Печурка која се појавила након што је мајор Тепић отишао у легенду
Око 10 часова и 30 минута, 29. септембра 1991. појавила се огромна печурка изнад Беденика и Бјеловара. Кажу да се видела чак у Мађарској. Локални Хрвати беху у неверици. Такву експлозију никада нису видели. Врло брзо се прочуло да се то неки агресорски официр, официр србоћетнићке ЈНА солдатеске, како ју је ХРТ частио тих дана, дигао у ваздух. Тако је муниција у Беденику остала недоступна за бојовнике оне творевине која је представљала израз повијесних тежњи хрватског народа. За бојовнике коју су слушали заповеди поглавника Фрање, а који је поручивао да за мрске Србе нема места у хрватској држави.
Сетембра 1991. Фрањини бојовници, тзв. Збор народне гарде (жаргонски називани зенгама) кренули су у опкољавање и заузимање касарни ЈНА широм Хрватске. Нападали су једину легалну силу на том простору. Борбе се распламсавају у Шибенику, Вуковару, Карловцу, Госпићу, Петрињи, Слуњу, Загребу, Вараждину, Бјеловару.....Зенгама и хрватском врховништву је било стало да заузму касарне у Вараждину и Бјеловару због велике количине наоружања која су била ускладиштена у тим касарнама. Касарна у Вараждину је пала и Хрвати долазе до велике количине наоружања. Сада је на ред дошла касарна у Бјеловару.
Мајор Милан Тепић
Командант касарне беше са Грмеча, пуковник Рајко Ковачевић. Трудио се да стање у Бјеловару држи под контролом колико год је могао. Ипак, стање се отимало контроли. Јосип Томшић, један од високих официра из тог гарнизона, пребегао је зенгама и одмах је постављен за „заповједника обране“ града Бјеловара. Дезертерства постају масовна. Осипа се људство, а остало је доста технике. Нема ко да је опслужује. Оно што је улазило у састав гарнизона јесте складиште муниције у Беденику, у селу које се налази двадесетак километара од града. Баш тог септембра, када је све кренуло, обезбеђење складишта долази у надлежност мајора Милана Тепића. Беше са Високе Крајине, подно Козаре. Добар официр и патриота. У том складишту, у редовним приликама, требало је бити око 50 до 60 војника и тројица старешина. Када је мајор Тепић дошао у Беденик, он је био једини старешина са свега десетак војника. Они су требали да издрже налет стотина зенги. Тада је код мајора Тепића у једном тренутку почела да сазрева једна мисао. Био је веран заклетви и био је патриотских назора. Исто тако је знао да без помоћи са стране, не могу издржати напад непријатеља. Непријатељу треба толика техника не би ли кренуо даље у офанзиву. Све то је навело мајора Тепића да складиште не да непријатељу. По цену властитог живота.
Војник Стојадин Мирковић (десно)
У тој малој групи војника, која је обезбеђивала складиште, мајору Тепићу је запао за око један. Беше то Стојадин Мирковић, горштак, Ваљевац. Беше му 19. година. Неки су чак сведочили да је тих дана мајору био десна рука.
Из дана у дан било је све теже. По паду касарне у Вараждину, Хрвати су све снаге упрегли да освоје касарну у Бјеловару и складиште у Беденику. Међутим, момци су се жестоко бранили. Мајор Тепић је записао у дневник:
“Двадесет шести септембар 1991. Последњих дана нико од нас није честито ни тренуо. На сан нико не мисли. Имамо одличан положај, а да нас је више, усташе нам не би могле ни пера одбити. Не могу успоставити никакву везу с Бањалучким корпусом. Они су нам једина шанса да се извучемо из овог осињака...Стојадин ми каже да је погодио црнца који је већ три дана на тавану једне штале преко пута главног улаза у складиште...Данас сам завршио минирање складишта - десетак каписли са детонаторима. Једини проблем је што ми је нестао детонациони уређај. Али, ту је акумулатор из мог аута...Користећи облачну ноћ војник Стојадин Мирковић је хитроного, за тили час, извадио акумулатор из мога аута и донио га у складиште...Старији водник Ранко Стевановић, диван Нишлија реферише ми да смо усташама нанијели значајне губитке. Ми имамо само једног рањеног... "
Дан уочи одлучујућег напада, мајор Тепић дао је наређење војницима да се утврде мало даље од складишта. У складишту је остао сам, а Стојадин беше у транспортеру. Мајор је хтео да спаси своје војнике, а Стојадина је оставио да дејствује са транспотера, а кад дође одлучујући час да се и он извуче на сигурно.
Недеља 29. септембар. Свако је на свом положају. Очекује се напад. Одједном прикупила се већа група војника која је кренула на предњи улаз. Зенге. Стојадин пуца. Мајор Тепић у тој гомили угледа свог бившег колегу Вуглеца, који је петокраку заменио шаховницом. Пада са још двојицом, покошен Стојадиновим рафалом. Престаје напад. Постаје необично мирно. Одлучујући напад је кренуо са леђа. Стојадин пуца. Мајор Тепић је осетио да је дошао тај час. Нареди Стојадину да иде друговима. Да је готово. Стојадин одмахну главом. Мајор Тепић не може да верује. Стојадин на прагу живота одбија да оде ка друговима да би некако наставио да живи. Да остари, да једном буде родитељ. Као што је мајор Тепић тврдоглаво решио да спроведе свој наум, тако је исто урадио и Стојадин. Први и последњи пут је одбио наређење. Нису вредела мајорова наговарања. У јеку борбе, зоља са хрватске стране погоди транспортер. Зачули су се Стојадинови јауци. Задуго, дошла је и друга зоља. Стојадин се више није чуо. Отишао је прецима, тамо ђе Обилић влада, што би рекао Његош. Мајор остаде сам у складишту. Би му жао што га то тврдоглао момче није послушало него даде свој млади живот. Отело му се из душе рекавши да ће му Хрвати за Стојадина скупо платити. Баш тада мајору се приближи зенга и таман кад је репетирао пушку, мајорова рука је активирала детонатор. 170 тона експлозива заједно са борбеном техником је отишло у ваздух. Мајор је са собом повео 11 бојовника. По незваничним информацијама, тај број иде и до 200.
Место где је било складиште муниције, а сад је спомен подручје.
За Хрвате је ово био тежак ударац. Нису дошли до жељеног плена. Неко се усудио да онемогући рађање њихове демокрације и остварење тисућљетног сна. И то на овај начин! У знак одмазде, Хрвати су стрељали пуковника Ковачевића, потпуковника Миљка Васића, капетана прве класе Драгишу Јовановића, старијег водника Ранка Стевановића и 6 војника. Говорило се да су тела убијених била развлачена по улицама Бјеловара и да су по њима јавно уринирали.
Остаци Стојадина Мирковића и мајора Тепића су пали у хрватске руке. Након низа перипетија и одуговлачења са хрватске стране, Стојадинови остаци су предати родбини тек пред крај рата, у јулу 1995. године. Остаци мајора Тепића се налазе у гробљу Мирошевац у Загребу. Упркос бројним захтевима, Хрвати га нису предали. Можда тако желе да казне родбину онога који се усудио на такав чин. Упркос томе, Стојадин Мирковић и мајор Милан Тепић отишли су заједно у легенду.
Вечна им слава и хвала.
Нема коментара:
Постави коментар