РАТ У СЛОВЕНИЈИ ИЗ ПРАВНОГ УГЛА

Свеће и цвеће на месту где је погинуо Јозеф Шимчик током демонстрација у Марибору у мају 1991. године.

Југославија је у мају 1991. године пролазила кроз тешке тренутке. У Хрватској је дошло до проливања крви на Плитвицама и у Борову селу. Нападнута је и ЈНА тог 6. маја у Сплиту када је убијен војник Сашко Гешовски. Словенија је у процесу осамостаљивања одмакла далеко. Она је непрекидно од  1989. радила на томе да се створе услови за излазак из Југославије. У вези свих тих активности, веома крупне кораке Словенија је предузела на устројству сопствене оружане силе. Од јесени 1990. радило се на градњи правних темеља, а потом на организационом, кадровском и материјално – техничком јачању Територијалне одбране Републике Словеније која је Законом о одбрани и заштити из 1991. проглашена за носиоца одбране. Паралелно са тим процесом, разбуктавало се непријатељско расположење према ЈНА. Она је непрекидно у словеначкој јавности називана окупаторском армијом. У оваквом амбијенту дошло је до инцидента у Пекрама крај Марибора. 

У близини наставног центра ТО у Пекрама, 23. маја ухапшена су двојица припадника ЈНА од стране припадника ТО који ће касније бити пуштени. ЈНА је реаговала тако што је послала транспортере испред наставног центра са циљем да им буду изручени они који су ухапсили двојицу војника. Врло брзо су се окупили огорчени цивили из Марибора који су у знак подршке ТО кренули да демонстрирају услед хапшења Владимира Милошевича, начелника Источноштајерског покрајинског штаба ТО. Струја и вода бива искључена свим касарнама широм Марибора. Идућег дана, приликом демонстрација, један од демонстраната, у видно алкохолисаном стању, покушао је да се попне на транспортер и био потом прегажен. Реч је о Јозефу Шимчику, Хрвату и члану ХДЗ-а. У Словенији се он сматра првом жртвом рата. Владимир Милошевич је убрзо пуштен, али убрзо долази до новог инцидента. Дошло је до крађе транспортера из ТАМ-а у Марибору. Требало је да по завршетку производње буду предати ЈНА. После неког времена, транспортери су враћени ЈНА, али под условом да они не буду распоређени на тлу Словеније. 

Словенија је ускоро предузела још један корак који је угрожавао опстанак Југославије. Противуставно, Словенија почиње да убира царине и тиме је повредила члан 279 Устава СФРЈ који је предвиђао да су царине приходи Федерације. Повређена је и тачка 3 члана 252 Устава СФРЈ у којој је била садржана норма о јединственом царинском систему.  

Полагање заклетве првих регрута ТО Словеније у месту Иг крај Љубљане 2. јуна 1991. године

На Игу код Љубљане, 2. јуна 1991. године, први регрути ТО полажу заклетву Републици Словенији. Словенија најављује да ће прогласити независност у складу са шестомесечним роком који је био предвиђен Законом о плебисциту о самосталности и независности Републике Словеније. Тај рок је истицао 26. јуна. Како се тај дан приближавао, расла је напетост. ЈНА се припремала као и ТО Републике Словеније. ТО је упорно радила на подизању борбене готовости. Савезни органи најављују да неће признати независност Словеније и Хрватске. У тој ситуацији која је дошла до усијања, Словенија је 20. јуна ипак пристала да убирање царина врати у надлежност Федерације. 

