Андрић, Гаврило Принцип, Јован Дучић, Алека Шантић, сердар Јанко Вукотић итд. Неретко динарски Срби ово користе као аргумент да су они најбољи од свих Срба. Међутим, постоји она друга страна о којој Динарци не говоре тако често. Реч је о чињеници да управо највећи српски крволоци и србомрсци долазе са истог тог подручја одакле и горе поменути великани, а за које се зна да су потекли од Срба. Ту спадају Анте Павелић, Андрија Артуковић, Макс Лубурић, Анте Старчевић, Марко Перковић Томпсон, дон Илија Томас, Јеврем Брковић, Савић Марковић Штедимлија, Секула Дрљевић, Мило Ђукановић, Ранко Кривокапић, Мираш Дедеић итд. Дакле, ови последњи побројани су конвертити. Конверзије је било на свим српским просторима, али чини се да је на динарским просторима овај феномен био учесталији спрам осталих српских просотра, те да је оставио најтрагичније последице баш у динарским крајевима. Стога, мора се рећи по која реч о психичким карактеристикама динарског становништва уз резерву која је наведена на почетку овог текста.

Динарски Срби, према Јовану Цвијићу, обухватају највећи део српског народа. Динарски тип обухвата Шумадијски варијетет, Ерски варијетет (у оквиру кога дели становништво Старог Влаха, динарских племена и Лике), Босански варијетет као и Јадрански варијетет (у оквиру кога дели становништво приморја и Далматинске Загоре). Сваки од ових варијетета је специфичан по психичким карактеристикама, али Цвијић издваја карактерне црте које су својствене динарском становништву у целости. Овде ћемо навести само оне особине које су потребне за разумевање феномена који је наведен у претходном пасусу.

Динарци су дубоко осећајни и осетљиви људи. Та осећајност је присутна у сваком аспекту живота. Динарски Срби знају да испољавају са великим жаром најузвишенија осећања, готови су на милосрђе и узајамно помагање и жртвовање до крајњих граница. Све ово нарочито долази до изражаја када је српска национална ствар у питању. Цвијић спомиње да су динарски Срби сматрали себе за од Бога изабране предводитеље националног ослобођења васколиког Српства. Хтели су да сваки брат који је под јармом буде ослобођен и уопште се нису штедели да би остварили тај циљ и сматрали су да то треба чинити непрекидним јунаштвом, жртвовањем и крвљу. Врло лако су давали главу за националну ствар. Из овога произлази да ако је неко од Бога изабран за овакав задатак, тај исти мора да буде најбољи, најистакнутији. То отвара простор самољубљу, тежњи за признањем и похвалом, тежњи да се буде главни - вожд. Отуда она чувена опаска ,,ми смо најбољи Срби" коју потежу Срби са разних динарских простора. Све ово је појачавала епска култура оличена у гуслама са песмама о Милошу Обилићу и разним другим српским јунацима. Још треба споменути Цвијићево опажање о односу према Косову и Метохији. Срби са КиМ имају најдубљи осећај припадности тој земљи, а то се види у њиховом константном трпљењу арнаутских зулума. Под најтежим јармом, браћа наша на КиМ су и даље опстала јер су свесни да су они од целог српског народа, они ти који су чувари те Свете земље. Својим присуством на њој, они чувају сећање на најславнија времена српске историје, чувају за остале Србе. Са друге стране, динарски Срби најемотивније исказују своју везаност за Косово и Метохију, за Косовски Завет. Прегршт ојкача (постоји теза да ,,ој" у ојкачама изражава жалост за Косовом), ганги, гусларских песама као и народне ношње на динарским странама говоре у прилог томе.

Осећајност код Динарца није иста као код наших јужњака. Чини се да је јужњачки темпераменет више прожет неком меланхолијом, севдахом. Динарски темперамент је такав да људе са тих простора зову огњевитим, љутим људима.  Та осетљивост, огњевитост и ужареност долази до највеће снаге када се код динарског човека такне питање правде, части, а нарочито када се то уздигне на национални ниво. Та ужареност и спремност на жртвовање се више пута показала у нашој историји и чак се дешавало да народ због тога буде исцрпљен до крајњих граница.

Међутим, поред свега овога побројаног, постоји и рђава страна. Како су ужарени људи, динарски Срби знају да осцилују. Од најузвишенијих осећања која гаје према некоме или нечему, врло лако и чак из баналних разлога, та осећања се могу претворити у невиђену јарост, зловољу, осветољубивост и усијану мржњу. Цвијић примећује да се Динарци знају изметнути у интережџије које не презају ни од каквих подвала и смицалица. Неретко се дешава да кључни моменат у овој метаморфози буде разочарање. Разочарање доводи до тога да неко ко је ужарено заступао један став, почиње да заступа дијаметрално супротан став са истом, а чак и са већом ужареношћу. У контексту наше српске приче од највећих и најужаренијих Срба исти су постајали најужаренији србомрсци. Неретко, али не увек, управо је разочарење доводило до верске конверзије. Ту долазимо до молбе Анте Старчевића који је у историји познат као творац хрватског националног програма који се темељио на екстремној србофобији. Реч је о творцу усташтва.

Анте Старчевић (1823 - 1896) је рођен у Лици у селу Велики Житник покрај Госпића. Отац Јаков је био родом из Пазаришта, села покатоличених Срба, а мајка Милица се за живота покатоличила. Дакле, Анте је био потомак конвертита. Дакле, Анте је већ био католик, његови предаци су се покатоличили. Анте 1846. године постаје почасни доктор филозофије. Сходно томе, он подноси захтев за професуру филозофије и опште историје на Православној академији у Загребу. Одбијен је. Међутим, Анте Старчевић онда шаље писмо Министарству просвете Књажевине Србије. Затражио је професуру математике на београдском Лицеју. Писмо је датирано на 30. август 1851. године.

