др Олга Драшко
У данашњим временима сам простор око Неретве је већим делом задобио римокатолички призвук. Наравно, осећа се и даље да је ту некада Турчин владао, али што се тиче самог муслиманског становништва на том простору, оно је потиснуто на север, око Коњица и Јабланице, ка Босни. Јужније опстаје једино источни део подељеног Мостара, Почитељ и нешто око Стоца и Чапљине. Све остало је добило призвук католичанства и хрватства као да је то тако било од постања. Симбол тога је криж на Хуму изнад Мостара за кога кажу да га пола Херцеговине види. Међутим, некада то није било тако......
Криж на Хуму изнад Мостара
Муслимани јесу потиснути, али пре њих су потиснути Срби. Срба у долини Неретве готово више и да нема. Некада су Срби у компактним масама живели западно од Неретве. Међутим, долазак Турака у те крајеве и све већа и ревноснија активност фратара на том простору довела је до тога да је Српство и православље потискивано ка Неретви, онда се граница усталила на Неретви, да би данас католичанство постало присутно и источно од Неретве. Прозелитска активност фратара, а потом усађивање инквизиторског духа у своју нову паству, довела је до тога да је становништво тих крајева постало најтврђе, најфанатичније и најекстремније упориште католичанства и хрватства. Усташка идеологија управо има своје најтврђе и најоданије следбенике западно од Неретве и у долини Неретве. Једно од тих упоришта је и Чапљина.
Чапљински католици су своју усташку ревност показали још 8. априла 1941. године када је Павао Цанки са својим усташама прогласио НДХ у Чапљини. Дакле, два дана после бомбардовања Београда и два дана пре него што је Славко Кватерник у Загребу прогласио НДХ! Убрзо су почели да нападају разбијене јединице краљеве војске. Тако су из воза извукли пуковника Гајића за којег се и данас не зна како је скончао и где се налази. Кажу да је нестало и 200 морнара који су се туда повлачили за Сарајево. Када је коначно дошао тај њихов ,,тисућљетни" сан, чапљински Срби су сву бестијалност тог сна осетили на својој кожи. Довољно је само споменути мученичке Пребиловце. Пре рата, било је око 1.000 становника тог села, да би их на крају остало стотинак. Остали су махом завршили у јамама или под нож....За Пребиловцима ишли су Клепци, Габела, Чапљина, Тасовчићи.... Из овог последњег села долазила је мученица из Одбрамбено - Отаџбинског рата.
Др Олга Драшко је долазила од породице Глиба из Тасовчића. По струци је била лекар - микробиолог и радила је у лабораторији у Дому здравља у Чапљини. Удала се за угледног Лазара Драшка, судију Општинског суда у Чапљини који је после прешао у адвокатуру. Родила му је троје деце. Лазар и Олга били су врло угледни људи не само због свог образовања и стручности него и због доброте. Олга је увек била насмејана, ведра, увек је била на услузи свакоме.
Међутим, дође време када су поново почели дизати главу они који су у Олгиним Тасовчићима харали у оном рату. Тачније њихови потомци. Било је то 1991. године када је усташтво васкрсло у Хрватској, али са највећом снагом је васкрсло тамо где му је и главно упориште - у Западној Херцеговини. Када су пребиловачки мученици вађени из својих јама, на рути куда се кретала та тужна поворка са моштима својих побијених предака, дочекао их је саркастичан, злокобан графит:,,ДОЂИТЕ НАМ ОПЕТ. БОГ И ХРВАТИ". Многи Херцеговци су већ по ,,бојишницама" у Хрватској, у редовима полиције и зенги. Олга наслућује где то све води, али јој познаници говоре да остане, да се ничега не боје, ни она ни њена породица.
Оно што се збивало у Хрватској, прелило се и у Херцеговину. У Чапљини пада касарна ЈНА у руке бојовника 22. априла 1992. године што се узима као први освојен објекат од ЈНА у БиХ. На источној обали Неретве, у Тасовчићима, Пребиловцима и Клепцима Срби се организују и наоружавају. Међутим, ипак нису све везе прекинуте, иде се на посао у град. Тог 5. маја 1992. године, др Драшко је отишла на посао. Није се вратила кући. У Дом здравља упадају припадници ХВО-а и ХОС-а (ови други су ишли у црним униформама и отворено су испољавали усташтво) који др Драшко одводе. Са њом су са радног места одведени и брачни пар Кузман, Никола и Душанка, обоје специјалисти стоматологије. Олгу већ у колима млада усташица Сузана креће да пљачка, а када Олги није био јасан тај посутпак, добила је пендрек по ребрима. Уграбљени са свог радног места, одведени су у село Дретељ, два километара северозападно о Чапљине, у некадашње складиште горива ЈНА. То је био почетак логора Дретељ. Тамо их је дочекао још један колега, др Срећко Марић, специјалиста стоматологије, који је ухапшен у свом стану у Чапљини 25. априла 1992. године.