Церемонија проглашења независности Словеније у Љубљани 25. јуна 1991. године

Словенија је 25. јуна 1991. године прогласила независност, дан пре истека рока. Савезни органи изјављују да не признају независност. Иако је пар дана раније постигнут договор са словеначким врхом о повратку убирања царина у надлежност Федерације, Савезно извршно веће је било свесно да због проглашења независности неће доћи до враћања надлежности. Напротив. Не само што неће бити враћена надлежност убирања царина него ће се приступити промени државних обележја на граничним прелазима са Италијом, Аустријом и Мађарском као и успостављању граничних прелаза са Хрватском. Полазећи од тих чињеница, СИВ тог 25. јуна доноси два акта. Прво, реч је о Одлуци о непосредном обезбеђивању извршавања савезних прописа о прелажењу државне границе на територији Републике Словеније. Том одлуком је овлашћена савезна полиција да изађе на граничне прелазе. ЈНА је добила исто такво овлашћење. Одлука је донета на основу 37. амандмана, тачније на основу тачке 3 става 3 тог амандмана који је давао овлашћење Савезном извршном већу да уколико републички органи не обезбеде примену савезног закона за чије извршење су одговорни,  а неизвршење таквог закона повлачи са собом угрожавање живота и здравља људи, безбедност земље или веће штетне материјалне последице, да може непосредно обезбедити примену савезног закона.  Други акт који је СИВ донео јесте Наредба о забрани успостављања граничних прелаза унутар територије Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ова наредба донета је на основу члана 347 тачке 5 Устава СФРЈ који је у себи садржио овлашћење СИВ-а да доноси уредбе, одлуке и друге прописе за извршавање савезних закона и других прописа СФРЈ. 

Саобразно овим одлукама, план је био следећи. Јединице ЈНА имале су задатак да изађу на 35 копнених граничних прелаза, да овладају аеродромом Брник и луком Копер (тамо је била смештена царина), а да онда омогуће савезној полицији и царинским органима да раде свој посао. 

Словеначка полиција мења државна обележја на граничном прелазу Љубељ са Аустријом

Ујутру, 26. јуна, словеначка специјална полиција је изашла на граничне прелазе и почела је промена државних обележја. Истовремено, јединице 13. ријечког корпуса крећу ка граници Словеније и Италије. Војни врх је обавестио Милана Кучана, председника Словеније, да ЈНА излази на границе. Истог дана, без отпора, јединице ЈНА су овладале граничним прелазима од Копера до Сежане. Војни врх је мислио да ипак неће доћи до рата. Међутим,  реакција Милана Кучана је говорила да ће ипак доћи до сукоба. Милан Кучан је хистерично реаговао на појаву тенкова ЈНА који су кренули ка граници рекавши да је то акт агресије и да ће следствено томе Република Словенија одговорити свим расположивим средствима зарад одбране њене независности, суверенитета и територијалног интегритета. Већ на путу Метлика – Ново Место, код села Поганци, пуцано је на колону ЈНА. Рањен је потпоручник Јасмин Кадић. Био је то први пуцањ на војску. 27. јуна, десило се нешто што је изазвало шок широм Југославије (с обзиром на ситуацију, питање је да ли су Хрвати и Словенци на то гледали као на шок), а нарочито у војсци. Изнад Љубљане оборен је хеликоптер који је носио хлеб за војску. Погинули су капетан прве класе Антон Мрлак (Словенац по националности) и Бојанче Сибиновски. Може се рећи да је тај случај почео да разбија причу о братству и јединству, нарочито код Срба. Нико није веровао да ће неко пуцати на војску, на ту установу која је била чувар братства и јединства. Генерали су били шокирани. Неки од њих су почели да траже обрачун са Словенијом који би подразумевао ангажовање авијације и јачих снага. Претње Милана Кучана су тако врло брзо преточене у дело. Широм Словеније блокиране су касарне и нападнуте су колоне ЈНА на путевима. Нападнуте су јединице  на граничним прелазима и караулама. Борбе се распламсавају на аеродрому Брник, на Трзину, на граничним прелазима Шентиљ, Холмец, Горња Радгона, Љубељ, Гедеровци, Језерско (са Аустријом), а потом и на Рожној Долини и Шкофју (са Италијом), код тунела испред Караванки. Број мртвих, рањених и заробљених се повећава. Војска је збуњена. Нису веровали да ће их неко тако сурово напасти. Веровали су да су на својој земљи, у Југославији, и да иду са задатком да обезбеде рад савезне полиције и царине. Словеначка пропаганда је ЈНА називала окупаторском и агресорском војском. Користећи чињеницу да је војска збуњена, да иста наступа са ограниченим средствима као и на чињеницу бројчане надмоћи, ТО је почела да преузима један по један гранични прелаз и да заробљава велике групе војника. У вези са тим, стижу вести да се са заробљеним војницима лоше поступа, противно нормама међународног хуманитарног права.  