,,Високо Књажевсво Попечитељство,

На натечај, који је високо Попечитељство 23. српња т.г. за столицу из математичких знаности на београдском Лицеу разписало, подписани, осећајући у себи снагу, за моћи службу с напоменутим местом скопчану достојно обнашати, усуђујем се моју препонизну молбеницу приказати, и просити, да би ми високо Попечитељство то место поделити достојало.

Разлога, на које би у ту сврху, прошњу ослонио, не имам изван тога, да сам још год.1848. из ових знаности строге изпите поднео,што ће високо Попечитељство увидети из проклопљенога под 1 ) преписа докторске повеље.1

Што се тиче језика, у коме се имају знаности предавати, држим доста то напоменути да сам родом Личанин и да сам у југословенском књижевном језику у год.1849. за учитеља из мудрословја на Загребачкој академији тако, да сам збору мојих писмених и устмених одговора на предложена питања, на првом месту бечком Попечитељству предложен, што ће високо Попечитељство из сведожбе под 2) увидети 2. Решење ове столице још ни сад није дошло.

Знаности друге, у одсек мудрословни спадајуће и друге језике, којих пет знам, у ову сврху, суђим да није вредно помињати.

Ако ми високо Попечитељство то место повери, настојати ћу речју и чином, да очекивању Попечитељства одговорим.

Међутим моју понизну прошњу свесрдно препорућујућ, с дубоким искреним штовањем остајем
Високог Попечитељства

понизни слуга
Антун Старчевић
доктор из мудрословја"

Дакле, Анте Старчевић се потписује као понизни слуга Министарству просвете Књажевине Србије. Пошто је реч о државном органу, то се може тумачити као да је понизни слуга Књажевине Србије. Занимљиво је да се изјашњава као Личанин, што је завичајна одредница, и да говори југословенским књижевним језиком. Као и у Загребу и овај Антин захтев је био одбијен. Већ у августу 1852. године Анте Старчевић почиње са нападима на Србе негирајући уопште постојање српског народа. Та мисао га неће напустити до краја живота. Неће проћи дуго, а Анте ће писати за Србе да су сужањска пасмина (а сам се потписао као понизни слуга у горе наведеном писму), накот зрио за сјекиру, дотепенци, влашки накот, свиње које драпају људе на улици. Он сматра да су Срби таква пасмина да се нису уздгили ни до нивоа животиње, а да се не могу из тог стања никако дићи. ,,Они не имаду свијест, они не знаду читати, у њих се никакав наук не прима", вели Анте и потом поручује да хрватски народ не би био заражен, да се он мора ослободити Срба. Директан позив на елиминацију једног народа. Колико је забраздио у својој конвертитској ужарености говори и чињеница да је у својој књизи ,,Пасмина Славосербска по Херватској" тврдио да су Срби издали у Косовском боју, а да су Хрвати храбро изгинули на челу за кнезом Лазаром (при чему Србе назива нечистом крви, а за кнеза Лазара говори да је исто нечисте крви, али да се похрватио док је Милош Обилић прави Хрват и оличење хрватског јунаштва!). Када се узме у обзир породична историја Анте Старчевића, збивања из његовог живота која су описана у претходним редовима као и његово горе описано тумачење Косовског боја, примећује се да је присутан један психолошки феномен који се зове пројекција. Реч је о облику одбрамбеног механизма који карактерише приписивање властитих мана другоме, а да исти тај који приписује те мане другоме, не види да он има те мане. Старчевић лепи етикету издајника Србима, а конвертити су ти који су издали и који су отпали од Српства. Оно што је карактерисало конвертите, а што је и он био, приписао је Србима. Преко овога се види део душевних патњи конвертита јер одбрамбени механизми имају за циљ потискивања фрустрација. Од понизног слуге Књажевског Попечитељства Анте Старчевић се претворио у ужареног србофоба који је распиривао крваву мрњжу према Србима, а његова учења су била интелектуална база франковштине и усташтва, а која своје су своје пуно оживотоврење, у свом својем ужасу, достигла 1941. године у НДХ. Окидач за ту метаморфозу је управо било то двоструко одбијање од стране српских установа. Повређене сујете, разочаран и жељан освете, свом својом динарском ужареношћу и жестином се обрушио на Србе. Код њега је специфичност што су се његови преци конвертирали. Незахвално је рећи шта би било кад би било, али можда би се Анте и признавао за Србина (можда се раније и признавао, али ја немам таквих сазнања) римокатоличке вере да није био одбијен. Можда не би био такав србофоб. Углавном, Анте Старчевић међу Хрватима ужива статус оца домовине.

Био је ово скромни покушај да се додатно разуме феномен конверзије. Како је исти оставио веома трагичне последице у динарским крајевима и како нам се чини да је тај феномен учесталији и упечатљивији у односу на остале српске просторе, морало се приступити анализи психичких особина Срба Динараца. У том контексту врло је индикативан пример метаморфозе Анте Старчевића, а који је узрокован разочарањем због одбијања његовог захтева за професуру. Није једини случај, али чинило нам се да се управо у његовом писму Попечитељству у Београду виде његова очекивања, а изневеравањем истих је дошло до Старчевићеве метаморфозе. О другим, конкретним случајевима метаморфозе другом приликом.