ОПЕРАЦИЈА ,,ВРБАС '92" - ОСЛОБАЂАЊЕ ЈАЈЦА

Борци ВРС на јајачком ратишту

Овај текст посвећујем мојим земљцима, родбини, а нарочито покојном ујаку, који су своје најлепше године провели на ратишту широм Високе Крајине. Једно од тих ратишта, које је уједно било најтеже у првих неколико месеци рата, било је јајачко ратиште.

ВРАЧИ, ЗОЧИШТЕ И АРНАУТСКЕ РАБОТЕ

Манастир Зочиште крај Ораховца

Данас су Врачи - Свети Козма и Дамјан. У Метохији постоји један манастир посвећен њима, заправо мошти ових светаца су у њему. Реч је о Зочишту. Манастир је добио име по лековитој води за очи. Врачи су као празник, бар у мом крају, били врло поштовани и то беше један од празника где се није смело ништа радити. Говорило се да онај ко се огреши на тај дан, зна да сиђе с ума. Чак и муслимани нису смели ништа да раде тај дан. Дакле, страхопоштовање је постојало. Замислите тек онда место где мошти таквих светаца почивају. Такво сазнање уопште није било препрека да овај манастир одлети у ваздух те 1999. Ништа то Арнаутима није значило. Прича се да су после један по један силазили с памети и да су Арнаути долазили да пале свеће на рушевинама манастира. Није то први пут. Девич су дренички Арнаути стално нападали. После сваког напада, нападачи су лудели и онда су остали доводили полуделе Светом Јанићију, чије су мошти похрањене у манастиру, да их лечи. Излече се и онда опет ти исти ударају на манастир. И тако у круг. Заиста један тешко схватљив феномен. Да не говорим тек о преоравању српских гробаља, ломљењу надгробних споменика, ископавању костију итд. Одакле све ово? Како човеку могу пасти на памет ове ствари? Да чак ни мртви немају мира.....

Истражујући  мало по интернету и по литератури, уочио сам да се разликују шиптарски и хрватски злочини и то по методологији, али и по корену. Оно што би могао бити корен тих арнаутских злодела, крије се у два запажања руског конзула Гиљфердинга док је путовао Косметом 1858. Оно што је Гиљфердинг прво приметио када је пролазио Метохијом, јесте да Арнаути уопште нису богобојажљиви. Чак је говорио да никада на свету није видео тако небогобојажљивог народа. Он је то закључио када је сведочио томе да Арнаути користе српске надгробне споменике као материјал за градњу својих кућа! Остали балкански народи, вели Гиљфердинг, претпостављају своју слободу вери. Е ту долазимо до другог опажања и веома битне чињенице. Реч је о арнаутском поимању слободе. Они слободу тумаче у апсолутном смислу. Могу да радим шта год хоћу, али не према другом Арнауту, него према Србима. Убијем Србина. Ништа. Украдем Србину стоку. Ништа. Силујем па потом украдем ћерку Србинову. Ништа. Преоравам гробље да би себи направио њиву, воћњак или пашњак. Ништа. Рушим цркве и манастире. Ништа. Запоседам српске куће. Ништа. Дакле, нема препрека тој апсолутној слободи. Нема препрека да се задовољи потреба или корист. Ислам је Арнаутима значио само као средство да раде шта год хоће. И тако су Срби вековима били изложени свакојаким злоделима. А Арнаути су врло маштовити. Када је те 1912. дошао крај њиховом дивљању, Србија није њих прогласила за грађане другог реда, него су били једнаки у правима и обавезама као и Срби. Али опет.......Нема оне апсолутне слободе коју је Турска дала. Сада је закон био граница. Да су жалили за таквим временима када су могли да раде шта год хоће, сведочи и један колониста из Херцеговине у грачаничком срезу који је морао да бежи испред Арнаута те 1941. по априлском слому. Он вели да су са Арнаутима живели у миру и међусобном поштовању до рата. Једино што су приметили јесте осећај носталгије за временима када су могли да раде шта год хоће. Било им криво што више није тако. Србија тако са својим законима беше препрека арнаутској апсолутној слободи што они доживеше као угњетавање те тако постаде предмет мржње. Србе су и раније мрзели и то је оно што су покупили од ислама, барем онако како су га они и Турци разумевали, а то је мржња према раји. Недостатак богобојажљивости, апсолутно тумачење слободе, мржња према српској раји, али и феномен конвертита су основа аранутског дивљања.......

ХРВАТСКИ ПОГЛЕД НА ПОДВИГ МАЈОРА ТЕПИЋА

Место где је некада било складише муниције које је мајор Тепић дигао у ваздух

Пре нешто више од 15 дана, 29. септембра, обележено је 28 година херојског подвига мајора Тепића у складишту Беденик крај Бјеловара. Доста се о томе пише код нас, али како Хрвати гледају на то? Повод за овај текст је чланак Бориса Павелића ,,Бјеловарска барутана и београдски споменик Милану Тепићу: Само су мртви видјели крај рата" од 15. марта 2017. године.

О ЗЕМЉИ КОЈА УМИРЕ

Обојена револуција у Београду 5. октобра 2000. године

Мало је земаља у Европи (не знам за остатак света) које су јавно описане као земље које умиру. У једном од руских текстова тај назив је понела Бугарска. Није само странац говорио о таквом стању у Бугарској. Један од највећих бугарских демографа, Петар Иванов, ове године је изјавио да је Бугарска у стању клиничке смрти. Управо тај текст Петра Иванова инспирисао ме је да сачиним ово писаније.

ЧЕГАР 20. ВЕКА

Печурка која се појавила након што је мајор Тепић отишао у легенду 

Око 10 часова и 30 минута, 29. септембра 1991. појавила се огромна печурка изнад Беденика и Бјеловара. Кажу да се видела чак у Мађарској. Локални Хрвати беху у неверици. Такву експлозију никада нису видели. Врло брзо се прочуло да се то неки агресорски официр, официр србоћетнићке ЈНА солдатеске, како ју је ХРТ частио тих дана, дигао у ваздух. Тако је муниција у Беденику остала недоступна за бојовнике оне творевине која је представљала израз повијесних тежњи хрватског народа. За бојовнике коју су слушали заповеди поглавника Фрање, а који је поручивао да за мрске Србе нема места у хрватској држави.

МАЉИ ДЕЦА И КОСОВСКИ КРСТОВДАН

Окупљени Срби код оскрнављених гробова малих мученика

Читајући и истражујући о усташким злочинима, увек се међу свим оним случајевима које карактеришу невиђена суровост, садизам и сладострашће, нађу неколико њих који једноставно се више не могу објаснити. Човек занеми када чита такве ствари. Делује као да наука стаје и да теологија почиње да објашњава своје. Исто ово се може рећи за арнаутска злодела на Косову и Метохији.

У СПОМЕН НА ДОКТОРКУ ДРАШКО

др Олга Драшко

Она почиње на самој граници Босне и Херцеговине. Пролази кроз срце Херцегове земље, кроз усијани крш и свом својом снагом улива се у Сиње море. Крај ње, на њеном доњем току, утицај Средоземља се огледа у присуству грожђа, лубеница, нара, маслина, дувана...Име јој је Неретва.