Алојзије Степинац
Оно што се мора признати, јесте чињеница да Хрвати имају талента за напад у ешалонима. Када падне један ешалон, одмах затим иде други.
Наиме, када су хрватски јавни радници крајем двадесетих година прошлог века мислили да је њихова ствар пропала (погибија Стјепана Радића, а Иво Пилар чак разочарано изјављује да је хрватска ствар потпуно сломљена и да Срби имају апсолутну доминацију) тада је на сцену ступио други ешалон. Црква у Хрвата. Дакле, пада први политички, али наступа други црквени ешалон. Додуше, црква у Хрвата је делала све време од 1918. године (нарочито кроз форму Католичке акције), али прави замах креће када 1933. загребачки надбискуп коадјутор постаје Алојзије Степинац. Одмах се кренуло са потезима који су ишли у правцу интеграције и мобилизације Хрвата. Тако је Степинац почео да форсира култ Николе Тавелића (фрањевац из Шибеника кога су убили муслимани у Палестини 1391.) покренувши иницијативу пред Ватиканом да се исти прогласи за свеца. Никола Тавелић је требао да буде антипод Светом Сави. Онда су кренуле процесије, еухаристијски конгреси, на којима су се окупљао велики број верника (у Марији Бистрици нарочито). Онда је Каптол најавио да ће 1941. бити обележено 1300 година хришћанства у Хрвата (постоји спорења око године када су Хрвати примили хришћанство, али битно је споменути да се та теза, да се то збило 641. године када је папа Јован послао опата Мартина да утврди хришћанску веру у Далмацији, обилато експлоатисала у циљу интеграције и мобилизације Хрвата. Исто тако је експлоатисана и прича о савезу папе Агатона и Хрвата из 680. године када су хрватски кнезови обећали папи да никада неће нападати туђе земље ради освајања, а да је папа обећао да ће се, ако буду нападнути, за њих борити Бог као осветник, а да ће Христов ученик Свети Петар прибавити победу....) Виктор Новак тврди да је то била психолошка припрема пред настанак НДХ јер те 1941. године, када је требала бити обележена та годишњица, настала је НДХ.
Када је пропало Хрватско прољеће те 1971. (питање је ли пропало с обзиром на уступке који су потом унети у Устав СФРЈ из 1974.) католичка црква је одлучила да дела, да искористи ту енергију која се пробудила код Хрвата. Дакле, пао је први ешалон, а сада наступа други. Све у служби једног те истог циља као и пар деценија раније. Одлучено је да се обнови прослава 1300 година хришћанства у Хрвата. Тако креће процесија у Солину 1975. године. Потом, 1979. наступа тзв. Бранимирова година (те године је било 1100 година од признања хрватске државе од стране папе) која је обележена у Нину. 250.000 Хрвата је било пристуно. Две године касније креће прича о указању Госпе у Међугорју, а врхунац је био еухаристијски конгрес 1984. у Марији Бистрици када се окупило 400.000 Хрвата. Католички клер је одржао енергију, али је додатно и распалио. Тако да је католичка црква успели да премости тај период од 1971. па све до 1987. када се на сцену полако јавља Фрањо Туђман. Дакле, свега три године након Марије Бистрице, појављује се човек који ће Хрватску одвести у независност, а која ће бити праћена трагедијом српског народа на тим просторима. Исто као и те 1941.
Овај таленат за напад у ешалонима говори још нешто. Реч је о дисциплини и ревности код Хрвата, нарочито код клера. Још крајем 19. века, епископ далматински Никодим Милаш је говорио о фратарском беснилу на подручју његове епископије (мислио је на огромне напоре које су фратри улагали у католичењу становништва). Док су се наши јавни радници, па и обичан народ, смејали тврдњама хрватских јавних радника да је Црна Гора хрватска земља, дотле је фратар Леополд Мандић (родом из Херцег Новог) у периоду од 1900. до своје смрти 1942. послао 66 писаних обећања папи да ће учинити све да нас преведе на католичку веру. То је само један детаљ. Ми се смејали, а данас гледамо плодове тог рада, оно што настаје на наше очи у Миловом Монтенгеру. У вези са тим постоји још нешто. Ово све показује да су Хрвати научили од Ватикана да праве дугорочне планове. Све то наводи на закључак да имамо врло опасног непријатеља у суседству, можда чак и најопаснијег. Са друге стране, код нас квазиелита нема таквих планова. Једини план је (то код политичке квазиелите нарочито важи) како да се ушићари неки изборни поен код слуђеног народа како би га и даље јахали, а и ако постоје неки други планови то је у просеку план који се протеже на два дана. Јесте да се Хрвати демографски празне, што је више производ наше среће него памети, али не бих ја никако сметнуо с ума напред наведено......
