ДЕЛОВАЊЕ ВАТИКАНА НА ПРОСТОРУ ЦРНЕ ГОРЕ, КИМ И МАКЕДОНИЈЕ - ПРЕСЕК ЗА 2019. ГОДИНУ

Свети Василије, један од највећих српских светитеља. Још за живота је навукао мржњу Ватикана, а на дан његовог рођења је Мило потписао указ о проглашењу спорног Закона

Прошле 2019. године на српским просторима је било видљиво прозелитско деловање римокатоличке цркве. Конкретније, то деловање је нарочито видљиво на простору Црне Горе, Косова и Метохије и Македоније. Овом приликом бих желео да напоменем да није искључено деловање НАТО пакта (напротив) и осталих нама ненаклоњених чинилаца, али мишљења сам да нашем човеку некако непримећено пролази  деловање римокатоличке цркве. Свестан је наш народ погубног деловања Ватикана на овим просторима, али некако касно уочи то деловање. Разлог томе треба тражити у чињеници да Ватикан делује увек иза кулисе, непримећено, а своје деловање маскира благоглагољивим фразама и говорима. Стога, деловање Америке и њених вазала, Британије, Немачке је видљиво и у првом је плану. Метафорички речено, то је батина која директно и отворено удара по нама, те из тог разлога су нам стално пред очима наведени чиниоци. Стога, овај текст ће бити везан за деловање Ватикана у прошлој години и на наведеним просторима јер не треба заборавити да је духовни отац србофобије управо Ватикан. Пре него што кренем у опис деловања Ватикана, напоменуо бих то да између Црне Горе, Косова и Метохије као и Македоније постоји једна тачка везивања. То је чињеница непризнавања. У идућим редовима ће подробније бити посвећена пажња тој чињеници. Стога, да кренемо по хронологији.

Папа Франциско у Македонији. На 05:37 се види покушај Зорана Заева да пољуби руку папи

СВЕТИ САВА, СРПСКО ЛУТАЊЕ И РУСИ

Свети Сава

Како време пролази, човек помисли да више нема шта да пише о Светом Сави. Помисли да је све речено, да нема више шта да се напише. Међутим, Свети Сава је личност о којој увек има шта да се напише. Једноставно је толико доброга учинио за српски народ у разним сферама српског друштва, да једноставно прича о њему као да нема крај.

О ПОСТАНКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

,,И у име тога нашег великога савезника Бога, ми васколике вође устаничкијех чета босанскијех, данас једини представници српске земље Босне, послије толико чекања и безнаде на икакву помоћ, рјешавамо:од данас па за навијек, кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи с нашом браћом Србима дијелити судбину па ма каква она била, проглашавамо: Да се домовина наша Босна присајужава кнежевини Србији, законитом и правом прејамнику државе старијех наших краљева и царева и проглашавамо нашим нашљеднијем господаром књаза српског Милана М. Обреновића IV. Живио наш народ српски! Живио господар наш књаз Милан М. Обреновић IV! Живила наша државна влада у нашој престолници Београду!"

МИЋО

Мићо Влаховић

Борци који су преживели рат (независно који, против кога се водио и када је вођен) често знају рећи, када их ословљавају и доживљавају као хероје, да они нису хероји, да су једини прави хероји њихови ратни другови који нису успели преживети. Позната је скромност правог војника. Међутим, не слажем се. У рату је херој свако ко се на поштен и часан начин борио за свој народ и за своју земљу. Дакле, и онај ко је преживео и онај ко нажалост није. Један од хероја који није успео да дочека крај последњег рата у Босни јесте Мићо Влаховић чија тужна животна прича (и сам крај његовог живота) даје додатну снагу његовом лику и делу.

ПСИХОЛОГИЈА КОНВЕРТИТА ИЗ ПЕРА ИВА АНДРИЋА

Омер паша Латас (1806 - 1871)

Теолог Срђан Сремац је једном приликом изјавио да је тема конвертитства остала запостављена и неистражена због своје методолошке комплексности и неухватиљивости. Конверзија тј. промена идентитета је најпре психолошки феномен. На балканским просторима овај феномен је веома заступљен и много тога објашњава у вези ратова и проливања крви између српског народа с једне и народа који себи сматрају посебним у односу на Србе, а пореклом потичу од истих, с друге стране.

