Бранка Ђукић
Чакор је планина која раздваја Метохију од Црне Горе. Сам превој Чакор је граница Метохије и Црне Горе. На том превоју, код села Кућиште, улази се у Метохију, а пут води ка Пећи. Са леве стране пута остају села Боге, Аџовића река, Кошутане...Путник који иде тим путем, пре Пећи мора да наиђе на село Љевош (и данас српско село) које је име добило по томе што се „лијевало“ оружје за витезове који су ишли да дочекају Турке на Косову. Одмах испод Љевоша налази се Пећка Патријаршија, а то је већ западни улаз у Пећ.
Пећ, страна која гледа ка Руговској клисури, а то је пут ка Чакору
Вековима је то била главна и једина комуникација између Пећи и Андријевице (не рачунајући планинске стазе куда су ходили овчари). То је била комуникација преко које су се одигравале миграције. Туда су ходили и трговци, војске, али и злотвори. Остало је забележено да је туда прошао Вита Которанин идући у Метохију на позив Светог Краља да зида Дечане. Доласком Турака и ширењем Шиптара, туда су почели ићи Шиптари. Чакорски горштаци, од Васиног рода, узимали су пушку у руке да бране своје катуне, своја стада, своје породице. Много су изгинули. „Од Чакора до Превије, нема земље крвавије“, вели народна песма. Мрамор до мрамора. Окрвавили су руке Шиптари и те 1944. године када су на зверски начин побили у селу Велика стотине жена, деце и стараца. Онда дође доба братства и једиства, доба Брозове Југославије. То наизглед идилично доба, кварило је шиптарско дивљање на Косову и Метохији које је непрекидно трајало од 1941. Србима на тим просторима није дошла слобода. То дивљање ће се пренети и на Чакор када Шиптари крену да краду овце, нападају пастире. Тих дана велико чакорско мраморје добиће нови мрамор тог 2. септембра 1975. године.
Чакор
У селу Метех крај Плава живела је породица Ђукић. Раде и Вида Ђукић су имали четири кћери:Славицу, Анку, Јованку и Бранку. Као и већина породица из тог краја, бавили су се сточарством. Бранка Ђукић је била ученица плавске гимназије. Завршила је три разреда са одличним успехом, али пошто је имала проблема са професором историје, одлучила је да четврти разред заврши у Пећи. На Пећ се одлучила јер је тамо имала родбину, а и ближе јој је било но Беране. Те 1975. године, школска година није почињала 1. септембра него пар дана касније. Сходно томе, Бранка је одлучила да сиђе у Пећ да заврши обавезе везане за упис. Ујутру 2. септембра, отишла је у Пећ. Предвече, у повратку из Пећи, аутобус је оставио код превоја Чакор и отуда је Бранка кренула пешке својима у катуне ка Јечмишту и Шабовој глави. Идући стазом, њу опазише два Шиптара која су чувала овце. Беху из села Стреоц између Пећи и Дечана. Родила се зла намера у њиховим главама. Бранка их није приметила јер су њих двојица њу пратили провлачећи се кроз шипражје и шумарке. Када је Бранка зашла дубље у четинарску шуму, њих двојица јој се испречише са све претњама. Стасита и одважна горштакиња је само прошла мимо њих као да их није ни видела. Када су је физички покушали зауставити и приморати је на обљубу само их је снажно одгурнула. На крају је један од њих потегао пиштољ рекавши јој да ће пуцати ако не пристане на обљубу. На то му је храбра Бранка опалила шамар и пљунула му у лице, али тренутак након тога злотвор је опалио из пиштоља. Метак је прошао кроз главу. Бранка издахну на лицу места. Било је то на Новшићком путељку. Злотвори побегоше. Судбина је тако хтела да након тог чина нико није наишао тим путем. Тек идућег јутра, тим путем је наишао несрећни отац Раде. Имао је шта да види. Његова Бранка лежала је на сред путељка са прострељеном главом. Раде није могао да верује. Мислио је да је то сан. Мислио је да је Бранка у Пећи. У једном тренутку, сагнуо се да опипа пулс. Сумње више није било. Бранку је у наручју отац донео кући. Цео Чакор је био запрепшаћен и у тузи. Чуло се и у Метохији. Врло брзо су два зликовца ухваћена.
