КОСОВО - НАШЕ ОГЛЕДАЛО

Видовдан на Газиместану

Оног лета када је Мурат избио са војском на Косово, вели косовско народно предање, преда њега је изашао један плећати себар са дугом косом боје сребра. Бојажљиво је клекнуо пред Мурата. У једној руци држао је зобницу са јечмом, а другом руком султану показа на пространа косовска житна поља. “Заповедај царе”, вели себар и рече султану да има јечма за хатове и торове и да има и за пиво и жита за хлеб. Другим речима, себар је предавао султану косовска природна богатства, а Мурат се још није сударио са српском војском. Дакле, реч је о ономе што је Бата Живојиновић у једној реченици објаснио у Балкан Експресу:”А по старом српском обичају, ракија за победнике.” Због такве лоше особине у Срба, да се улагује непријатељу пре но што је овај однео војну победу, наш народ на Косову је веровао да је због тог себра пало проклетство на њих и да због тога тако масовно гину од арнаутске и турске руке. Ех, да види овај себар шта својих потомака има у данашњим временима. Јесу ли Срби проклети због својих данашњих великаша, а који се понашају као тај себар? “Заповедај царе, господару, амбасадоре, помоћнику државног сектретара, канцелару.....”, нема коме тако не говоре, а нуде све и свашта. Има црнице земље, има српских вода и река, има угља косовских, има руда, творница, предузећа, има Србаља да буду робови........Оно што их разликује од тог себра, јесте не само да су бојажљиви према господарима својим, него пресрећни су кад им нешто ураде, чак и предосете шта се од њих тражи унапред, иако то господар још није тражио, само да би својим господарима измамили осмех на лице и добили тапшање по рамену. Рекоше депеше Викиликса да ови наши великаши буквално обијају прагове у западним амбасадама. Свађају се међусобно ко ће боље служити. “Заповедај царе, господару, амбасадоре........Ја сам тај који ће боље Србље претворити у робље, који ће ти дати и јечам и жито и воде и руде. Само затражи......”Само да тај себар види ово. Нема шта, друштвена патологија се развија годинама, деценијама......Е тако су великаши ових лета чинили са Косовом и Метохијом.

РАТ У СЛОВЕНИЈИ ИЗ ПРАВНОГ УГЛА

Свеће и цвеће на месту где је погинуо Јозеф Шимчик током демонстрација у Марибору у мају 1991. године.

Југославија је у мају 1991. године пролазила кроз тешке тренутке. У Хрватској је дошло до проливања крви на Плитвицама и у Борову селу. Нападнута је и ЈНА тог 6. маја у Сплиту када је убијен војник Сашко Гешовски. Словенија је у процесу осамостаљивања одмакла далеко. Она је непрекидно од  1989. радила на томе да се створе услови за излазак из Југославије. У вези свих тих активности, веома крупне кораке Словенија је предузела на устројству сопствене оружане силе. Од јесени 1990. радило се на градњи правних темеља, а потом на организационом, кадровском и материјално – техничком јачању Територијалне одбране Републике Словеније која је Законом о одбрани и заштити из 1991. проглашена за носиоца одбране. Паралелно са тим процесом, разбуктавало се непријатељско расположење према ЈНА. Она је непрекидно у словеначкој јавности називана окупаторском армијом. У оваквом амбијенту дошло је до инцидента у Пекрама крај Марибора. 

ОТЦЕПЉЕЊЕ СЛОВЕНИЈЕ ОД СФРЈ ИЗ ПРАВНОГ УГЛА

Церемонија проглашења независности Словеније 25. јуна 1991. године у Љубљани

Ових дана се навршава 27 година од како су јединице ЈНА кренуле ка граници са Мађарском, Аустријом и Италијом. Тог 25. јуна 1991. године, Словенија и Хрватска су прогласиле независност. Већ 26. јуна, креће промена државних обележја на југословенским односно словеначким граничним прелазима са горе поменутим државама као и успостава граничних прелаза са Хрватском. То је био разлог кретања ЈНА ка граници. Успут су били нападнути од Територијалне одбране Републике Словеније. Тако је почео рат и нестанак СФРЈ. Међутим, свему томе претходиле су активности на нормативном пољу које су имале за циљ изградњу правног темеља за излазак Словеније из Југославије. Такве активности крећу 1989. године. 

