Окупљени Срби код оскрнављених гробова малих мученика
Читајући и истражујући о усташким злочинима, увек се међу свим оним случајевима које карактеришу невиђена суровост, садизам и сладострашће, нађу неколико њих који једноставно се више не могу објаснити. Човек занеми када чита такве ствари. Делује као да наука стаје и да теологија почиње да објашњава своје. Исто ово се може рећи за арнаутска злодела на Косову и Метохији.
Везано за арнаутска дивљања, прво што човек примети јесте невиђена, да је тако назовем, маштовитост при чињењу тих злодела. У свом том дивљању Арнаути су увек потенцирали како је то урадио „људ ћојек“ или „маљи деца“. Пошто су та злодела била масовна и на целом простору Косова и Метохије где су Арнаути били присутни, онда по овој њиховој аргументацији испада да су они колективно луд народ или још горе, да сва та злодела врше „маљи деца“. Мала деца? Мала деца су значи силовала жене, тукла децу, преоравала гробља, рушила цркве? Један од најпознатијих примера где је наведено да су то злодело учинила „маљи деца“ јесте ослепљивање манастирског бика у манастиру Свете Тројице крај Мушутишта. Међутим, „маљи деца“ су збиља учинила једно злодело које превазилази сва остала арнаутска злодела на Косову и Метохији. Ту се долази на границу науке и теологије.
На Крстовдан 1988. године, ђед Станко је пошао на гробље својим рано преминулим унуцима. Близанци су преминули као бебе 4. и 5. јула те године. То су била деца Радојка и Драгице Петровић из села Граце крај Вучитрна. Како се приближавао гробовима својих унука, старина је застао. Његови очи угледаше пелене на трњу. Даље није ишао. Вративши се кући, снаји ништа није говорио. Старина рече својој жени да је видео пелене на трњу, а она му рече да је то немогуће јер су деца са пеленама сахрањена. Ђед Станко беше упоран и сада њих двоје се вратише на гробље. Имали су шта да виде. Гробови раскопани. Остаци разбацани. „Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице“, касније је изјавио ђед Станко. Остаци једног од близанаца су били разбацани по гробљу, удови беху растргнути, глава разбијена и натакнута на неки штап. Други близанац је остао у сандуку. Нађено је нешто и папирног новца. Док је истражни судија вршио увиђај, великом брзином се окупио околни српски народ на гробљу да ода пошту малим мученицима. Сутрадан, 500 људи испред сеоске школе је почело да протестује и да пева патриотске песме. У том тешком тренутку су запевали. Знали су они са којим разлогом су гробови малишана оскрнављени. Да се иселе са своје вековне земље. Међутим, ни они сами нису могли да претпоставе ко је то урадио од Арнаута. Ускоро ће сазнати шокантну истину.
Убрзо након овог вандализма, ухваћени су учиниоци. Беху из оближњег села Доње Становце. Било их је петорица. Најстарији је имао 15 година, један је имао 13, један је имао 12, а двојица су имала по 11 година! Маљи деца?! Такав злочин учинила су деца од којих је најстарији био тек на почетку средње школе. Када их је полиција питала зашто су то урадили, они су рекли да су чули од старијих да се Срби сахрањују са новцем и оружјем те када су чували краве близу гробља, дошли су на идеју да то провере. Шта се то дешава у дечјој глави да јој падне на памет да нечији гроб откопава? Ако су им тако говорили, зар се потрага за новцем и оружјем завршава разбијањем лобање и кидањем удова од покојника? Убрзо се јавио сведок, Черкез који је чувао стоку и када је чуо шта деца намеравају да ураде, рече им да то не раде јер нико никада док је света и века није откопавао и скрнавио лешеве. „Ћути стари, шта ти знаш...“, рекоше му. Старина узврати да ако они то учине да ће он све рећи полицији. Злочинци су осуђени. Тројица на кућни притвор, а двојица су упућена у КП дом на 6 месеци. Када су пуштени, дочекани су као народни хероји. Чудно је поимање јунаштва у Арнаута. Откопавање и кидање детињих лешева је за њих јуначки чин. Време је прошло, сада су то средњовечни људи. Остало је загонетно јесу ли то по свом нахођењу учинили или их је то неко наговорио да ураде? Народна изрека каже да деца слушају шта на огњишту очеви причају. Тако да је врло могуће да су они од својих старијих слушали како треба поступати са Србима. Што се тиче скрнављења гробова, дешавало се то стално у виду преоравања гробља, ломљењу надгробних споменика, али да је неко откопавао гробове, након овога се десило још (по мом сазнању) током Мартовског погрома у Подујеву када је чешки официр сведочио да је био згранут када је видео да на подујевском гробљу Шиптари откопавају гробља и да кости бацају около. Ово нису била „маљи деца“.
Радојко и Драгица добили су још четворо деце. Када је била трудна, Драгици су Срби лекари рекли да би било боље да се породи ван територије Косова и Метохије јер Шиптари лекари и медицински техничари би јој могли наудити јер знају ко је она! Значи свете јој се? Због чега? То што су они њој откопали децу из гробова, а њихови народни хероји завршише у затвору, а она не оде пут централне Србије? Исто као и за јунаштво, чудно је то поимање освете у Шиптара. Петровићи су те 1999. отишли пут централне Србије, али на упорно Драгичино инсистирање, вратили су се у своје село Граце. Крај својих малих мученика. Ишли су стално на гробље, али последњих година не иду. Није безбедно. То је стварност на Косову и Метохији! Драгица је у једном разговору рекла како јој фале њени близанци и да, иако има четворо деце која су јој пружила сву радост у животу, ипак осети празнину. Осећа да фале близанци. Да су поживели, данас би имали 31 годину. На крају је поручила да жели српским мајкама да рађају и да се Срби, нарочито на Косову и Метохији, размноже. Даће Бог да буде тако како Драгица жели. Исто тако, ми морами знати са ким посла имамо на нашој Светој земљи. Нека је вечна слава близанцима. Догодине у Призрену!
Нема коментара:
Постави коментар