ВУКОВАР

Војници ЈНА и добровољци у Вуковару

На данашњи дан, 18. новембра 1991. године, завршена је можда најкрвавија битка на целом постјугословенском простору. Битка за Вуковар. Након скоро три месеца борби, сломљен је последњи отпор на подручју Вуковара, на тзв. Црном путу у Борову насељу. Хрвати су од вуковарске битке направили мит. Он је допуна оног елемента у њиховој националној свести да увек постоји претња од Срба по њихову опстојност. Вуковарски мит је за њих одличан доказ јер ето ми смо из чисте обести и ничим изазвани дивљали по Вуковару. Тако да је то за њих опомена и претња да на истоку има зли сусед (а то је у њиховима очима увек крвожедни ћетник који зубима држи нож, закрвављених очију, са брадом до пупка и косом до пола леђа, који базди на ракију, једва чека да се ослободи да због своје дивљине коље испред себе све што му дође под руку) који једва чека да дивља по лепој њиховој. Има само један проблем у тој њиховој перцепцији.

МАЛИ ШЕНГЕН - ПУТ КА ВЕЛИКОЈ АЛБАНИЈИ

                                                            ,,Као што човек не може да живи без десне                                                                                         руке, тако ни Албанија не може да живи без Косова."

                                                                                                               Ахмед Зогу (1895 - 1961)

                                                                                                               албански краљ 

Дана 10. новембра 2019. године, објављена је вест да настаје Мали Шенген - простор Албаније, Србије и Северне Македоније на којем ће слободно моћи да циркулишу људи, роба, услуге и капитал. Председник Србије, Александар Вучић, је истакао да ова иницијатива и овај споразум доноси добит потписницама, да ће порасти инвестиције у све три државе, да ће доћи до појачања економске активности, да ће грађани Србије моћи ићи са личном картом на море у Албанију итд. Међутим, Вучић је даље истакао да овај споразум неће бити популаран у Србији, али да га то не занима. Навикли смо да српски председник игнорише размишљање грађана ове земље ослањајући се на изборни резултат (као да је победом на изборима добио апсолутно право да поступа мимо Устава, да ради шта год хоће, не питајући никога и радећи супротно ономе што је обећавао његовим бирачима и осталим грађанима), али пођимо од ове председникове констатације да овај поступак неће бити популаран у Србији. Ја ћу само да додам да је реч о врлој погубној иницијативи која може да остави негативне далекосежне последице. Могло би се рећи да је ово можда најгори потез напредњачке власти поред Бриселског споразума и постављања Ане Брнабић за председника Владе. Да кренемо по реду.

ОПЕРАЦИЈА ,,ВРБАС '92" - ОСЛОБАЂАЊЕ ЈАЈЦА

Борци ВРС на јајачком ратишту

Овај текст посвећујем мојим земљцима, родбини, а нарочито покојном ујаку, који су своје најлепше године провели на ратишту широм Високе Крајине. Једно од тих ратишта, које је уједно било најтеже у првих неколико месеци рата, било је јајачко ратиште.

ВРАЧИ, ЗОЧИШТЕ И АРНАУТСКЕ РАБОТЕ

Манастир Зочиште крај Ораховца

Данас су Врачи - Свети Козма и Дамјан. У Метохији постоји један манастир посвећен њима, заправо мошти ових светаца су у њему. Реч је о Зочишту. Манастир је добио име по лековитој води за очи. Врачи су као празник, бар у мом крају, били врло поштовани и то беше један од празника где се није смело ништа радити. Говорило се да онај ко се огреши на тај дан, зна да сиђе с ума. Чак и муслимани нису смели ништа да раде тај дан. Дакле, страхопоштовање је постојало. Замислите тек онда место где мошти таквих светаца почивају. Такво сазнање уопште није било препрека да овај манастир одлети у ваздух те 1999. Ништа то Арнаутима није значило. Прича се да су после један по један силазили с памети и да су Арнаути долазили да пале свеће на рушевинама манастира. Није то први пут. Девич су дренички Арнаути стално нападали. После сваког напада, нападачи су лудели и онда су остали доводили полуделе Светом Јанићију, чије су мошти похрањене у манастиру, да их лечи. Излече се и онда опет ти исти ударају на манастир. И тако у круг. Заиста један тешко схватљив феномен. Да не говорим тек о преоравању српских гробаља, ломљењу надгробних споменика, ископавању костију итд. Одакле све ово? Како човеку могу пасти на памет ове ствари? Да чак ни мртви немају мира.....