Од Ђурђевдана те '92. године за Олгу креће пакао. Тог дана у тамницу улазе двојица бојовника из Цриквенице Сејо и Дуги. Тукли су Олгу, а онда су је силовали. Идући дан долази ,,хрватски цвијет" Салко из Тузле, те ставља нож под грло Олги, а онда је силовао. Исти дан дошао је Цикоја Вранеш из Доњих Радишића крај Љубушког који је исто силовао Олгу. На Марковдан, Олгу су увели у тамницу где је била Душанка Кузман. Тада су Олгу и Душанку силовали неколико десетина хосоваца! Након тога, усташе (сами се тако сматрају, нарочито хосовци) остављају Олгу на миру, али......Брачни пар Кузман је изведен из тамнице. Њих двоје, Никола и Душанка, заклани су на Грабовини изнад Чапљине. Убице су браћа Вегар, Јозо и Златко, и Един Сокач. Олгина страдања се настављају. Силовали су је бројни хосовци - усташе. Убрзо се међу ,,бранитељима домовине" прочуло како могу да се проведу у Дретељу, да има жена за њих.....Тако су почели да стижу разни из Хрватске и из остатка БиХ да се иживљавају над Олгом. Један од њих, извесни Саша из Ријеке, који је имао око 18 година у то време, је исто желео да се покаже. Силовао је жену која му је могла бити мајка. Некако као да све ово подсећа на једног од ливањских усташа који је хтео са својим саборцем да силује једну Српкињу. Тада јој је рекао, парафразирам, да она легне под хрватског сокола. Па да. Црна мајица, црна униформа, слово ,,U" на глави и ето га хрватски соко. Свака ,,ћетникуша", хтела не хтела, мора лећи под таквог хрватског сокола. Тако је, скупа са осталим злотворима и несрећницима, размишљало и то дериште Саша. Силујући Олгу, која му је могла бити матер, и он је збиља поверовао да је хрватски соко.
За то време, Лазар Драшко је на све начине покушавао да ослободи Олгу. Као адвокат, користио је сва могућа правна оруђа на располагању. Међутим, ситуација је постала још гора када је ХВО скупа са хрватском војском 7. јуна 1992. ударио преко Неретве у операцији ,,Липањске зоре", те су наши морали напустити источну обалу Неретве. Пао је и Столац и делови предратне требињске општине, тако да су Хрвати избили отприлике на ону линију која је данас ентитетска линија Српске и ФБиХ. Није се Лазар предавао. Слао је писма Генералном секретару УН, француском председнику Митерану, а на крају је послао и тадашњој Европској заједници, тако да је иста послала свог делегата у Дретељ. Тамо је пронађена Олга. Након три и по месеца сужањства, мученица Олга је скупа са 345 заробљених, а међу којима је био и њен колега др Срећко Марић, је размењена 18. августа 1992. крај Стоца. Након што је крочила на слободу, остатак живота је посветила задовољавању правде, како у њеном случају, тако и у случају осталих Српкиња које су прошле њен пут. Поред свих физичких мучења (туча, стављање игле под нокте), Олгу је, сматра се, силовало 150 људи за време њеног сужањства.
Др Олга Драшко, српска мученица и хероина, упокојила се у Господу 18. септембра 2019. године у 63. години. Сахранили су је у Тасовчићима, тамо крај Неретве. Својеврсни белег, скупа са паметницима њених рођака и земљака, да је тамо живео српски народ. Дао Бог, вратиће се српски народ на Неретву. Нека је вечна слава др Драшко.
На Ју Тјубу постоји снимак немачке телевизије о ХОС-у у Чапљини те 1992. Немали број њих је у црним униформама. Момак десно, несрећник, је припадник ХОС-а, Србин по националности, извесни Брана. Умро је од компликација узрокованих дијабетесом 2011. године.
Др Олга Драшко је долазила од породице Глиба из Тасовчића. По струци је била лекар - микробиолог и радила је у лабораторији у Дому здравља у Чапљини. Удала се за угледног Лазара Драшка, судију Општинског суда у Чапљини који је после прешао у адвокатуру. Родила му је троје деце. Лазар и Олга били су врло угледни људи не само због свог образовања и стручности него и због доброте. Олга је увек била насмејана, ведра, увек је била на услузи свакоме.
Раскрсница у Тасовчићима
Међутим, дође време када су поново почели дизати главу они који су у Олгиним Тасовчићима харали у оном рату. Тачније њихови потомци. Било је то 1991. године када је усташтво васкрсло у Хрватској, али са највећом снагом је васкрсло тамо где му је и главно упориште - у Западној Херцеговини. Када су пребиловачки мученици вађени из својих јама, на рути куда се кретала та тужна поворка са моштима својих побијених предака, дочекао их је саркастичан, злокобан графит:,,ДОЂИТЕ НАМ ОПЕТ. БОГ И ХРВАТИ". Многи Херцеговци су већ по ,,бојишницама" у Хрватској, у редовима полиције и зенги. Олга наслућује где то све води, али јој познаници говоре да остане, да се ничега не боје, ни она ни њена породица.
