О АНДРИЋЕВОЈ БОСНИ КРОЗ ПРИЗМУ МОГ ЛИЧНОГ ИСКУСТВА

Неколико пута сам прочитао писанија мудрих људи који су говорили да често перо писца може да опише неку друштвену појаву знатно боље него научник. Како је време пролазило и како сам се све више заносио у овој мојој работи, схватио сам да у томе има истине.

Ономад, када сам био ученик трећег разреда средње медицинске школе, запричао сам се са мојим професором Голубовићем који ми је предавао физикалну медицину. Пошто је увидео да ме веома интересује историја, а уз то је видео да нарочиту пажњу посвећујем прекодринским крајевима, започне он причу о Коњицу, граду из којег је био родом. Причао је о мало споменутим Србима са тог простора, причао ми је о последњем рату и како је оно мало Срба, а који се нису успели извући, претрпело свашта од својих комшија муслимана и Хрвата. Тешко су пострадали. У свим тим његовим тужним и тешким причама спомену како Ива Андрића треба пажљивије читати. Како сам у то време као лектиру читао ,,На Дрини ћуприја“, особито је подвукао да баш то дело треба неколико пута да се прочита да би се могло разумети.



Како је време пролазило и како сам се упознавао са Андрићевим делима, све више сам се сусретао са коментарима других читалаца који су употребљавали један појам. Појам Андрићеве Босне. Босна је централна тачка у Андрићевим делима, и она најбоље показују да Босна није само географски појам него и социолошки појам. Босну је нарочито описивао кроз призму односа два народа (у мањој мери и трећег, хрватског), а који су нарочито били обележени крвавим сукобима. Описивао је и особине конвертита, потуре, а можда најбољи опис истог дао је у делу ,,Омер – паша Латас“ описујући душевно стање пашиног брата који се исто потурчио.

Све оно што сам успео прочитати на тему конверзије, нарочито верске конверзије, почев од Андрића па до других књижевних и научних дела, чекало је свој моменат да се оживотвори, да се све оно што је написано о том феномену осети и види у животу. Управо то се десило за време мог боравка у завичају мојих родитеља од 21. до 23. априла ове године.

Село мојих родитеља, Доња Превија, се налази на самој ентитетској линији са ФБиХ. Пут који од Мркоњић Града води ка Кључу се сусреће са путем који води ка Превији и дубље ка Велијама и Рибнику. Код тог скретања за Превију пободена је српска тробојка, својеврсни знак да ту престаје Република Српска и да након те заставе почиње муслиманска територија. Код границе, са десне стране пута је још једно гранично српско село, Горње Заблеће, а идући уз пут, једва 200 до 300 метара од ентитетске линије, креће муслиманско село Велечево. Са друге стране реке Сане, налази се српско село Доњи Рибник, а пратећи Сану низводно, пар стотина метара, креће муслиманско село Дубочани. Од тробојке па до града Кључа има свега шест километара. Мало касније ћу објаснити зашто сам овако детаљано описао овај простор.

Доста пута сам долазио у посету родбини како у Превији тако и у околним српским селима, али овај пут сам након 25 година, први пут након 1994. године (мајка рече да нисам имао ни годину дана), закорачио у град Кључ, а и први пут сам био у Бихаћу (самим тим сам прошао и кроз Босански Петровац). Тако да сам имао прилику да први пут уживо посматрам босанско муслиманско становништво па и да разговарам са њима.

Прво што пада у очи јесте понашање, нагласак, гестикулација. Оно што сам ја видео и чуо, готово идентично причају као и Срби. Разлика је у томе што убацују више турцизама него ми, али ја их нисам толико чуо из разлога што нисам имао пуно времена на располагању. Урезала ми се у памћење једна сцена из Бихаћа. Наиме, састала су се два друга и један другог су почели да поздрављају. Сад можда није најбољи начин да опишем тај догађај јер се своди на људе који ме познају, али моји познаници и пријатељи (нарочито колеге са факулета) одлично знају каквим нагласком причам, каквим тоном причам (више вичем но што причам), и какву енергију испољавам кад причам. Е тако исто су причала та двојица Бишћана, али се једном омакла једна реч, цитирам:,,Ђе си? Шта има? СЕЛАМ АЛЕЈКУМ!“ Подвукао сам овај муслимански поздрав не зато што има нешто лоше у њему него зато што је то једина разлика коју сам видео. Да нисам имао никакву представу ко живи у Бихаћу и да није тај поздрав дошао, ја би помислио да два Србина причају. Исто то се везује и за Херцеговину. У једној од докуметарних емисија која су посвећена Пребиловцима постоји сцена где син сведока пребиловачког покоља прича о ономе што је њему отац причао. Изрази, гестикулација, нагласак су идентични као нашим Херцеговцима. Идентично прича као моје колеге са факултета, а које су родом из Херцеговине. Да није у емисији писало да се човек зове Хајро и да његов брат који је стајао поред њега, није изговорио ,,рахметли отац'', ја никада не бих помислио да је реч о муслиманима.