ХРВАТИ И БАЊА ЛУКА

Бања Лука

Када је пала РСК тог лета 1995. године, хрватски војници који су ишли на Уну говорили су да иду да ослобађају „вјековни хрватски град Бања Луку“. Бања Лука хрватски град? Исто тако, скоро сам чуо за једну анегдоту коју је нашем историчару Александру Раковићу испричао његов пријатељ, власник творнице дувана у Бања Луци, да му је дошао фратар и да му је нудио педесет милиона евра да откупи творницу! Замислите да је неки наш монах отишао у Хрватску и да нуди откуп, на пример, некадашњег ТВИК-а (сад је то Див група, реч је о творници завртања) који се налази у Книну. Колико сам схватио, власник творнице није прихватио фратрову понуду. Значи, циљ је био да се преузме контрола над једном од јачих компанија у граду. О чему се заправо ради?

МИЛОШ И ЖИВКО - ПОСЛЕДЊИ ВИТЕЗ НА МЕТОХИЈИ - ПОСЛЕДЊИ ХАЈДУК НА БАНИЈИ

Милош Ћирковић и Живко Кораћ

Бејах средњошколац. У Беседи, која је тада била у Пашићевој улици, једна књига ми је привукла пажњу. Била је то књига ,,Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве". Сам назив књиге ми је привукао пажњу, али нисам знао каква је садржина те књиге. У том моменту нисам проверавао садржину те књиге, али сам се ипак одлучио да је купим. У тој књизи, између осталог, наведен је списак побијених и отетих Срба са простора Косова и Метохије након повлачења наше војске те 1999. године. За највећи број тих мученика писало је да је неко убијен испред куће, да је неко убијен у кући хладним оружјем па да је кућа спаљена, да је неко жив спаљен у кући, да је неко отет кад је бициклом прелазио мост на Ситници, да је отет из своје куће или стана, да је отет кад је из српског прешао у шиптарски део града или да је отет на својој њиви или винограду. Једно име се издвајало из читавог мора имена и људских судбина. Под бројем 501 стајало је име Милоша Ћирковића. Писало је:,,Ћирковић Милош из Белог Поља код Пећи, шумар, при честим нападима Албанаца на његову кућу забарикадирао се и бранио више дана из куће где је и погинуо." Сам опис његовог страдања једноставно се истицао спрам осталих случајева страдања наших сународника са Косова и Метохије. Ко је био тај човек? Како је живео? Шта га је нагнало да остане и да се брани? То су била питања која су очитовала моју знатижељу и дивљење према овом јунаку.

ЕШАЛОНИ

Алојзије Степинац

Оно што се мора признати, јесте чињеница да Хрвати имају талента за напад у ешалонима. Када падне један ешалон, одмах затим иде други.

Наиме, када су хрватски јавни радници крајем двадесетих година прошлог века мислили да је њихова ствар пропала (погибија Стјепана Радића, а Иво Пилар чак разочарано изјављује да је хрватска ствар потпуно сломљена и да Срби имају апсолутну доминацију) тада је на сцену ступио други ешалон. Црква у Хрвата. Дакле, пада први политички, али наступа други црквени ешалон. Додуше, црква у Хрвата је делала све време од 1918. године (нарочито кроз форму Католичке акције), али прави замах креће када 1933. загребачки надбискуп коадјутор постаје Алојзије Степинац. Одмах се кренуло са потезима који су ишли у правцу интеграције и мобилизације Хрвата. Тако је Степинац почео да форсира култ Николе Тавелића (фрањевац из Шибеника кога су убили муслимани у Палестини 1391.) покренувши иницијативу пред Ватиканом да се исти прогласи за свеца. Никола Тавелић је требао да буде антипод Светом Сави. Онда су кренуле процесије, еухаристијски конгреси, на којима су се окупљао велики број верника (у Марији Бистрици нарочито). Онда је Каптол најавио да ће 1941. бити обележено 1300 година хришћанства у Хрвата (постоји спорења око године када су Хрвати примили хришћанство, али битно је споменути да се та теза, да се то збило 641. године када је папа Јован послао опата Мартина да утврди хришћанску веру у Далмацији, обилато експлоатисала у циљу интеграције и мобилизације Хрвата. Исто тако је експлоатисана и прича о савезу папе Агатона и Хрвата из 680. године када су хрватски кнезови обећали папи да никада неће нападати туђе земље ради освајања, а да је папа обећао да ће се, ако буду нападнути, за њих борити Бог као осветник, а да ће Христов ученик Свети Петар прибавити победу....) Виктор Новак тврди да је то била психолошка припрема пред настанак НДХ јер те 1941. године, када је требала бити обележена та годишњица, настала је НДХ. 

