ЗАПИС НА СТУБУ

Деспот Стефан Лазаревић

Петнаест година након што су косовски витезови са кнезом Лазаром отишли у вечност, на истом том Косову пољу, те 1404. године, затекао се кнежев син деспот Стефан. Велики војник и јунак, државник и дипломата, али и веома образован човек и културољубац, написао је похвалну песму косовским јунацима и своме оцу. Почетак песме је сличан почетку песме о изгинулим Спартанцима на Термопилима. Косовска битка је већ тада ушла у вечност и легенду. Кажу, нисам имао прилику да прочитам, да су записи патријарха Данила Трећег, годину или две након боја, говорили о храброј жртви косовских витезова малтене као што се данас о томе говори. Дакле, писано је о томе још пре деспота Стефана. Имамо са чим побијати идиотије од навода Ноела Малколма, квазиисторичара и апологету шиптарског дивљања на Косову и Метохији као и НАТО агресије, који је тврдио да је прича о Косову само плод српског романтизма из 19. века. Дакле, по његовом, ми смо од 19. века кренули на туђу земљу. Да се подсетимо још једном чија је то земља, а нарочито данас када компрадори стају на страну Ноела Малколма и осталих хохштаплера са запада, кроз стихове деспота Стефана:

ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА

Фрањевачки самостан на Горици крај Ливна са чијег олтара је фра Срећко Перић позивао да се кољу Срби

У свом наступању против дојучерашње браће, карактеристично је за конвертите да крвави пир нарочито воле спроводити на неки православни празник. Нарочито се то одвија на крсну славу. Два су разлога тој работи. Први, да би се домаћин што више понизио и повредио јер он на тај дан свечари и не очекује душмана, онога ко би му могао зло учинити. Други разлог је тај што конвертит том крвавом работом поништава себе, односно оно што је некада био. На својеврстан и крвав начин он поручује да он није Србин. Тако кида везе са оним што је некада био. Безброј таквих случајева има. Довољно је споменути злочине из последњег рата у сребреничком крају када је Насер Орић са својом братијом волео да коље и пали на православне празнике. У Другом рату је тога било прегршт.

КРИЖАРИ И ХРВАТИ

                                                                                        

                                                 ''Нисам дошао да донесем мир, него мач.'' 

                                                                                                                                                                     (Матеј, 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39).

Крижари заузимају Јерусалим

Када је византијски цар Алексеј Први Комнин те 1095. године затражио помоћ од папе у циљу ослобађања Јерусалима од муслимана, папа Убран Други сазвао је сабор у Клермону на којем је одлучено да се креће у ослобађање Христовог гроба. Кажу да је у циљу придобијања што већег броја људи, папа дао унапред опрост грехова будућим ратницима. На тај начин, дошло је до сакупљања шаролике светине, што би народ рекао ,,с коца и конопца" која је потом кренула у поход. 

О УБИСТВУ ПРВОГ СРПСКОГ ВОЖДА

Карађорђе Петровић 

Још од основне школе се учи о Карађорђу. Када се спомене његово убиство, како у школи тако и генерално у српском народу, стално се провлачи закључак како влада то проклетство у српском народу да се сами између себе убијамо, да једни друге издајемо. Мисли се на улогу кнеза Милоша и Вујице Вулићевића у убиству Карађорђа. Међутим, у овом писанију хоћу да представим дубљу позадину његовог убиства која се не исцрпљује причом да је кнез Милош хтео да умилостиви Турке тим убиством. Додуше, историчари нису до краја разрешили позадину Карађорђевог убиства. Ипак, може се рећи да је Карађорђево убиство представљало геополитичку акцију.