Друга ствар која пада у очи јесте љубазност. Врло су љубазни како у Бихаћу тако и у Кључу. Један старији муслиман ме је молио да му помогнем у вези читања неких података јер није понео наочаре. Други су љубазно објашњавали где се шта налази......Спомињем и то да су сигурно видели моју бројаницу на левој руци. Дакле, видели су да сам Србин. Међутим, упркос тој љубазности и они и ја смо осећали да то није то. Да смо ми ми, а они они. Да постоји, што вели Жарко Лаушевић у филму ,,Нож'', нека међа, да нема спона и да је СВЕ ПОКИДАНО! Дакле, можемо ми у овом тренутку поштовати једнан другога и лепо се опходити, али дистанца је ту. Нарочито кад дође кризно време када се нарочито види ,,да смо ми ми, а они они''. Управо о томе је писао Андрић у свом монументалном делу о Вишеграду и његовој ћуприји. Иво је у једном делу свог романа описивао како је Дрина поплавила тај крај па су се и муслимани и Срби помагали, једни другима се нашли у невољи. Са друге стране, први знак кризног времена, довео је до те поделе, до распаљивања мржње. Само има један спецификум који Иво није видео, тачније није имао прилику да га види. О томе ће бити речи мало касније. Из напред наведеног произлази да је Босна земља мржње, да та мржња у мирним временима није видљива па чак и на тренутак нестаје (као горе споменута поплава), али да се све време провлачи и да је ту, само треба загребати испод површине. Први знак кризе доводи до тога да мржња избије на површину свом силином са проузроковањем тешких последица. На пример, случај из породичне историје. Мог чукундеду Момчила Травара су зверски измасакрирали његови гости и пријатељи (држао је гостионицу пре рата), они који су му били јарани, они који су код њега друговали, гостили се, забављали.....Несрећни Момчило, Бог да му душу прости, на упозорење осталих Срба да иду усташе од Кључа, те треба да бежи, је само рекао да то иду његови јарани који су толико друговали са њим, који су толико попили и појели код њега, те да нема разлога да се боји. Грдно је платио ту своју наивност. Зверски је искасапљен...