ЈНА улази у Словенију

Тако је 6. јула 1991. године, генерал Рашета послао писмо Милану Кучану у којем је захтевао да се поштују међународно усвојена правила у погледу третмана затворених старешина и војника. У том писму је саопштено да се у затвору у Добу при Мирни налази затворено 110 војника и 91 старешина. Два официра су теже болесна, десет их је у тешком психичком стању, а заробљени се држе у самицама или у собама у које смештају по 12 заробљених. Истог дана, потпредесник СИВ-а Александар Митровић послао је писмо Извршном већу Словеније у којем исто говори о заробљенима у Добу при Мирни. Говори и о затвореним војним лицима који уопште нису били ангажовани у наступању ка граници као и о члановима њихових породица који су затворени и према којима се нељудски поступа.  Словенија се оптужује за ускраћивање медицинске неге припадницима ЈНА који су смештени у Добу при Мирни као и војним лицима који леже рањени у болницама у Марибору и Мурској Соботи. На караули Холмец долази до првог ратног злочина у Југославији када су три војника ЈНА фактички стрељана упркос томе што су подигли бели чаршав у знак предаје. 

ЈНА се креће ка граничном прелазу Шентиљ са Аустријом

Рат у Словенији је привукао међународну пажњу тако да се ЕЗ убрзо умешала у сукоб. Посредством министарске тројке ЕЗ дошло је до потписивања Брионске декларације која је требала да стави тачку на ратне сукобе у Југославији. У смислу рата у Словенији, анекс 1 ове декларације је битан. У том анексу је садржано да контролу граничних прелаза врши словеначка полиција, али примењујући савезне прописе. У вези са царинама, договорено је да споразум од 20. јуна 1991. о враћању убирања царина у надлежност Федерације треба да буде спроведен. Царине треба да остану приход Федерације, а убирање ће вршити словеначки цариници. Приходи се уплаћују на заједнички рачун који ће контролисати савезни и републички министар финансија уз присуство два спољна контролора. У анексу је предвиђено да ваздушни промет остаје јединствен за целу Југославију. У погледу обезбеђења граница, стање треба да се врати на оно од пре 25. јуна. Предвиђено је било и отклањање барикада на путевима, мирно повлачење ЈНА у своје касарне, деблокада свих јединица и касарни ЈНА, демобилизација ТО као и ослобађање свих заробљеника. Међутим, Словенија се није придржавала одредаба анекса. ТО није била демобилисана, стање на граници није враћено на оно од пре 25. јуна, отежано је снабдевање касарни. 

Моменат предаје тројице припадника ЈНА на караули Холмец крај Дравограда. Пар секунди након тога, покошени су рафалом

Тог 12. јула 1991. Председништво СФРЈ доноси одлуку о демобилизацији оружаних састава СФРЈ сем ЈНА и мирнодопског састава полиције. У истој одлуци је садржано да се ситауција на граници мора вратити у стање које је било пре 25. јуна, да се попуна регрута ЈНА врши у складу са савезним прописима, да се заробљена војна лица пусте на слободу као и да се омогући нормално функицонисање установа и припадника ЈНА. 