АМАНДМАНИ И БАРИКАДЕ

Окупљена маса поздравља подизање хрватске заставе са ,,повијесним грбом" испред зграде Сабора у Загребу 25. јула 1990. године

Урушавање комунизма широм Европе, а самим тим и нестанак поретка сазданог у Јалти, довео је до развоја и јачања дезинтегративних процеса у Југославији. У Хрватској, која је тада била југословенска федерална јединица, долази до буђења и јачања хрватског шовинизма и србофобије. Хрватска демократска заједница, предвођена Фрањом Туђманом, постаје главна хрватска политичка партија и носилац идеје о отцепљењу Хрватске од Југославије. Већ с почетка 1990. године српски народ у Хрватској осећа да наступају нека нова времена. Она која буде забринутост. Тако је већ на Првом општем сабору ХДЗ-а који је одржан 24. и 25. фебруара 1990. Фрањо Туђман изложио три историјска темеља која ће ући у програм ХДЗ-а. Реч је о старчевићевској теорији повијесног и државног права (потпуно је јасно какве су биле идеје Анте Старчевића и његова перцепција Срба), о Радићевом републиканизму и о хрватској левици која је афирмисала право на самоопредељење. На истом том скупу Фрањо Туђман је рекао нешто што је Србима унело страх и забринутост: ,,Притом заборављају да НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз како ПОВИЈЕСНИХ ТЕЖЊИ (подвукао А.М.) хрватскога народа за својом самосталном државом....“ Дакле, закључује се да је НДХ ипак била тај израз тежњи хрватског народа за самосталном државом. Доласком ХДЗ-а на власт у пролеће 1990. године, Фрањо Туђман ступа на позицију председника Хрватске. Услед поновног појављивања усташких парола, србофобија све више добија на замаху, па самим тим се креће и са отпуштањем Срба из полиције, судова, тужилаштва, медија. У таквом друштвеном амбијенту, може се рећи да је кључни чинилац у узнемиравању српског народа у Хрватској била нормативна активност Хрватског сабора тог лета 1990. Конкретније, реч је о амандманима на Устав СР Хрватске који су донети 25. јула 1990. 

ЈОВАН И СТОЈАН - ПРИЧА О ДВОЈИЦИ ПРИШТИНСКИХ ЈУНАКА

Стара Приштина

Писало се нешто (додуше недовољно) о хероју Милошу Ћирковићу из Белог Поља крај Пећи који је те кобне '99. године одбио да оде из Метохије него је сам у селу се пркосно бранио данима пред шиптарским навалама при чему је убио 18 Шиптара. Нажалост, ни после 18 година не зна се шта је било са Милошем. Међутим, било је и раније јунака на Космету који нису могли трпети турски јарам и арнаутска зверства. Судбина косметских Срба је од пада под Турке па до дана данашњег (са малим прекидима) била праћена сузама, прогоном, убијањем, отимањем имовине, девојака, ћерки итд. Ту долазимо до двојице јунака из Приштине која нису могла да се помире са таквом судбином. Наиме, у рату против Турака 1878. године српска војска је ослободила оно што данас чини југоисток Србије. У муњевитом надирању српска војска је ослободивши Ниш, наступала ка Скопљу са једне и ка Приштини са друге стране притом ослободивши Лесковац, Власотинце, Сурдулицу, Врање, Пирот, Гњилане.....У наступању српске војске ка Приштини, чета капетана Сандића избила је код Грачанице, а једна друга јединица код Лужака. Претило је да Приштина буде доведена у полуокружење. Срби су сведочили да су до тада Арнаути и Турци били обесни, свакојака насиља су вршили према раји, али овим напредовањем српске војске одједном су постала умиљата јагњад. "Добро јутро чорбаџи и срећно ви царство", говорили су Арнаути Србима.....Међутим, зна се шта је било одлучено Берлинским конгресом. Српска војска се повукла са Косова. Од умиљатих јагњади, Арнаути и Турци се поново преобратише у вукове и настаде покољ и лов на Србе широм Косова. Још Арнаути који су побегли пред српском војском из Топлице, звани мухаџири (избеглице), бесни и кивни на Србе придружише се том лову. За Србе настадоше тешки дани. Тада је кренула опет масовна сеоба Срба са Космета, слично оној из 1690. године. У Приштини ситуација иста. Срби се лове по вароши. Сакрили се по кућама да сачекају да прође овај крвави пир, а сељаци из околине се крију по шумама. Пљачке учестале. Убиства исто. Прво је погинуло десет виђенијих Срба, а онда је у кући Симе Костића погинуло њих 13 који су се крили (тачније 12, јер извесни Јанићије је некако преживео). У махали Панађуриште једна кућа није хтела да чека ово. Беше то кућа пушкара Јована Јанићијевића. Беше врло вешт занатлија и богат човек, врло храбар и добар стрелац. Имао је петоро деце, а чекао је и шесто. Са њим је живео и његов шурак и ортак Стојан. Знао је Јован да га Турци и Арнаути мрзе због богатства и вештине. Ђе шкија (свиња на шиптарском) и рајетин море бити бољи од Турчина? Јован се стога добро наоружао и чекао је када ће арнаутска руља кренути и на њега. Тако и би. Јован и Стојан их сачекаше спремно. На грубе претње и наредбе да се врата отворе, стигао је пуцањ са прозора Јанићијевића. Арнаути падају један за другим. Деца полегала по поду, а мајка и жена Јованова се превари. Кренула ка деци да их умири, али метак је погоди у срце. Са њом умре и дете које је носила у утроби...Јован видевши да му жена погибе, одлучи да се пробије зид како би деца побегла код комшије Адем - аге. Стојан проби зид и деца се плачући опростише од мајке. Адем - ага их прими на аманет, али он то не одржа. Проведе децу кроз капиџике турских кућа и онда их само остави на улици пожелевши им срећу. Борба Јована и Стојана се отегла у ноћ. Арнаути, пошто никако не могу да савладају ову двојицу јунака, запалише кућу. Како је ватра све више напредовала, било је јасно да ако нешто не ураде да ће живи изгорети. Стојан тад рече Јовану да се спасава јер има децу, а он ће остати са сестром да изгори јер нема никог (није био жењен). Јован са сузама у очима рече да га не може оставити, или ће заједно бежати код Адем - аге или ће заједно изгорети, а деци нека је Бог на помоћи. Одлучише да заједно беже. Прво ће Јован изаћи. Јован уђе код Адем - аге и упита га где су му деца. Адем - ага рече да спавају са његовом те да се овај одмах сакрије у подрум. Када је Јован ушао у подрум, Адем - ага га закључа и ускликну:"Сад или никад...." Зашто? Као и остали Турци, и Адем - ага није подносио да један каур буде бољи од њега. Није се смиловао ни према деци ни према Јовану. Уз то, увео је Арнауте у двориште, а Стојан се спремао да изађе из запаљене куће и да уђе код Адем - аге не знајући да му је заседа постављена. Чим је главом провирио кроз рупу од зида једним потезом јатагана глава паде на земљу, а тело сагоре са сестром. Јован је схватио да је издан и хтеде да се освети Адем - аги, али кроз прозор подрума дође киша метака. Тако су скончали Јован и Стојан. Стојанову главу су после данима Арнаути носили у тепсији од куће до куће и добијали су богате прилоге у новцу од приштинских Турака и Арнаута. Јован и Стојан су са собом у смрт повели 27 Арнаута. После је и настала песма о погибији Јована и Стојана коју су Арнаути певали пркосећи Србима. А деца? Деца су уплашена и сама по граду тражили свога стрица Тому који се исто крио од Арнаута. Уз велике тешкоће некако га нађоше. Иначе, Јован је имао четири сина:Николу, Глигорија, Дамњана и Кузмана и једну кћер. Сви заједно побегоше преко границе у Куршумлију и тамо се настанише.........

СРБИ НА БУГАРСКОМ ПЛАКАТУ

Слика 1:"Када су 1885. године Бугарска и Румелија пружиле руку једна другој, брат Србин посегао је за ножем иза угла."

Слика 2:"Али је добио такав одговор."

Слика 3:"Када је 1913. године Бугарска пружила руку Македонији, брат Србин пак иза угла забија нож."

Слика 4:"Добро да му је Господ дао такав одговор."

Пре но што кренем са анализом овог бугарског пропагандног материјала, само да напоменем да се реч угао у данашњем бугарском пише као "ъгъл" тако да ако неко добро познаје бугарски нека слободно напише је ли та реч угао, која се спомиње у овом материјалу, и "ъгъл" једно те исто. Ја претпостављам да јесте.

РИМОКАТОЛИЧКИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Сусрет Рамуша Харадинаја и папе Франциска 2018. године

Почетком јуна ове године, осванула је вест да је Рамуш Харадинај прекрстио старо српско православно црквиште у Новом Брду у римокатоличко црквиште. Наиме, реч је о рестаурацији овог храма чији је финансијер Немачка. Много текстова и коментара је писано у јавности у вези тог догађаја, али један моменат никако није споменут. Склон сам мишљењу да ово није Рамушев оригиналан изум и његова оригинална мисао. О чему је реч?

ДЕСЕТ ЗНАКОВА ХРВАТИЗАЦИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Последња збивања у Црној Гори нам говоре да је процес хрватизације тог простора узео маха. Заправо, то је крајњи циљ. Не само да се Црна Гора треба издвојити из српских земаља, а тамошње становништво из српског националног корпуса, него је циљ да се то становништво на крају покатоличи и хрватизује, а Црна Гора учини хрватским простором. У прилог томе, у овом тексту ће бити наведени и описани десет знакова хрватизације Црне Горе.

КОСОВЦИ И МЕТОХИЈЦИ У СТВАРАЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Војвода Раде Радовић

Славикнет је један од најбољих сајтова на тему Одбрамбено – Отаџбинског рата. Доста ратних ветерана приповедањем ратних доживљаја доста доприноси у расветљавању појединих догађаја, али и отргнућу од заборава многих мало споменутих хероја који су своје животе дали да би Република Српска постојала. Један коментатор ми је привукао пажњу, покушаћу да цитирам:“Требало би мало више да се пише о Косовскометохијском добровољачком одреду који је обишао многа ратишта.“ Збиља, мало се писало о Косовцима и Метохијцима који су ишли преко Дрине да помогну својој браћи. Не зна се колико их је било. Колико ме сећање служи, овај одред се спомиње у документарној емисији „Пад Крајине“ где је приказан прилог са далматинског ратишта у којем је интервјуисан један од старешина тог одреда кога зову Чича. На горе поменутом сајту, један ветеран је споменуо једног добровољца из Приштине који се презивао Џинић. Име му није навео, али је рекао да је тај добровољац погинуо тако што су он и један његов саборац били опкољени од стране муслимана па су се разнели бомбом да им не падну живи у руке. Међутим, један Метохијац је веома познат на простору Херцеговине и један је од најзаслужнијих што је источна Херцеговина остала српска.

ЈЕДНО СВЕДОЧАНСТВО ИЗ ЛИВНА О ПОЈАВИ И УЗРОКУ УСТАШТВА У ХРВАТА

Заробљени војници југословенске краљевске војске

Тог 06. априла 1941. године, над небом Београда су се појавили немачки бомбардери који су започели бестијално бомбардовање Београда. Истог дана немачке и италијанске трупе удариле су на Краљевину Југославију. Оно на шта су Хитлер и Мусолини нарочито рачунали у њиховом разбијању Југославије јесте сепаратизам и србофобија у Хрвата која се годинама, па и деценијама и вековима развијала. На подручју града Ливна и Ливањског поља за време НДХ десио се стравичан покољ над Србима који су посебно страдали на Огњену Марију 1941. године. Милан Радоја из тог краја је био сведок распада Југославије и њене војске као и усташких покоља по Ливну. У његовом сведочанству, написано народним језиком тог краја, крије се узрок појави усташтва. Само ћу навести на траг где се налази. Реч је о једном разговору где се може јасно наћи тај узрок. Тај наизглед обичан разговор разоткрива сву суштину ове трагичне појаве боље од сваке научне дефиниције......