ПРЕБИЛОВЦИ

Пребиловачке жене и девојке. Једни кажу да нико није преживео са ове фотографије тај август 1941. године, а други кажу да их је ипак преживело пет. 

Пре два дана је била годишњица од протеривања остатака закланог народа из Хрватске, а данас је 78 година од како је извршен један од најбестијалнијих покоља које су наши простори видели. Реч је о селу страдалнику Пребиловци крај Чапљине. 6. августа 1941. године око 500 Срба, махом жена и деце, је живо бачено у јаму Голубинка код села Шурманци. Било је и раније убистава Срба у том крају и то још од Априлског рата. Треба напоменути да су Хрвати фактички дигли устанак у Чапљини и почели су да нападају јединице разбијене југословенске војске. Скоро сам сазнао да је у тим збивањима стотинак војника и морнара нестало око Чапљине, а да нико до дана данашњег их није потражио. Вероватно су их прогутале херцеговачке јаме или их је одвела Неретва плавоме Јадрану. Ипак, југословенска војска је успела 14. априла да врати град у своје руке, али због општег развоја ситуације, морала је да га убрзо напусти.

Пребиловачки мученици

Било је покоља и после, али најстрашнији се десио тог 6. августа. 51 породица је затрта. Упечатљиво је страдање Трипка Ћирића и његове породице. Имао је девет кћери и једног сина који је био беба. Он се био сакрио са сином, али залуд. Заклали су и њега и сина. Његових девет кћери и жена завршиле су у јаму.....У Пребиловцима је остала само њихова кућа тј. зидови исте која подсећа да је ту некада живела породица Ћирић. Старије људе су одмах убијали у селу док су остале потерали ка јами Голубинка која се налази близу села Шурманци. Призор пред јамом леди крв у венама. Усташе бацају жене и децу. Деца се не дају и хватају се за камење, али зликовци их бију по рукама па су отпадала доле (били су видљиви трагови крви, а и сведоци су потврдили). За Мирка Арара су рекли да је опсовао био дете које му се било помокрило у руке од страха. Један од њих је бацајући децу говорио и смејао се “како Српче лети”. Једна мајка није хтела да чека да усташе бацају њу и децу него је рекла својој дечици:”Анђели идемо да летимо”, и скочила је у јаму са децом. Од крвника су остали упамћени (обратите пажњу на поједина презимена):Фрањо Вего, Андрија Буљан, дон Илија Томас, Иван Јовановић Црни и брат му Лудвиг, Јозо Остојић, Јозо Јерковић, Јозо Прусац, Мате Иванковић итд. Иван Јовановић се враћао до јаме и бацио је две бомбе да се не би јауци слушали. Ипак, веле да су се јауци чули чак седам дана након злочина. Село Пребиловци је имало око 1000 становника пред рат. Преживело је свега 172 Пребиловчана, а од тога је свега 15 жена и деце. Иначе, мушкарци су били побегли уочи овог злочина јер су већ чули за покоље. Једноставно нису веровали и никада нису чули да је ико икада ударао на жене и децу и то са таквом бестијалношћу. Јадници су мислили да усташе траже само мушке главе.....После неколико дана, срели су их Хрвати са Кошћеле, суседног села, који су били изненађени кад су их видели јер су мислили да су сви побијени. Тада несрећници сазнају да су им жене и деца завршили у јами. Изгубивши вољу за животом и скрхани тугом, група од 50 мушкараца предала се усташама који су их заклали на Морином отоку. Рат се завршио.....Пребиловчани који су преживели почели су под старе да се венчавају и стварају породице из почетка. Било је случајева где су старци долазили уписивати своју децу у школу. Један је чак имао 70 година када је уписивао своје дете у први разред! Међутим, оно што је додатно болело преживеле јесте чињеница да су комунистичке власти забетонирале јаму како тобоже не би кварило братство и јединство. 

Патријарх Павле и владика Атанасије служе парастос у Пребиловцима 04. августа 1991. године

Тек 1990. године разбијен је бетон над јамом и приступило се вађењу моштију. Тада се десило нешто......Један од преживелих који је дошао над јаму да гледа цео тај поступак био је и Трифко Екмечић. Међутим, њему је тог 22. новембра 1990. године срце пукло. Умро је над јамом. Разлог? Препознао је прстен којом је заручио девојку Дану Сухић, а коју је и пред рат био оженио, а уз то веле да је случајно био начуо разговор спелеолога да су приликом вађења костију нашли остатке нерођеног детета. Његова Дана је била у деветом месецу трудноће кад је скончала у јами. Немали број жена је у деветом месецу трудноће заједно са Даном тако завршило. Смрт Трифка Екмечића је и на камерама забележена када је Здравко Шотра правио документарац “Ево наше деце”. Има на интернету. Пред последњи рат било је 220 становника Пребиловаца. Убрзо, Пребиловци ће бити на линији фронта. У нашим рукама наравно. Све до 7. јуна 1992. године када ће хрватска војска под командом Јанка Бобетка извршити операцију “Липањске зоре”. Пребиловци су пали, а спомен костурница је одлетела у ваздух. Бобетко је то правдао у својој књизи “Све моје битке” да је у тој цркви била некаква муниција за хаубице те је стога то била легитимна војна мета. Хаубица на првој линији фронта и муниција за исту?! Остала је и песма хрватских бојовника:

„Док jе сунца Срби ће га клети,

Што им стуче воjску на Неретви,

Спржио им Клепца и Гњилишта,

Била села сада нема ништа,

Пребиловци село на злу гласу,

Сад по њему дивље свиње пасу,

Од Храснога па до изнад Стоца,

Све спржио, не оста ни коца.“ 

Пребиловци село на злу гласу? Због чега? Јесу ли Срби ишли одатле па клали по хрватским селима и по самој Чапљини или је ишло обратно? Данас у Пребиловцима има око 60 Срба. Ова прича је далеко шира са пуно чињеница, имена жртава и описа њихових живота као и описи њихових џелата. Нека ми опросте жртве, али нисам могао више писати јер далеко више страница је потребно да се напише од овога. За крај, прилажем речи Манојла Сухића (коме су побили око 30 чланова породице) које је изговорио кад је сишао у јаму приликом вађења костију пребиловачких мученика, а уједно је и то порука за српски народ:”...али ове кости треба да буду порука свим Србима - да не вјерују никоме. Да буду увијек на опрезу. Да буду јединствени. Да их ове кости, како су оне овдје заједно измјешане и сложне, да тако и Срби буду сложни јер то је једини начин, по мом убјеђењу, дио опстанка јер ако смо сложни, нама не може нико ништа. Ако не будемо, можда се деси у будућности још нека јама с обзиром на кретања каква су у нашој земљи" (мисли на тадашњу Југославију, 1990. година је у питању, напомена А. М.). Нека је вечна слава пребиловачким мученицима.