Наиме, када су хрватски јавни радници крајем двадесетих година прошлог века мислили да је њихова ствар пропала (погибија Стјепана Радића, а Иво Пилар чак разочарано изјављује да је хрватска ствар потпуно сломљена и да Срби имају апсолутну доминацију) тада је на сцену ступио други ешалон. Црква у Хрвата. Дакле, пада први политички, али наступа други црквени ешалон. Додуше, црква у Хрвата је делала све време од 1918. године (нарочито кроз форму Католичке акције), али прави замах креће када 1933. загребачки надбискуп коадјутор постаје Алојзије Степинац. Одмах се кренуло са потезима који су ишли у правцу интеграције и мобилизације Хрвата. Тако је Степинац почео да форсира култ Николе Тавелића (фрањевац из Шибеника кога су убили муслимани у Палестини 1391.) покренувши иницијативу пред Ватиканом да се исти прогласи за свеца. Никола Тавелић је требао да буде антипод Светом Сави. Онда су кренуле процесије, еухаристијски конгреси, на којима су се окупљао велики број верника (у Марији Бистрици нарочито). Онда је Каптол најавио да ће 1941. бити обележено 1300 година хришћанства у Хрвата (постоји спорења око године када су Хрвати примили хришћанство, али битно је споменути да се та теза, да се то збило 641. године када је папа Јован послао опата Мартина да утврди хришћанску веру у Далмацији, обилато експлоатисала у циљу интеграције и мобилизације Хрвата. Исто тако је експлоатисана и прича о савезу папе Агатона и Хрвата из 680. године када су хрватски кнезови обећали папи да никада неће нападати туђе земље ради освајања, а да је папа обећао да ће се, ако буду нападнути, за њих борити Бог као осветник, а да ће Христов ученик Свети Петар прибавити победу....) Виктор Новак тврди да је то била психолошка припрема пред настанак НДХ јер те 1941. године, када је требала бити обележена та годишњица, настала је НДХ.
Када је пропало Хрватско прољеће те 1971. (питање је ли пропало с обзиром на уступке који су потом унети у Устав СФРЈ из 1974.) католичка црква је одлучила да дела, да искористи ту енергију која се пробудила код Хрвата. Дакле, пао је први ешалон, а сада наступа други. Све у служби једног те истог циља као и пар деценија раније. Одлучено је да се обнови прослава 1300 година хришћанства у Хрвата. Тако креће процесија у Солину 1975. године. Потом, 1979. наступа тзв. Бранимирова година (те године је било 1100 година од признања хрватске државе од стране папе) која је обележена у Нину. 250.000 Хрвата је било пристуно. Две године касније креће прича о указању Госпе у Међугорју, а врхунац је био еухаристијски конгрес 1984. у Марији Бистрици када се окупило 400.000 Хрвата. Католички клер је одржао енергију, али је додатно и распалио. Тако да је католичка црква успели да премости тај период од 1971. па све до 1987. када се на сцену полако јавља Фрањо Туђман. Дакле, свега три године након Марије Бистрице, појављује се човек који ће Хрватску одвести у независност, а која ће бити праћена трагедијом српског народа на тим просторима. Исто као и те 1941.
Овај таленат за напад у ешалонима говори још нешто. Реч је о дисциплини и ревности код Хрвата, нарочито код клера. Још крајем 19. века, епископ далматински Никодим Милаш је говорио о фратарском беснилу на подручју његове епископије (мислио је на огромне напоре које су фратри улагали у католичењу становништва). Док су се наши јавни радници, па и обичан народ, смејали тврдњама хрватских јавних радника да је Црна Гора хрватска земља, дотле је фратар Леополд Мандић (родом из Херцег Новог) у периоду од 1900. до своје смрти 1942. послао 66 писаних обећања папи да ће учинити све да нас преведе на католичку веру. То је само један детаљ. Ми се смејали, а данас гледамо плодове тог рада, оно што настаје на наше очи у Миловом Монтенгеру. У вези са тим постоји још нешто. Ово све показује да су Хрвати научили од Ватикана да праве дугорочне планове. Све то наводи на закључак да имамо врло опасног непријатеља у суседству, можда чак и најопаснијег. Са друге стране, код нас квазиелита нема таквих планова. Једини план је (то код политичке квазиелите нарочито важи) како да се ушићари неки изборни поен код слуђеног народа како би га и даље јахали, а и ако постоје неки други планови то је у просеку план који се протеже на два дана. Јесте да се Хрвати демографски празне, што је више производ наше среће него памети, али не бих ја никако сметнуо с ума напред наведено......
Нема коментара:
Постави коментар