Напад на колону ЈНА на граничном прелазу Рожна Долина на граници са Италијом

Шест дана касније, 18. јула 1991. Председништво СФРЈ доноси одлуку да се ЈНА повуче из Словеније. У њој је, између осталог, садржано да у року од три месеца припадници ЈНА словеначке националности као и лица других националности који имају пребивалиште на територији Републике Словеније могу да одлуче о останку у ЈНА. У супротном покреће се поступак за престанак службе који воде надлежне војне старешине. Предвиђено је било да се због повлачења ЈНА са територије Словеније не прејудицира будуће уређење односа  у Југославији као и да се не доводи у питање њена територијална целовитост. Оправдање за доношење овакве одлуке је било неиспуњавање обавеза Словеније преузетих из Брионске декларације. Председништво је ову одлуку темељило на члану 313 став 3 који је прописивао да је Председништво СФРЈ највиши орган руковођења и командовања оружаним снагама у рату и миру као и на члану 316 став 2 који је предвиђао да је Председништво СФРЈ овлашћено да утврђује план употребе оружаних снага за случај рата као и да наређује употребу оружаних снага у миру. Уставни суд Југославије је 9. октобра 1991. у писму Скупштини СФРЈ предочио да ЈНА није смела напустити границе тј. Словенију. Тиме је прекршена уставна одредба о ОС СФРЈ као гаранту независности, суверенитета и територијалне целовитости (члан 240, став 1). Када се узму у обзир сва збивања као и последице ове одлуке, став Уставног суда је био правно утемељен. Доношењем такве одлуке попустило се пред противуставним поступањем Републике Словеније које је непрекидно трајало од 1989. године. Повлачењем ЈНА, Словенија је добила прилику да у потпуности заокружи своју независност. Она је после 18. јула, наставила да функционише ван СФРЈ и она више није била активни учесник збивања на целокупном југословенском простору. Упркос томе што је у одлуци Председништва речено да се повлачењем из Словеније не доводи у питање територијална целовитост Југославије, било је очигледно да је ипак била доведена у питање. Дезинтегративни процеси су се пуном снагом почели одвијати у Хрватској и Македонији, а напослетку и у Босни и Херцеговини. Дезертерства из ЈНА су се још више повећала након ове одлуке што је у крајњој линији водило нестанку ЈНА као последње заједничке копче југословенских народа. Она је формално престала да постоји 20. маја 1992. године. Краће речено, 18. јул је био крај авнојевске Југославије саздане у Јајцу 29. новембра 1943. године. 

Дакле, од 1989. године Словенија је противуставно градила свој пут ка независности. Може се рећи да је на том путу Словенија испољила велику дрскост. То се нарочито огледало у одузимању царина, чије убирање је било у надлежности Федерације, као и у изградњи самосталне оружане силе. У вези ове последње, Словенија се усудила да гради самосталну оружану силу потпуно отворено успут смањујући број регрута у ЈНА све до потпуне обуставе у мају 1991. Почев од 97. амандмана,  а потом и Законом о одбрани и заштити, Словенија је Територијалну одбрану, која је била саставни део ОС СФРЈ, у потпуности издвојила. На то се није усудила ни Хрватска, а у којој се национализам и антијугословенско и антисрпско расположење далеко јаче испољавало него у Словенији, која је градећи сопствену оружану силу, основала Збор народне гарде која је у почетку била саставни део МУП-а. Сам рат у Словенији је био шок за ЈНА, за оне које су веровали у Југославију и у братство и јединство. Нико није веровао да ће неко пуцати на ЈНА, а регрути су били збуњени јер су били убеђени да не иду у рат него само да обезбеде рад полицајцима и цариницима на граници. Војни врх је такође био збуњен јер нису били школовани и васпитавани да се боре против некога у Југославији него против спољног непријатеља. Брионска декларација је требала да оконча сукоб у Југославији што није успело, а Словенија није извршавала обавезе преузете из Брионске декларације. На крају, 18. јула 1991. Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу ЈНА из Словеније што је фактички представљао крај авнојевске Југославије. Југославија је ишла путем нестанка што ће се и формално десити 27. априла 1992. када је донет тзв. Жабаљски устав којим је СФРЈ отишла у историју, а на позорницу је ступила нова Југославија – Савезна Република Југославија. 

Овај текст је првобитно био објављен на сајту ,,Српски правнички клуб"