Раде Ђукић
Суђење двојици Шиптара се одржавало у Бијелом Пољу. Раде је долазио на рочишта. Окривљени рекоше да им није жао што су учинили овај злочин и да су намеравали да силују Бранку само зато што је Српкиња. Оцу, сродницима и осталим присутнима се диже коса на глави. Негде у том моменту почела је да сазрева мисао, почело је да избија нешто што је било у Радевој крви и у крви Васојевића. Неписани закон Васојевића. Освета. За једну мушку главу, тражила се мушка глава. За женску главу, две мушке. Таман их је било двојица. Раде смишља план да омршави како би могао пиштољ боље да сакрије. На последњем рочишту, када је требало да се донесе пресуда, полицајац је кренуо да претреса Рада, на шта га је он прекорио да му се макне са очију јер га је претресао прошли пут и да га гњави поред све туге која га мори. Полицајац се одмакнуо. Изгледа да су органи очекивали да ће се нешто десити јер су били врло ригорозни у претресу пред свако рочиште. Раде дефинитвно доноси одлуку да свој наум спроведе у дело када је чуо адвоката одбране како тражи ослобађујућу пресуду за окривљене. Судско веће се повлачи на већање. Треба да се донесе пресуда. У том моменту, како су сви били пушили у просторији, извесна Раба Цакина рече полицајцу, који је чувао окривљене, да отвори прозор да се не би погушили од дима. Полицајац крену ка прозору и тада је Раде извадио пиштољ. Са два хица пресудио је убици, а саучесник се бацио иза ногу полицајаца. Тако се спасао. Полицајци крећу ка Радету, а он мирно даје пиштољ и запали цигарету са све очинским саветом да пазе са пиштољем јер има метак у цеви. Саучеснику је рекао да ће и он проћи као и његов сабрат у злочину. Судије долазе избезумљене јер су чуле пуцње. Поступак је обустављен. Пресуда је била донета, али није била обзнањена (15 година тешког затвора за убицу, а 13,5 година за саучесника). Сада се Радету судило. Овај случај се као пожар пронео широм Југославије. 75. 000 потписника петиције је тражило да се Раде ослободи. Најугледнији београдски адвокати бране осветника и то бесплатно. Новине су на Радетовој страни. Поједине чак са симпатијом преносе како је Раде надмудрио полицију. Раде је по првостепеној пресуди добио казну затвора од 8 година, потом му је смањена на 5, а на крају је помилован. Тако је Раде Ђукић осветио своју кћер. Након Бранкине погибије никао је мрамор, који је и данас на том месту, са натписом:“Овдје 2. 9. 1975. погибе Бранка Ђукић, 1956 – 1975“. О Бранки је испевана гусларска песма која чува памћење на њу. Негде сам прочитао да је Раде Ђукић својој кћери, хероини и горштакињи, отишао негде пре десетак година. Сестре и мајка су још у животу. Била је ово прича о хероини, девојци која је тек загазила у пунолетство, али која не хтеде дати на своју част и достојанство и ради тога даде свој млади живот. Била је ово прича о родитељској љубави, о оцу који није могао да трпи да злотвор без кајања изјављује да је убио Бранку и да је хтео да је силује јер је Српкиња. Није могла његова горштачка крв преко тога. Вечна им слава.
П.С. У свом дивљању на Космету, када се читају сведочанства, Шиптари су увек потезали два аргумента. Да је то злодело учино „људ ћојек“ или да су то учинили „маљи деца“. Пошто су злодела била масовна, онда по том њиховом испада да су колективно луди. Још горе је ово за „маљи деца“. Играла се деца па се занела?! На Крстовдан 1988. су у Грацима ископали гробове беба и растргли су њихове мале лешеве. Најстарији извршилац је имао 14 година, а најмлађи 11! Чему уче децу? Томе? И у овој причи су ова два несрећника, која су тек израсла у младиће, изјавила да су Бранку хтели силовати јер је Српкиња и да им није криво што су је убили. Од кога су то они чули?,,Деца слушају оно што очеви причају на огњишту", вели народна изрека. Да знамо са ким посла имамо, нарочито у овом моменту када се спомиње разграничење и издаја и када се преговара са крволоцима чији је ментални склоп идентичан горе споменутим злотворима.
Нема коментара:
Постави коментар