ДЕЛОВАЊЕ ВАТИКАНА НА ПРОСТОРУ ЦРНЕ ГОРЕ, КИМ И МАКЕДОНИЈЕ - ПРЕСЕК ЗА 2019. ГОДИНУ

Свети Василије, један од највећих српских светитеља. Још за живота је навукао мржњу Ватикана, а на дан његовог рођења је Мило потписао указ о проглашењу спорног Закона

Прошле 2019. године на српским просторима је било видљиво прозелитско деловање римокатоличке цркве. Конкретније, то деловање је нарочито видљиво на простору Црне Горе, Косова и Метохије и Македоније. Овом приликом бих желео да напоменем да није искључено деловање НАТО пакта (напротив) и осталих нама ненаклоњених чинилаца, али мишљења сам да нашем човеку некако непримећено пролази  деловање римокатоличке цркве. Свестан је наш народ погубног деловања Ватикана на овим просторима, али некако касно уочи то деловање. Разлог томе треба тражити у чињеници да Ватикан делује увек иза кулисе, непримећено, а своје деловање маскира благоглагољивим фразама и говорима. Стога, деловање Америке и њених вазала, Британије, Немачке је видљиво и у првом је плану. Метафорички речено, то је батина која директно и отворено удара по нама, те из тог разлога су нам стално пред очима наведени чиниоци. Стога, овај текст ће бити везан за деловање Ватикана у прошлој години и на наведеним просторима јер не треба заборавити да је духовни отац србофобије управо Ватикан. Пре него што кренем у опис деловања Ватикана, напоменуо бих то да између Црне Горе, Косова и Метохије као и Македоније постоји једна тачка везивања. То је чињеница непризнавања. У идућим редовима ће подробније бити посвећена пажња тој чињеници. Стога, да кренемо по хронологији.

Папа Франциско у Македонији. На 05:37 се види покушај Зорана Заева да пољуби руку папи

СВЕТИ САВА, СРПСКО ЛУТАЊЕ И РУСИ

Свети Сава

Како време пролази, човек помисли да више нема шта да пише о Светом Сави. Помисли да је све речено, да нема више шта да се напише. Међутим, Свети Сава је личност о којој увек има шта да се напише. Једноставно је толико доброга учинио за српски народ у разним сферама српског друштва, да једноставно прича о њему као да нема крај.

О ПОСТАНКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

,,И у име тога нашег великога савезника Бога, ми васколике вође устаничкијех чета босанскијех, данас једини представници српске земље Босне, послије толико чекања и безнаде на икакву помоћ, рјешавамо:од данас па за навијек, кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи с нашом браћом Србима дијелити судбину па ма каква она била, проглашавамо: Да се домовина наша Босна присајужава кнежевини Србији, законитом и правом прејамнику државе старијех наших краљева и царева и проглашавамо нашим нашљеднијем господаром књаза српског Милана М. Обреновића IV. Живио наш народ српски! Живио господар наш књаз Милан М. Обреновић IV! Живила наша државна влада у нашој престолници Београду!"

МИЋО

Мићо Влаховић

Борци који су преживели рат (независно који, против кога се водио и када је вођен) често знају рећи, када их ословљавају и доживљавају као хероје, да они нису хероји, да су једини прави хероји њихови ратни другови који нису успели преживети. Позната је скромност правог војника. Међутим, не слажем се. У рату је херој свако ко се на поштен и часан начин борио за свој народ и за своју земљу. Дакле, и онај ко је преживео и онај ко нажалост није. Један од хероја који није успео да дочека крај последњег рата у Босни јесте Мићо Влаховић чија тужна животна прича (и сам крај његовог живота) даје додатну снагу његовом лику и делу.

ПСИХОЛОГИЈА КОНВЕРТИТА ИЗ ПЕРА ИВА АНДРИЋА

Омер паша Латас (1806 - 1871)

Теолог Срђан Сремац је једном приликом изјавио да је тема конвертитства остала запостављена и неистражена због своје методолошке комплексности и неухватиљивости. Конверзија тј. промена идентитета је најпре психолошки феномен. На балканским просторима овај феномен је веома заступљен и много тога објашњава у вези ратова и проливања крви између српског народа с једне и народа који себи сматрају посебним у односу на Србе, а пореклом потичу од истих, с друге стране.

ВУКОВАР

Војници ЈНА и добровољци у Вуковару

На данашњи дан, 18. новембра 1991. године, завршена је можда најкрвавија битка на целом постјугословенском простору. Битка за Вуковар. Након скоро три месеца борби, сломљен је последњи отпор на подручју Вуковара, на тзв. Црном путу у Борову насељу. Хрвати су од вуковарске битке направили мит. Он је допуна оног елемента у њиховој националној свести да увек постоји претња од Срба по њихову опстојност. Вуковарски мит је за њих одличан доказ јер ето ми смо из чисте обести и ничим изазвани дивљали по Вуковару. Тако да је то за њих опомена и претња да на истоку има зли сусед (а то је у њиховима очима увек крвожедни ћетник који зубима држи нож, закрвављених очију, са брадом до пупка и косом до пола леђа, који базди на ракију, једва чека да се ослободи да због своје дивљине коље испред себе све што му дође под руку) који једва чека да дивља по лепој њиховој. Има само један проблем у тој њиховој перцепцији.

МАЛИ ШЕНГЕН - ПУТ КА ВЕЛИКОЈ АЛБАНИЈИ

                                                            ,,Као што човек не може да живи без десне                                                                                         руке, тако ни Албанија не може да живи без Косова."

                                                                                                               Ахмед Зогу (1895 - 1961)

                                                                                                               албански краљ 

Дана 10. новембра 2019. године, објављена је вест да настаје Мали Шенген - простор Албаније, Србије и Северне Македоније на којем ће слободно моћи да циркулишу људи, роба, услуге и капитал. Председник Србије, Александар Вучић, је истакао да ова иницијатива и овај споразум доноси добит потписницама, да ће порасти инвестиције у све три државе, да ће доћи до појачања економске активности, да ће грађани Србије моћи ићи са личном картом на море у Албанију итд. Међутим, Вучић је даље истакао да овај споразум неће бити популаран у Србији, али да га то не занима. Навикли смо да српски председник игнорише размишљање грађана ове земље ослањајући се на изборни резултат (као да је победом на изборима добио апсолутно право да поступа мимо Устава, да ради шта год хоће, не питајући никога и радећи супротно ономе што је обећавао његовим бирачима и осталим грађанима), али пођимо од ове председникове констатације да овај поступак неће бити популаран у Србији. Ја ћу само да додам да је реч о врлој погубној иницијативи која може да остави негативне далекосежне последице. Могло би се рећи да је ово можда најгори потез напредњачке власти поред Бриселског споразума и постављања Ане Брнабић за председника Владе. Да кренемо по реду.