У основи те мржње је чињеница конверзије, напуштање оног што су били некада и прелазак на другу страну, на другу веру. Отуда тај дуалитет. Отуда мој осећај да причам са човеком који је моје крви, који се понаша, прича истим нагласком као и ја, а опет је туђин, опет је нешто оно друго (а између нема споне, све је покидано) и опет се наметне оно да смо ми ми, а они они. Тај утисак појачава и сазнање да постоје муслиманске породице у Кључу и у околини који се презивају Филиповић, Драгановић, Кесић, Топаловић, Вучкић итд. Преко овога долазимо до једног другог момента, а везано је за прву реченицу у овом пасусу. Бићу прецизнији, јесте да су напустили стару веру и прешли на другу страну, али нису потпуно постали то у шта су прешли. Остали су заглављени. Што вели Жарко Лаушевић у филму ,,Нож'' да нема куд ни напред ни назад, или пак што каже Меша Селимовић, описујући судбину босанских муслимана, да су муслимани као рукавац који се одвојио од реке, а не могу се вратити назад. Са друге стране га земља не упија. Цвијић је цитирао изреку из динарских крајева:,,Нијесам Србин, нијесам Турчин, нијесам вода нити вино, но грозно потуре.'' Анђелко Крстић, српски писац из Македоније, у својој приповеци ,,Тешко наслеђе'' спомиње потуру и арнауташа Ибиша који је рекао да су се они пред нама православцима из злобе звали Турцима, али да тек сада они требају да се турче кад оду за Турску. Другим речима, Турци не могу бити јер једноставно нису Турци, а не могу бити ни Срби. Зато се тај дуалитет јавља. Поред горе описаних појавних облика дуалитета, навешћу још два. Кључки муслимани, по сведочењу мојих родитеља и рођака, нису никада радили на православне верске празнике: на Светог Прокопа (21. јул), на Огњену Марију (30. јул) и на Свете Враче (14. новембар). Ужасно су се бојали ових светаца, те никада нису хтели да раде пољске послове на те празнике. Не знам да ли је тако и сад. У времену комунизма, муслимани су јели свињетину и пили алкохол, иако им то вера забрањује. Алкохол и дан данас конзумирају, а за свињетину нисам најсигурнији (вероватно их има још који једу свињетину, али чињеница је да је појачана исламизација муслимана након рата). Постоји анегдота, не знам да ли је истинита, да су муџахедини из арапских земаља који су деведесетих дошли у Босну да се боре на страни босанских муслимана, били запрепашћени када су видели да војници пију пиво. На њихов коментар да вера то забрањује, војници су им одговорили да то нема везе јер је боца из које пију пиво зелене боје. Дакле, неспорно је да је ислам утицао на живот, навике и светоназоре домаћих муслимана, исти су узели муслиманска имена, презимена су прилагодили иако је остао тај завршетак на ић (Муратовић, Шехић, Мухединовић итд.), са друге стране остао је језик (додуше са више турцизама, али то не мења суштину), нагласак, навике, понашање, добар део њих је задржао презимена која алудирају на њихово хришћанско порекло, обичаји који потичу из православне вере, конзумација алкохола. Дакле, ни напред ни назад. Владика Раде је то лепо у једној реченици рекао (и из тога се, између осталог, види оштрина ума, прецизност описа друштвене појаве код ловћенског генија) да је потурица сам себе заробио у туђина.

Остаје је још да објасним зашто сам онако детаљано навео положај села на граничној линији у мом крају. Везано је за горе наведени спецификум који Андрић није доживео да види. Реч је о разграничењу између Српске и ФБиХ. Претпостављам да је тако и у осталим крајевима, али у мом крају, реч је о граници која је далеко јача од оне границе на којој постоји гранични прелаз, полиција, царина, војне карауле. Ништа од тога нема код Заблећа, односно Велечева, а граница је знатно јача и дубља. То је та ментална граница која је јача од свих и то толико је јака да Кључ и општина Рибник немају готово никакву комуникацију. Нити наши иду у Кључ, нити муслимани нама долазе. Не постоји аутобуска линија за Кључ. Привредни, културни и политички живот се везао за остале делове Српске, односно ФБиХ. Велечево и Заблеће су тик једно уз друго као код нас Бачки Јарак и Темерин, а нема комуникације. Као да је кинески зид између. Што би Неле Карајлић рекао, дубљи су ровови сада но за време рата. Дакле, раније су Срби и муслимани живели измешано у Босни што је и Андрић видео, а сада постоји подела (која додуше није апсолутна јер има и даље крајева у ФБиХ са већинским српским становништвом), а сада су разграничени, а граница је јако дубока, а изгледа да као таква се неће моћи премостити.

Био је ово покушај да се опишу моја лична запажања док сам био на просторима са већинским муслиманским живљем у спрези са оним што сам до сада прочитао на ту тему. Сада ми је јасније оно што ми је рекао мој професор Голубовић у вези читања Андрићевог ремек дела. Иако се добро сећам целе књиге, морам је поново узети у руке. Једноставно након овог искуства мора се поново узети и прочитати. Онај који хоће да разуме Босну, мора читати Андрића.

