ВРАЧИ, ЗОЧИШТЕ И АРНАУТСКЕ РАБОТЕ

Манастир Зочиште крај Ораховца

Данас су Врачи - Свети Козма и Дамјан. У Метохији постоји један манастир посвећен њима, заправо мошти ових светаца су у њему. Реч је о Зочишту. Манастир је добио име по лековитој води за очи. Врачи су као празник, бар у мом крају, били врло поштовани и то беше један од празника где се није смело ништа радити. Говорило се да онај ко се огреши на тај дан, зна да сиђе с ума. Чак и муслимани нису смели ништа да раде тај дан. Дакле, страхопоштовање је постојало. Замислите тек онда место где мошти таквих светаца почивају. Такво сазнање уопште није било препрека да овај манастир одлети у ваздух те 1999. Ништа то Арнаутима није значило. Прича се да су после један по један силазили с памети и да су Арнаути долазили да пале свеће на рушевинама манастира. Није то први пут. Девич су дренички Арнаути стално нападали. После сваког напада, нападачи су лудели и онда су остали доводили полуделе Светом Јанићију, чије су мошти похрањене у манастиру, да их лечи. Излече се и онда опет ти исти ударају на манастир. И тако у круг. Заиста један тешко схватљив феномен. Да не говорим тек о преоравању српских гробаља, ломљењу надгробних споменика, ископавању костију итд. Одакле све ово? Како човеку могу пасти на памет ове ствари? Да чак ни мртви немају мира.....

Истражујући  мало по интернету и по литератури, уочио сам да се разликују шиптарски и хрватски злочини и то по методологији, али и по корену. Оно што би могао бити корен тих арнаутских злодела, крије се у два запажања руског конзула Гиљфердинга док је путовао Косметом 1858. Оно што је Гиљфердинг прво приметио када је пролазио Метохијом, јесте да Арнаути уопште нису богобојажљиви. Чак је говорио да никада на свету није видео тако небогобојажљивог народа. Он је то закључио када је сведочио томе да Арнаути користе српске надгробне споменике као материјал за градњу својих кућа! Остали балкански народи, вели Гиљфердинг, претпостављају своју слободу вери. Е ту долазимо до другог опажања и веома битне чињенице. Реч је о арнаутском поимању слободе. Они слободу тумаче у апсолутном смислу. Могу да радим шта год хоћу, али не према другом Арнауту, него према Србима. Убијем Србина. Ништа. Украдем Србину стоку. Ништа. Силујем па потом украдем ћерку Србинову. Ништа. Преоравам гробље да би себи направио њиву, воћњак или пашњак. Ништа. Рушим цркве и манастире. Ништа. Запоседам српске куће. Ништа. Дакле, нема препрека тој апсолутној слободи. Нема препрека да се задовољи потреба или корист. Ислам је Арнаутима значио само као средство да раде шта год хоће. И тако су Срби вековима били изложени свакојаким злоделима. А Арнаути су врло маштовити. Када је те 1912. дошао крај њиховом дивљању, Србија није њих прогласила за грађане другог реда, него су били једнаки у правима и обавезама као и Срби. Али опет.......Нема оне апсолутне слободе коју је Турска дала. Сада је закон био граница. Да су жалили за таквим временима када су могли да раде шта год хоће, сведочи и један колониста из Херцеговине у грачаничком срезу који је морао да бежи испред Арнаута те 1941. по априлском слому. Он вели да су са Арнаутима живели у миру и међусобном поштовању до рата. Једино што су приметили јесте осећај носталгије за временима када су могли да раде шта год хоће. Било им криво што више није тако. Србија тако са својим законима беше препрека арнаутској апсолутној слободи што они доживеше као угњетавање те тако постаде предмет мржње. Србе су и раније мрзели и то је оно што су покупили од ислама, барем онако како су га они и Турци разумевали, а то је мржња према раји. Недостатак богобојажљивости, апсолутно тумачење слободе, мржња према српској раји, али и феномен конвертита су основа аранутског дивљања.......