Оно што се збивало у Хрватској, прелило се и у Херцеговину. У Чапљини пада касарна ЈНА у руке бојовника 22. априла 1992. године што се узима као први освојен објекат од ЈНА у БиХ. На источној обали Неретве, у Тасовчићима, Пребиловцима и Клепцима Срби се организују и наоружавају. Међутим, ипак нису све везе прекинуте, иде се на посао у град. Тог 5. маја 1992. године, др Драшко је отишла на посао. Није се вратила кући. У Дом здравља упадају припадници ХВО-а и ХОС-а (ови други су ишли у црним униформама и отворено су испољавали усташтво) који др Драшко одводе. Са њом су са радног места одведени и брачни пар Кузман, Никола и Душанка, обоје специјалисти стоматологије. Олгу већ у колима млада усташица Сузана креће да пљачка, а када Олги није био јасан тај посутпак, добила је пендрек по ребрима. Уграбљени са свог радног места, одведени су у село Дретељ, два километара северозападно о Чапљине, у некадашње складиште горива ЈНА. То је био почетак логора Дретељ. Тамо их је дочекао још један колега, др Срећко Марић, специјалиста стоматологије, који је ухапшен у свом стану у Чапљини 25. априла 1992. године.
Логор Дретељ крај Чапљине
Од Ђурђевдана те '92. године за Олгу креће пакао. Тог дана у тамницу улазе двојица бојовника из Цриквенице Сејо и Дуги. Тукли су Олгу, а онда су је силовали. Идући дан долази ,,хрватски цвијет" Салко из Тузле, те ставља нож под грло Олги, а онда је силовао. Исти дан дошао је Цикоја Вранеш из Доњих Радишића крај Љубушког који је исто силовао Олгу. На Марковдан, Олгу су увели у тамницу где је била Душанка Кузман. Тада су Олгу и Душанку силовали неколико десетина хосоваца! Након тога, усташе (сами се тако сматрају, нарочито хосовци) остављају Олгу на миру, али......Брачни пар Кузман је изведен из тамнице. Њих двоје, Никола и Душанка, заклани су на Грабовини изнад Чапљине. Убице су браћа Вегар, Јозо и Златко, и Един Сокач. Олгина страдања се настављају. Силовали су је бројни хосовци - усташе. Убрзо се међу ,,бранитељима домовине" прочуло како могу да се проведу у Дретељу, да има жена за њих.....Тако су почели да стижу разни из Хрватске и из остатка БиХ да се иживљавају над Олгом. Један од њих, извесни Саша из Ријеке, који је имао око 18 година у то време, је исто желео да се покаже. Силовао је жену која му је могла бити мајка. Некако као да све ово подсећа на једног од ливањских усташа који је хтео са својим саборцем да силује једну Српкињу. Тада јој је рекао, парафразирам, да она легне под хрватског сокола. Па да. Црна мајица, црна униформа, слово ,,U" на глави и ето га хрватски соко. Свака ,,ћетникуша", хтела не хтела, мора лећи под таквог хрватског сокола. Тако је, скупа са осталим злотворима и несрећницима, размишљало и то дериште Саша. Силујући Олгу, која му је могла бити матер, и он је збиља поверовао да је хрватски соко.
За то време, Лазар Драшко је на све начине покушавао да ослободи Олгу. Као адвокат, користио је сва могућа правна оруђа на располагању. Међутим, ситуација је постала још гора када је ХВО скупа са хрватском војском 7. јуна 1992. ударио преко Неретве у операцији ,,Липањске зоре", те су наши морали напустити источну обалу Неретве. Пао је и Столац и делови предратне требињске општине, тако да су Хрвати избили отприлике на ону линију која је данас ентитетска линија Српске и ФБиХ. Није се Лазар предавао. Слао је писма Генералном секретару УН, француском председнику Митерану, а на крају је послао и тадашњој Европској заједници, тако да је иста послала свог делегата у Дретељ. Тамо је пронађена Олга. Након три и по месеца сужањства, мученица Олга је скупа са 345 заробљених, а међу којима је био и њен колега др Срећко Марић, је размењена 18. августа 1992. крај Стоца. Након што је крочила на слободу, остатак живота је посветила задовољавању правде, како у њеном случају, тако и у случају осталих Српкиња које су прошле њен пут. Поред свих физичких мучења (туча, стављање игле под нокте), Олгу је, сматра се, силовало 150 људи за време њеног сужањства.
Др Олга Драшко, српска мученица и хероина, упокојила се у Господу 18. септембра 2019. године у 63. години. Сахранили су је у Тасовчићима, тамо крај Неретве. Својеврсни белег, скупа са паметницима њених рођака и земљака, да је тамо живео српски народ. Дао Бог, вратиће се српски народ на Неретву. Нека је вечна слава др Драшко.
Нема коментара:
Постави коментар