ДА ЛИ ЦЕТИЊЕ ПОСТАЈЕ НОВИ ШИРОКИ БРИЈЕГ?

Цетиње

Широки Бријег је град у Западној Херцеговини који је како код Хрвата, тако и код Срба, препознат као извор посебне верзије хрватства. Широки предњачи по србофобији и по усташтву спрам свих осталих хрватских крајева. Свакако да је реч о специфичној средини која се као таква разликује и од осталих хрватских крајева који не заостају за Широким у погледу испољавања усташтва (Груде, Посушје, Љубушки, Чапљина, Читлук итд.).

Како је очигледно да се на простору Црне Горе врши хрватизација (а што подразумева и римокатолизацију), један мали простор почео је да предњачи у србофобији са све елементима усташтва. Реч је о Цетињу. Стога, да ли Цетиње постаје нови Широки Бријег?

СМИСАО ИСТРЕБЉИВАЊА СРБА НА ПРАЗНИКЕ ИЛИ ,,КО НА БОЖИЋ У КРАВИЦУ ДОЂЕ?"

Код оних који су из разних разлога некада напустили православну веру и прешли на муслиманску односно на католичку веру, остала је једна навика. У мржњи према онима који су остали у својој вери, конвертити су се дали на истребљивање истих нарочито на верске празнике. У низу таквих случајева, остао је познат онај покољ у последњем Одбрамбено - Отаџбинском рату који се збио у Кравицама 7. јануара 1993. године. Тек што су сељани изашли са литургије, почео је напад хорде Насера Орића свом жестином. Малобројна сеоска стража је изгинула бранећи одступницу, а онда је кренуо покољ над цивилима који се нису успели извући. Тада је живот изгубило 49 људи на најгоре могуће начине (одсецање главе, касапљење, урезивање на телу полумесеца и усташких шаховница итд.). Они који су се успели извући по дубоком снегу и великој хладноћи прешли су Дрину и нашли спас у Србији. На овој фотографији се виде те газије и то поименице, а међу њима је на коњу и Насер Орић. На слици се види и Шиптар Мехмети, дошао да помогне својој браћи по злочину. Оно што привлачи пажњу јесте чињеница да су се конвертити трудили да покољ изврше на неки православни празник. Нарочито су се трудили да ту работу изврше на крсну славу. О чему је реч?

О АНДРИЋЕВОЈ БОСНИ КРОЗ ПРИЗМУ МОГ ЛИЧНОГ ИСКУСТВА

Неколико пута сам прочитао писанија мудрих људи који су говорили да често перо писца може да опише неку друштвену појаву знатно боље него научник. Како је време пролазило и како сам се све више заносио у овој мојој работи, схватио сам да у томе има истине.

Ономад, када сам био ученик трећег разреда средње медицинске школе, запричао сам се са мојим професором Голубовићем који ми је предавао физикалну медицину. Пошто је увидео да ме веома интересује историја, а уз то је видео да нарочиту пажњу посвећујем прекодринским крајевима, започне он причу о Коњицу, граду из којег је био родом. Причао је о мало споменутим Србима са тог простора, причао ми је о последњем рату и како је оно мало Срба, а који се нису успели извући, претрпело свашта од својих комшија муслимана и Хрвата. Тешко су пострадали. У свим тим његовим тужним и тешким причама спомену како Ива Андрића треба пажљивије читати. Како сам у то време као лектиру читао ,,На Дрини ћуприја“, особито је подвукао да баш то дело треба неколико пута да се прочита да би се могло разумети.

,,ДЕЛА УСТАША СУ БИЛА ДЕЛА ЦРКВЕ” - КАКО СУ ХЕРЦЕГОВЦИ ПОСТАЛИ НАЈЉУЋЕ УСТАШЕ?