П.С. Зашто су Срби у Босни прелазили на ислам и како је дошло до рађања мржње која је на крају довела до геноцида над српским народом? Шест момената је битно. Прво, на ислам се прелазило не из убеђења да је Алах истинит Бог и да је Мухамед његов пророк, него првобитно је то било из социоекономских разлога. Први који су почели прелазити на ислам били су племићи који су хтели да очувају своје поседе. Владимир Ћоровић спомиње једног хроничара монаха који је 1509. године написао да су многи прешли на ислам видећи славу и моћ турске државе. Дакле, социоекономски разлози су условљавали прелазак на ислам. Како је турска моћ опала и насиље расло и безбедоносни разлози су се јављали као чиниоци преласка на ислам. Друго, како су Срби из напред поменутих разлога прелазили на ислам, остали су сведоци тог преласка. Браћа, рођаци, комшије који су остали у православној вери. Као што рекох, на ислам се није прешло из убеђења, него из социоекономских разлога. Уз то, Турска је била окупатор и тлачитељ, те је сам прелазак на ислам значило да се прелази на страну окупатора и тлачитеља. Онај који је био тлачен, сада постаје тлачитељ сопствене крви што би рекао Ибиш из приповетке ,,Тешко наслеђе''. Другим речима, дошло је до моралног пада, до издаје. Знали су они добро, потуре, шта значи прелазак на ислам. Самим тим остали су њихови рођаци, браћа и комшије као живи прекор, сведоци њихове издаје и моралног пада. Живели су једни крај других у малим срединама. Није то био Њујорк, Карио, Москва па да се у толикој светини изгубе. Сваки дан су се гледали. Тада се код конвертита почео јављати осећај срама, нелагоде, фрустрације, рађају се комплекси и жеља за избегавањем непожељних сведока. Још кад би некако могло да нема тих сведока. Треће, како се јављао презир код сведока њихове издаје и како су исти почели да избегавају потуре, сада те исте потуре су почели да узвраћају далеко већом и жешћом мржњом према сведоцима њихове издаје (да се разумемо, није било потребно никакво задиркивање, избегавање, презир од стране православних, довољно је сасвим да само постоје и да као такви боду очи потурицама). Четврто, због свог преласка на ислама сада су морали да се доказују Турцима да су једно, да су њихови, а то је значило немилосрдно поступање према својој браћи, комшијама и рођацима, а то је већ било зачето у душама због горе описаних психолошких феномена од којих би нарочито издвојио жељу да нема сведока њихове издаје. Пето, како је јачао ослободилачки покрет српског народа, а турска држава је слабила, природно је долазило до тога да се потурчени Срби сврстају на страни Турске јер их је вера спајала са Турцима и не само то, прихватили су ту веру јер су преко ње постајали везири, аге и бегови, улеме, кадије, уважени трговци. Преко ње су се успињали уз османску друштвену лествицу. Сада сведоци њихове издаје су ојачали и желе да сруше тај поредак, а у који су се они као потурице утопиле прихватањем вере, односно издајом православне вере и српског народа. Дакле, сведоци њихове издаје настоје да елиминишу разлог њихове издаје. Шесто, као становници динарских подручја, морали су (као и њихови сведоци издаје само што су они такви према Српству и православној вери) да снажно, па и са претеривањем, испољавају припадност тој турској вери и држави. Како су се напред наведени психолошки феномени продужавали и усложњавали, како су се душевна лутања и цепања продубљивала што је довело до великих душевних патњи, јавила се потреба да се сад та патња, тај бол преусмери на сведока њихове издаје који тај унутрашњи душевни проблем није имао. Отуда садизам, отуда покољи и сладострашће у касапљењу. Уз то, ствар је постала сложенија када је поред своје психолошке, добила и социолошку димензију. За крај, да објасним термин балије који се јавља као погрдан назив потуре. Постоји мишљење да је реч ,,балија'' изведена од речи касаблија – касабалија, оног који је становник града. Балија би значило сељак. То значење се везује за оног који је прешао на ислам, али није попримио скоро ништа од турског, није напредовао у друштвеној лествици, него је остао оно што је био и пре преласка на ислам (наравно сем вере и имена). На њих се са још већим презиром гледало од стране православних, а сама реч се проширила и на остале потурице. У Македонији постоји други израз за ту групу потурица, Торбеши. Назив је изведен од торбе, јер су се, према тумачењу православних, продали за торбу сира.

П.П.С. Сва муслиманска презимена која сам споменуо у овом тескту су према мојим сазнањима презимена која се јављају међу кључким муслиманима.