АНА ПРИЗРЕНКА

Призрен

Име му каже да је то онај на кога се са љубављу и посебном пажњом гледа. Дакле, онај који приздире. Налази се на југу Метохије где равница полако уступа место планинама које се протежу даље чак и преко границе у Шћиперију. За златног српског средњег века постао је царски град. Царски Призрен се налази на врло старој и битној комуникацији која води све до Јадрана. Отуда је долазила скупоцена роба из јадранских лука. Са робом су долазили и трговци. Временом су отуда, од друге стране Паштрика и Коритника почели стизати Шћипентари, али и римокатолички прозелити. Иако је за турска вакта град био насељен исламским и православним живљем, римокатоличка црква је Призрен означила за центар њихове прозелитске делатности. Тако је и дан данас. Вековима су људи ходили том комуникацијом. Тако је било и тог пролећа 1999. године, када су агресори поломили зубе на Паштрику. Хтели су скупа са својом пешадијом да прођу тим брдима и да се докопају Царског града. То им је пошло за руком када су се наша војска и полиција морале повући. Тада са границе кренуше Немци и терористичка УЧК. Царски град беше први у који је УЧК ушао. За њима дођоше Германи, али и њихови сународници из Шћиперије који су видели добру прилику да се населе тако што ће одузимати српске куће и станове. Још док је наша војска била у граду умало није пала крв. Неки војници нису могли трпети да одједном долази швапски војник у Царски град да заповеда, да пушта Шиптаре да раде што им је воља. Највећи део Срба Призренаца је напустио град. Оно што је остало, постали су, како су Швабе још раније назвали Србе на западним српским просторима који су били на удару Хрвата, Ватикана и Беча, Vogelfrei. У буквалном преводу значи "слободна птица". У немачком политичком речнику се под тим појмом заправо подразумева онај који је стављен ван закона, онај кога може свако убити. Друкчије речено, онај који је за одстрел. Срби са Косова и Метохије су тих дана управо били за одстрел тако да су многи погубили главе, или једноставно пропали без трага и гласа. 

Деведесетих година у Царскоме граду, одрастала је девојчица Ана. Рођена је те чувене '93. године (вршњакиња аутора овог писанија). Беше од Такића. Као и многа призренска деца, играла се по призренској калдрми, удисала је мирис призренских ружа, гледала је у Бистрицу, Каљају, Љевишку....Није Ана Призренка стигла да спозна да је одрастала у прелепом Душановом граду са свим оним шта он за Србе представља. Није Ана Призренка разумела зашто одједном није могла да се игра. Није разумела да је наступила та владавина Vogelfrei-а. Видела је само да су прозори стално били затворени, а врата закључана. Напољу ври од људи. Беше лето. Ана није могла да изађе. Ану је чувао њен ђед Веселин, старина од 71 годину. Из дана у дан било је старини криво што његова Ана, његова принцеза стално запиткује зашто не може да иде напоље да се игра. Хоће дете да се игра. Шта је знало дете од 6 година шта је УЧК, КФОР, ,,ћљирими", ,,шкија"? Све је то ђеда Веселина мучило. 

Онда је осванула Велика Госпојина. Чују се звона са цркве Светог Ђорђа. Ђед Веселин је дуго ћутао. Преломио је. Одвешће своју принцезу у шетњу до Богословије. Да ли је старина хтела да оде до Богословије да се више не врати у кућу или је само хтео да прошета своју Ану до цркве на литурију, остала је непознаница. Ђед Веселин је обукао празничну одећу, а Ани обуче најлепшу хаљиницу. Веровао је да неће бити невоље јер је велики празник, а његове комшије Шћипентари су поштовали тај празник. Ана је вероватно била срећна што је поново ходила призренском калдрмом. Био је то леп летњи дан. Тако су ђед Веселин и његова принцеза Ана кренули пут Богословије, али тамо никада нису стигли. Пролазили су дани, недеље.......Негде половином септембра, пред Малу Госпојину, на путу од Призрена ка селу Жур, нашли су Ану. Није имала једну руку. Ко ти је то учинио призренска принцезо? Зашто? Зато што си ,,шкија"? Ниси ни знала шта је то. Ниси знала да тебе, принцезу у хаљиници, зову свињом. Комшије Такића, Шћипентари, су рекли да су то урадили неки људи са стране. Комшиница је сама рекла да је видела отмицу, али није смела ништа да каже. Онај који је то урадио, као и у највећем броју случајева разноразних шћипентарских злодела, вероватно то сматра јуначким делом. Како ли се осећао ђед Веселин кад је видео отмичаре? Је ли помислио да је ипак требао остати код куће? Је ли га изједала кривица? Јесу ли он и његова принцеза били скупа кад су пали шака злотворима? Да ли су скупа скончали? Још нема одговора. Сам ђед Веселин се и данас води као нестао и то 20 лета. Нека је вечна слава ђеду Веселину и његовој принцези Ани Призренки. Догодине у Призрену.

П.С. Док пишем ове редове, навиру ми сећања из те 1999. године. Имам добро памћење, добро сам запамтио дивљање цивилизованих агресора и доносилаца среће, али сећам се и тога када је све престало. Ја сам у августу те 1999. године дошао у Нови Сад, на Подбару. У септембру сам кретао у школицу. И док сам се ја припремао за тај дан размишљајући колико ћу другара да упознам, дотле моја вршњакиња Ана у Призрену није смела да изађе да се игра. 28. августа, четири дана пред мој први дан у школици, је отета. Да није било тог ,,ћљиримија" и она би тада кренула у школицу. Та прва половина септембра је протекла у упознавању другара (а са некима од њих сам и дан данас у контакту), у учењу везивања пертли, цртању, у игрању школице и игрању ЛЕГО коцкама....Дотле је моја вршњакиња била уграбљена од злотвора. Бог драги зна кроз шта је она прошла, а хтела је само да ради исто оно што смо моји вршњаци и ја тих дана на Подбари радили. Да се игра. Она, невина девојчица коју су други звали свињом. Не знам да ли баш тада, половином септембра, или мало касније у јесен, у школици смо добили нову другарицу. Беше то плавушица, плавоока Ирена. Васпитачица нам рече да је из Приштине. Сећам се да је то нагласила, али тада нисам могао да појмим зашто. Наравно, лепо смо је примили. Сећам се да сам и мајци рекао да смо добили другарицу из Приштине. Ми као деца смо били свесни да смо преживели бомбардовање, али нисмо више о томе размишљали. Деца као деца. Размишљали смо о игри. За моје другаре не знам, али ја се сећам да то што се наводило да је наша другарица Ирена из Приштине, да је то нешто посебно. Као да нешто није било у реду са том Приштином. Нико од нас тада није могао да појми шта се дешавало у Приштини и широм Косова и Метохије, а камоли са нашом вршњакињом Аном Такић. Наравно, Ирена је завршила школицу са нама и колико знам уписала је основну школу ,,Ђура Даничић" (једна од две основне школе на Подбари, друга је моја школа ,,Иван Гундулић"). Тако сам чуо, а чуо сам и да је живела на самом почетку Косовске улице (симболика). Свакако, од школице је више нисам видео. Надам се да је све у реду. Што се тиче моје вршњакиње, призренске принцезе Ане, она би сада требала имати 25 година. Као и ја, као и моји другари. Није било суђено. Да се не заборави Ана и њен ђед Веселин, да се не забораве наши мученици. Вечна им слава.