Међу прекодринским Србима, али и међу самим Хрватима влада веровање да су Херцеговци најљући Хрвати са потпуним и нескривеним усташким назорима. У том смислу ваља истаћи да су најсвирепије усташе биле из Херцеговине. Херцеговци су већину чинили на првом постројавању курсиста у склопу курса ,,Први хрватски редарственик” који се одржао 8. августа 1990. године. Кажу да када је Фрањо Туђман обилазио постројене хрватске полицајце, да су му полицајци на његово питање одакле су, махом одговарали са:,,Посушје, Широки Бријег, Груде, Чапљина, Љубушки....” У Чапљини је 8. априла 1941. године, дакле два дана пре Загреба, проглашена НДХ од стране Пава Цанкија. Након Другог светског рата,постоје бројна сведочанства о томе како су се Хрвати широм БиХ, па и Хрватске, бранили од оптужби Срба да су их ови као комшије бесомучно клали. На то су Хрвати говорили да су то урадили Херцеговци. Славко Лисица је у својој књизи ,,Командант по потреби” записао утиске о боравку са будућим генералом Ратком Младићем у околини Сиња 1991. године, када су им локални Хрвати долазили говорећи да они нису били за рат, да су то Херцеговци дошли са стране па су због тога почели напади на војску. На страну сад истинитост ових тврдњи, али јасно је да се и међу самим Хрватима Херцеговци сматрају за најекстремније. Од целог тог краја, једно место се истиче. За најекстремније међу Херцеговцима важе они са Широког Бријега. Толико су препознати по свом екстремизму да се чак међу хрватским јавним радницима говори о посебној широкобријешкој верзији хрватства. Постоји анегдота да родитељи са Широког Бријега кад уче своју децу да говоре, да прву реч коју им усађују у главу јесте Загреб! Исто тако, ту је и сведочанство Војислава Шешеља у погледу његових сужањских дана у Хагу. Он је неколико пута говорио о Младену Налетилићу Тути, команданту Кажњеничке бојне ХВО-а са Широког Бријега, који је у Хагу све од реда поздрављао нацистичким поздравом са ускликом ,,за дом спремни”. Шешељ је говорио да су се Туте остали клонили због таквог његовог понашања, али он сам тврди да није, јер он у Тутином понашању није видео ништа необично јер Тута је својим рођењем на Широком Бријегу био предодређен да преузме такве обрасце понашање, а који су сматрани потпуно нормалним и природним на том поднебљу. За крај о Широком, навешћу две песме које очитавају природу тог места и светоназоре тог становништва. Прва је традиционална ганга која каже:,,Ој Широки ћаћевино наша, овдје ти је легло од усташа”. Друга је песма Сеје Сексона из Забрањеног пушења коју је компоновао за филм ,,Нафака”, а за коју постоји подела у њеном тумачењу у смислу је ли она заправо спрдња на менталитет херцеговачких Хрвата или је пак песма озбиљног карактера. Било како било, јасно се спомиње Широки у њој:,,Херцеговци, ево зоре ево дана, све у име Јуре и Бобана, са Широка Бруно Бушић виче, виче:,,Херцеговци, за дом спремни поглавниче!” Одакле, онда толики екстремизам? Као и широм српских простора, чињеница верске конверзије објашњава овај феномен. Истражујући и читајући о овом феномену, дошао сам до презимена која су заступљена у Западној Херцеговини, а која носе Хрвати са усташким назорима:Бабић, Петровић, Петковић, Мандић, Марић, Марковић, Кнежевић, Стојановћ, Кнезовић, Вучић, Вуковић, Радуловић, Радовић, Јовановић, Михаиловић, Вукосавић (код ова два последња презимена нашао сам двојицу усташа са Попова поља - Сава Вукосавић и Сава Михаиловић. Сава, а католик!?), Богдановић, Матић, Марјановић, Николић, Сарић, Павловић итд. Ту је и погрдни назив за православног који се јавља у четири облика ркаћ/ркач/хркаћ/хркач, а који се јавља као презиме херцеговачких католика (чувени усташки терориста Миљенко Хркач који је у терористичком нападу на биоскоп ,,20. октобар” у Београду 1968. године убио једну особу, а 86 ранио). Међутим, сама чињеница конверзије, као и разлози за тај поступак, није била довољна да Херцеговци постану то што су постали. Треба обратити пажњу на оне који су их превели на католичку веру и који су их после једино учили мржњи према браћи, рођацима и комшијама који су остали у православној вери. Наравно да је реч о Ватикану, али прецизније, реч је о погубном деловању католичког монашког реда францисканаца, на овим просторима познатији као фрањевци. Стога, као што сам неколико пута рекао, перо писца понекад зна да боље опише неки друштвени феномен боље него наука. У овом случају није реч о књижевном делу. Реч је о чланку ,,Унијатство у Херцеговини” који је у петербуршком часопису ,,Дух хришћанина” објавио Живојин Жујовић 1863. године, студент руске Духовне академије у Санкт Петербургу. Он у том чланку цитира херцеговачког архимандрита Јоаникија Памучину који је сведок, очевидац тога како фратар своју нову паству учи вери. Тај чланак је можда најбољи опис фратарске работе која ће своје исходиште имати у крвавим збивањима на простору монструозне НДХ. Стога, овде ћу део по део чланка постављати, с тим да ћу између њих коментарисати овај феномен.