ИВАН ПРИШТЕВАЦ

Иван Мајсторовић

Усред косовске равнице давних дана се подно Гољак планине уприштио град. Веле да баш изгледа као кад се пришт угнезди на телу. Тако се и он угнездио подно Гољак планине. Тако је понео име Приштина.

Приштина је кроз своје векове постојања видела свашта. Она је примила кнеза Лазара на вечни починак када се он са својим витезовима жртвовао за слободу Отечества и за веру православну. Приштина је видела и преживела турског окупатора. Приштина ће примити и незване придошлице са Проклетија. Додуше на силу. Примиће Арнауте. Арнаути су широм Косова и Метохије били бич турског завојевача који је тукао по леђима обесправљене српске раје. Уз то, Арнаути имају специфично поимање слободе о чему сам већ писао. Сходно томе, тешке дане је српски народ преживљавао на Косову и Метохији и у Приштини. Почео је да нестаје и да се осипа. Како је турско царство слабило и како су се повећавали изгледи да српска војска ослободи Косово и Метохију, тако је арнаутска обест била све већа. Кад је српска војска стигла у Грачаницу те зиме 1878. и када је Приштина била доведена у полуокружење, Арнаути су се били умирили. Међутим, пошто се српска војска морала повући, Арнаути су буквално почели лов на приштинске Србе. То је одлично описано у књизи косовског и грачаничког народног првака Јанићија Поповића ,,Живот Срба на Косову 1812 – 1912“. Кога занима историја Срба на том простору, топло препоручујем да се прочита та књига. Има је у пдф формату. Тај лов на Србе и сво малтретирање које су Срби преживљавали тих дана могао би се подвести под један појам који је настао у немачком политичком речнику. Vogelfrei. У буквалном преводу значи слободна птица. Заправо, реч је о својеврсној метафори која се односи на онога који је одређен за одстрел, онога кога може свако некажњено убити. На нашим просторима, први су за Vogelfrei обележени Срби на западним странама (у време Велеиздајничког процеса у Загребу 1908. и 1909. године, за време Првог рата и за време НДХ), али ово се може рећи и за косовскометохијске Србе. Дошла је слобода Приштини те 1912. Па опет 1918. Поново је, колико толико, дошла 1990. године, али онда је дошао арнаутски вакат, испуњење арнаутских снова о неограниченој слободи. Мислим на јун 1999. године. Тада Срби поново постадоше Vogelfrei. Горе српска села, народ српски се сели са својих вековних огњишта. Они који нису имали среће, осетили су арнаутско дивљање у пуној снази. Доста њих је погубило главе, а део њих је нестао без трага и гласа. Ту долазимо до приче о Ивану Приштевцу.

Беше то приштински младић. Био је ученик приштинске гимназије. После гимназије, намеравао је да упише медицину. Његова мајка Драгана је медицинска сестра тако да је велика вероватноћа да му је она улила љубав према медицини. Кажу да је био добар каратиста и пливач. Узоран ђак и младић... Таман је завршио трећи разред када је наступио вакат арнаутског дивљања. Мајсторовићи (отац Милорад, мајка Драгана те синови Никола и Иван) су били протерани из свог стана у Приштини од Шиптара 13. јула 1999. Склонили су се код Драганиних родитеља у Косову Пољу. Мајка Драгана је недуго затим прва отишла за Лесковац. Иванов две године старији брат Никола је отишао за Шабац. Тако да су у Косову Пољу остали отац Милорад, Иванов ђед и баба и он сам. Иван још није хтео да иде. Кажу да је јако дуго и споро паковао своје ствари. Хтео је да настави гимназију, али се ситуација није смиривала. Тог лета само су стизале вести о убиству и отмици Срба....Како је већ наступио август, Иван је све више схватао да ће морати школовање да настави ван Косова и Метохије. Последњу годину и матуру требао је да заврши у Лесковцу. Доневши одлуку да напусти своје Косово, спаковао је ђачку књижицу, осталу документацију потребну за упис, нешто гардеробе и албум са фотографијама. У Лесковац је требао да иде са својим комшијом из Косова Поља, Драганом Стевановићем, иначе радником Електропривреде. Тог судбоносног дана, на Преображење Господње 19. августа 1999. године, отац, ђед и баба су отишли да испрате Ивана и Драгана. Било је то негде око 10 сати ујутру. Ишли су од Косова Поља преко Милошева па све до Подујева и Ливадице (код овог другог ће после доћи до терористичког напада на аутобус Нишекспреса). Надомак административне линије и спаса. Међутим, даље нису отишли, а самим тим никада нису ни стигли до Лесковца. На Преображње Господње преобразио се живот Мајсторовића. На све стране су Мајсторовићи тражили Ивана. Неки Арнаути су јавили мајци Драгани да се Иван налази са групом од око двадесетак Срба који су истог дана киднаповани и да се сви налазе у истражном затвору у Батлави. Батлава се налази крај истоименог језера, недалеко од административне линије. Недалеко од наших војних јединица које су се са Косова и Метохије повукле два месеца раније. Све се то дешавало на том растојању. У томе јесте трагичност. Слобода је била тако близу, а тако далеко. Арнаути су уверавали Драгану да ће Иван бити размењен за Арнауте који су били похапшени у току побуне. Арнаути су пуштени, али киднаповани Срби нису. Нису пустили Ивана. Прошло је 20 година, а од Ивана ни трага ни гласа. Ни ствари које је понео са собом нису нађене. Драганова (комшија који је заједно киднапован са Иваном) супруга Славица је рекла да јој је један Арнаут рекао да је њен муж тренутно у Албанији. Међутим, на томе је и остало. Пошто јој је тај Арнаут узео новац (у тексту нисам нашао разлог томе, вероватно је тражио накнаду за информацију), он се више никада није јавио. Славица није сигурна да ли је тај човек говорио истину или је само хтео да узме новац. Међутим, сам наговештај да је Драган завршио у Албанији изазива језу. Зна се шта се дешавало тамо преко Проклетија тих дана. Сама помисао да је таква судбина можда задесила и Ивана леди крв у венама. 

Иван Мајсторовић, то приштинско добро и честито момче, киднапован је тачно 16 дана пре свог пунолетства. Данас би имао 38 година. Био је ово скромни допринос да се отргне од заборава Иван Приштевац од Мајсторовића рода. Да се не заборави ђаче које је хтело да буде лекар и које је хтело да са својим другарима матурира у Приштини. Несрећне околности му нису дале. Кажу да када су се његови другови окупили за пет година матуре, да су тражили да се пусти песма коју је Иван највише волео. То је песма ,,Волела ме једна Врањанка, од свих лепша, Јела, Јелена''. Догодине у Призрену.