МИСЛИ О ОТАЏБИНИ

Петар Кочић

,,Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.

Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање: ми жањемо што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци.

Без отаџбине не бисмо имали предака, а без њихових тековина ти би био исто онако убог и биједан као што су дивљаци.

Упамти добро ово: ако ми сви припадамо Отаџбини и она припада свакоме од нас; без тога нема ни узајамности ни узајамног повјерења међу грађанима! Ма гдје био треба да уживаш исту безбједност као и у Отаџбини и да имаш увјерење да за тобом стоји Отаџбина, готова да те свом снагом заштити.

Чим нестане правила један за све, сви за једног, Отаџбина је само једно обично име.

Отаџбина је као свако живо тијело, чије здравље зависи од радљивости удова; чим удови раде рђаво и тијело опада; раде ли добро и оно је здраво.

Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.″

“ У Босни, у срцу и снази сербског отечества, на иљаду осам стотина и неколико година послије Кристова рожденија настаће превратнија и друга судија. Земљом ће завладати два господара. Један ће се звати Иђинђи, а други Биринђи. Иђиђи ће почети слазити са пријестола, а Биринђи се пењати.“

“ У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вај ме, и умријех! “

“ По причама Петра Кочића се такорећи могу проучавати етно особине Срба са Крајине. Тим људима, записује писац, влада луди, врели планински пркос. А све је, пише даље, на овој планини и испод ове планине до зла бога љуто, горопадно, немирно и тврдоглаво. А у једној другој причи се вели како је крајишка крв снажна и врела. То су, мисли с правом књижевник, врло ћошкасти људи. Преки. Али, и несебични. То је народ који је живео под две по свему, по вери па и по раси, различите царевине. Народ који је био брана на Крајини: штитио је, одбранио Запад од Турака, од продора ислама, граничар на међи Истока јер је очувао веру православну, заустављао надирање католичанства. Укратко, народ на ветрометини. Народ од којега преверавањем постадоше два-три народа. Национ у чијој земљи, очајно записује Кочић нема праве. И додаје, дописује: Наша је права на Косову закопана. Или, што би рекао Петров јунак Мрачајски прото: Дјецо, црна је ноћ на земљу пала!”

“

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!”

“ Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неуништив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

Петар Кочић (1877 - 1916)

П.С. Један од највећих синова Високе Крајине и ватрени Србин, остао је упамћен по фанатичној енергији коју је испољио у борби против Аустро - Угарске. Због тога је Бечу привукао пажњу и једно време су га власти сматрале за највећу претњу по аустроугарске интересе у БиХ. Као посланик Босанског Сабора је био врло неугодан политички противник и сваки владин предлог који се усвајао, са констатацијом председавајућег да постоји апсолутна већина, увек је добацивао како је реч о покорној већини. Пред Први рат, од толике борбе и срчаности која га је пратила, умно је попустио. Завршио је у Београду у душевној болници где је умро 27. 8. 1916. Није дочекао слободу за којом је толико чезнуо (отуда она мисао о рађању, живљењу и умирању у ропству). Када су га спроводили на вечни починак, болесници који су га пратили, да ли случајност или провиђење је у питању, ставили су му шајкачу на главу. Не зна се где Перо са Мањаче почива јер у окупираном Београду Швабе нису дале да се под именом сахрањује........