Истражујући  мало по интернету и по литератури, уочио сам да се разликују шиптарски и хрватски злочини и то по методологији, али и по корену. Оно што би могао бити корен тих арнаутских злодела, крије се у два запажања руског конзула Гиљфердинга док је путовао Косметом 1858. Оно што је Гиљфердинг прво приметио када је пролазио Метохијом, јесте да Арнаути уопште нису богобојажљиви. Чак је говорио да никада на свету није видео тако небогобојажљивог народа. Он је то закључио када је сведочио томе да Арнаути користе српске надгробне споменике као материјал за градњу својих кућа! Остали балкански народи, вели Гиљфердинг, претпостављају своју слободу вери. Е ту долазимо до другог опажања и веома битне чињенице. Реч је о арнаутском поимању слободе. Они слободу тумаче у апсолутном смислу. Могу да радим шта год хоћу, али не према другом Арнауту, него према Србима. Убијем Србина. Ништа. Украдем Србину стоку. Ништа. Силујем па потом украдем ћерку Србинову. Ништа. Преоравам гробље да би себи направио њиву, воћњак или пашњак. Ништа. Рушим цркве и манастире. Ништа. Запоседам српске куће. Ништа. Дакле, нема препрека тој апсолутној слободи. Нема препрека да се задовољи потреба или корист. Ислам је Арнаутима значио само као средство да раде шта год хоће. И тако су Срби вековима били изложени свакојаким злоделима. А Арнаути су врло маштовити. Када је те 1912. дошао крај њиховом дивљању, Србија није њих прогласила за грађане другог реда, него су били једнаки у правима и обавезама као и Срби. Али опет.......Нема оне апсолутне слободе коју је Турска дала. Сада је закон био граница. Да су жалили за таквим временима када су могли да раде шта год хоће, сведочи и један колониста из Херцеговине у грачаничком срезу који је морао да бежи испред Арнаута те 1941. по априлском слому. Он вели да су са Арнаутима живели у миру и међусобном поштовању до рата. Једино што су приметили јесте осећај носталгије за временима када су могли да раде шта год хоће. Било им криво што више није тако. Србија тако са својим законима беше препрека арнаутској апсолутној слободи што они доживеше као угњетавање те тако постаде предмет мржње. Србе су и раније мрзели и то је оно што су покупили од ислама, барем онако како су га они и Турци разумевали, а то је мржња према раји. Недостатак богобојажљивости, апсолутно тумачење слободе, мржња према српској раји, али и феномен конвертита су основа аранутског дивљања.......

ХРВАТСКИ ПОГЛЕД НА ПОДВИГ МАЈОРА ТЕПИЋА

Место где је некада било складише муниције које је мајор Тепић дигао у ваздух

Пре нешто више од 15 дана, 29. септембра, обележено је 28 година херојског подвига мајора Тепића у складишту Беденик крај Бјеловара. Доста се о томе пише код нас, али како Хрвати гледају на то? Повод за овај текст је чланак Бориса Павелића ,,Бјеловарска барутана и београдски споменик Милану Тепићу: Само су мртви видјели крај рата" од 15. марта 2017. године.

О ЗЕМЉИ КОЈА УМИРЕ

Обојена револуција у Београду 5. октобра 2000. године

Мало је земаља у Европи (не знам за остатак света) које су јавно описане као земље које умиру. У једном од руских текстова тај назив је понела Бугарска. Није само странац говорио о таквом стању у Бугарској. Један од највећих бугарских демографа, Петар Иванов, ове године је изјавио да је Бугарска у стању клиничке смрти. Управо тај текст Петра Иванова инспирисао ме је да сачиним ово писаније.

ЧЕГАР 20. ВЕКА

Печурка која се појавила након што је мајор Тепић отишао у легенду 

Око 10 часова и 30 минута, 29. септембра 1991. појавила се огромна печурка изнад Беденика и Бјеловара. Кажу да се видела чак у Мађарској. Локални Хрвати беху у неверици. Такву експлозију никада нису видели. Врло брзо се прочуло да се то неки агресорски официр, официр србоћетнићке ЈНА солдатеске, како ју је ХРТ частио тих дана, дигао у ваздух. Тако је муниција у Беденику остала недоступна за бојовнике оне творевине која је представљала израз повијесних тежњи хрватског народа. За бојовнике коју су слушали заповеди поглавника Фрање, а који је поручивао да за мрске Србе нема места у хрватској држави.

МАЉИ ДЕЦА И КОСОВСКИ КРСТОВДАН

Окупљени Срби код оскрнављених гробова малих мученика

Читајући и истражујући о усташким злочинима, увек се међу свим оним случајевима које карактеришу невиђена суровост, садизам и сладострашће, нађу неколико њих који једноставно се више не могу објаснити. Човек занеми када чита такве ствари. Делује као да наука стаје и да теологија почиње да објашњава своје. Исто ово се може рећи за арнаутска злодела на Косову и Метохији.

У СПОМЕН НА ДОКТОРКУ ДРАШКО

др Олга Драшко

Она почиње на самој граници Босне и Херцеговине. Пролази кроз срце Херцегове земље, кроз усијани крш и свом својом снагом улива се у Сиње море. Крај ње, на њеном доњем току, утицај Средоземља се огледа у присуству грожђа, лубеница, нара, маслина, дувана...Име јој је Неретва.

ЕГЗОДУС СА ОЗРЕНА И ПОКУШАЈ ТУРЧЕЊА

Мапа борбених дејстава у операцији ,,Фарз" којом је дошло до пада Возуће

Славна српска планина Озрен, на којој постоје немањићке задужбине примила је удар тог 10. септембра 1995. године. Тада су као скакавци, далеко јаче муслиманске јединице кренуле у наступање. Са њима је ишао злогласни "Ел муџахид" одред. Три и по године, браниоци Озрена су се храбро одупирали муслиманима и муџахединима, али су овај пут попустили.

СТАРА СРБИЈА - ЗЕМЉА СУНЦА

Скопско Кале

Говорило се, а и данас се говори, да су становници јужних крајева волели Сунце. Сматра се да је Сунце такво да оно греје све људе, да оно даје живот. Тако се постепено о Југу почело говорити као о земљи Сунца.....

У СПОМЕН НА ГОРШТАКИЊУ СА ЧАКОРА

Бранка Ђукић

Чакор је планина која раздваја Метохију од Црне Горе. Сам превој Чакор је граница Метохије и Црне Горе. На том превоју, код села Кућиште, улази се у Метохију, а пут води ка Пећи. Са леве стране пута остају села Боге, Аџовића река, Кошутане...Путник који иде тим путем, пре Пећи мора да наиђе на село Љевош (и данас српско село) које је име добило по томе што се „лијевало“ оружје за витезове који су ишли да дочекају Турке на Косову. Одмах испод Љевоша налази се Пећка Патријаршија, а то је већ западни улаз у Пећ.

ДИНАРСКА УЖАРЕНОСТ ИЛИТИ О МОЛБИ АНТЕ СТАРЧЕВИЋА

Анте Старчевић

Пре но што пређемо на разматрање предмета овог текста, треба споменути да је психа пре свега индивидуални феномен, да је свака личност специфична на свој начин. Међутим, у контексту колективне психологије постоје особине за које се може рећи да су својствене већој групи људи. 

АНА ПРИЗРЕНКА

Призрен

Име му каже да је то онај на кога се са љубављу и посебном пажњом гледа. Дакле, онај који приздире. Налази се на југу Метохије где равница полако уступа место планинама које се протежу даље чак и преко границе у Шћиперију. За златног српског средњег века постао је царски град. Царски Призрен се налази на врло старој и битној комуникацији која води све до Јадрана. Отуда је долазила скупоцена роба из јадранских лука. Са робом су долазили и трговци. Временом су отуда, од друге стране Паштрика и Коритника почели стизати Шћипентари, али и римокатолички прозелити. Иако је за турска вакта град био насељен исламским и православним живљем, римокатоличка црква је Призрен означила за центар њихове прозелитске делатности. Тако је и дан данас. Вековима су људи ходили том комуникацијом. Тако је било и тог пролећа 1999. године, када су агресори поломили зубе на Паштрику. Хтели су скупа са својом пешадијом да прођу тим брдима и да се докопају Царског града. То им је пошло за руком када су се наша војска и полиција морале повући. Тада са границе кренуше Немци и терористичка УЧК. Царски град беше први у који је УЧК ушао. За њима дођоше Германи, али и њихови сународници из Шћиперије који су видели добру прилику да се населе тако што ће одузимати српске куће и станове. Још док је наша војска била у граду умало није пала крв. Неки војници нису могли трпети да одједном долази швапски војник у Царски град да заповеда, да пушта Шиптаре да раде што им је воља. Највећи део Срба Призренаца је напустио град. Оно што је остало, постали су, како су Швабе још раније назвали Србе на западним српским просторима који су били на удару Хрвата, Ватикана и Беча, Vogelfrei. У буквалном преводу значи "слободна птица". У немачком политичком речнику се под тим појмом заправо подразумева онај који је стављен ван закона, онај кога може свако убити. Друкчије речено, онај који је за одстрел. Срби са Косова и Метохије су тих дана управо били за одстрел тако да су многи погубили главе, или једноставно пропали без трага и гласа. 

МИСЛИ О ОТАЏБИНИ

Петар Кочић

,,Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.

Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање: ми жањемо што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци.