МИЋО

Мићо Влаховић

Борци који су преживели рат (независно који, против кога се водио и када је вођен) често знају рећи, када их ословљавају и доживљавају као хероје, да они нису хероји, да су једини прави хероји њихови ратни другови који нису успели преживети. Позната је скромност правог војника. Међутим, не слажем се. У рату је херој свако ко се на поштен и часан начин борио за свој народ и за своју земљу. Дакле, и онај ко је преживео и онај ко нажалост није. Један од хероја који није успео да дочека крај последњег рата у Босни јесте Мићо Влаховић чија тужна животна прича (и сам крај његовог живота) даје додатну снагу његовом лику и делу.

ПСИХОЛОГИЈА КОНВЕРТИТА ИЗ ПЕРА ИВА АНДРИЋА

Омер паша Латас (1806 - 1871)

Теолог Срђан Сремац је једном приликом изјавио да је тема конвертитства остала запостављена и неистражена због своје методолошке комплексности и неухватиљивости. Конверзија тј. промена идентитета је најпре психолошки феномен. На балканским просторима овај феномен је веома заступљен и много тога објашњава у вези ратова и проливања крви између српског народа с једне и народа који себи сматрају посебним у односу на Србе, а пореклом потичу од истих, с друге стране.

ВУКОВАР

Војници ЈНА и добровољци у Вуковару

На данашњи дан, 18. новембра 1991. године, завршена је можда најкрвавија битка на целом постјугословенском простору. Битка за Вуковар. Након скоро три месеца борби, сломљен је последњи отпор на подручју Вуковара, на тзв. Црном путу у Борову насељу. Хрвати су од вуковарске битке направили мит. Он је допуна оног елемента у њиховој националној свести да увек постоји претња од Срба по њихову опстојност. Вуковарски мит је за њих одличан доказ јер ето ми смо из чисте обести и ничим изазвани дивљали по Вуковару. Тако да је то за њих опомена и претња да на истоку има зли сусед (а то је у њиховима очима увек крвожедни ћетник који зубима држи нож, закрвављених очију, са брадом до пупка и косом до пола леђа, који базди на ракију, једва чека да се ослободи да због своје дивљине коље испред себе све што му дође под руку) који једва чека да дивља по лепој њиховој. Има само један проблем у тој њиховој перцепцији.

МАЛИ ШЕНГЕН - ПУТ КА ВЕЛИКОЈ АЛБАНИЈИ

                                                            ,,Као што човек не може да живи без десне                                                                                         руке, тако ни Албанија не може да живи без Косова."

                                                                                                               Ахмед Зогу (1895 - 1961)

                                                                                                               албански краљ 

Дана 10. новембра 2019. године, објављена је вест да настаје Мали Шенген - простор Албаније, Србије и Северне Македоније на којем ће слободно моћи да циркулишу људи, роба, услуге и капитал. Председник Србије, Александар Вучић, је истакао да ова иницијатива и овај споразум доноси добит потписницама, да ће порасти инвестиције у све три државе, да ће доћи до појачања економске активности, да ће грађани Србије моћи ићи са личном картом на море у Албанију итд. Међутим, Вучић је даље истакао да овај споразум неће бити популаран у Србији, али да га то не занима. Навикли смо да српски председник игнорише размишљање грађана ове земље ослањајући се на изборни резултат (као да је победом на изборима добио апсолутно право да поступа мимо Устава, да ради шта год хоће, не питајући никога и радећи супротно ономе што је обећавао његовим бирачима и осталим грађанима), али пођимо од ове председникове констатације да овај поступак неће бити популаран у Србији. Ја ћу само да додам да је реч о врлој погубној иницијативи која може да остави негативне далекосежне последице. Могло би се рећи да је ово можда најгори потез напредњачке власти поред Бриселског споразума и постављања Ане Брнабић за председника Владе. Да кренемо по реду.

ОПЕРАЦИЈА ,,ВРБАС '92" - ОСЛОБАЂАЊЕ ЈАЈЦА

Борци ВРС на јајачком ратишту

Овај текст посвећујем мојим земљцима, родбини, а нарочито покојном ујаку, који су своје најлепше године провели на ратишту широм Високе Крајине. Једно од тих ратишта, које је уједно било најтеже у првих неколико месеци рата, било је јајачко ратиште.

ВРАЧИ, ЗОЧИШТЕ И АРНАУТСКЕ РАБОТЕ

Манастир Зочиште крај Ораховца

Данас су Врачи - Свети Козма и Дамјан. У Метохији постоји један манастир посвећен њима, заправо мошти ових светаца су у њему. Реч је о Зочишту. Манастир је добио име по лековитој води за очи. Врачи су као празник, бар у мом крају, били врло поштовани и то беше један од празника где се није смело ништа радити. Говорило се да онај ко се огреши на тај дан, зна да сиђе с ума. Чак и муслимани нису смели ништа да раде тај дан. Дакле, страхопоштовање је постојало. Замислите тек онда место где мошти таквих светаца почивају. Такво сазнање уопште није било препрека да овај манастир одлети у ваздух те 1999. Ништа то Арнаутима није значило. Прича се да су после један по један силазили с памети и да су Арнаути долазили да пале свеће на рушевинама манастира. Није то први пут. Девич су дренички Арнаути стално нападали. После сваког напада, нападачи су лудели и онда су остали доводили полуделе Светом Јанићију, чије су мошти похрањене у манастиру, да их лечи. Излече се и онда опет ти исти ударају на манастир. И тако у круг. Заиста један тешко схватљив феномен. Да не говорим тек о преоравању српских гробаља, ломљењу надгробних споменика, ископавању костију итд. Одакле све ово? Како човеку могу пасти на памет ове ствари? Да чак ни мртви немају мира.....

Истражујући  мало по интернету и по литератури, уочио сам да се разликују шиптарски и хрватски злочини и то по методологији, али и по корену. Оно што би могао бити корен тих арнаутских злодела, крије се у два запажања руског конзула Гиљфердинга док је путовао Косметом 1858. Оно што је Гиљфердинг прво приметио када је пролазио Метохијом, јесте да Арнаути уопште нису богобојажљиви. Чак је говорио да никада на свету није видео тако небогобојажљивог народа. Он је то закључио када је сведочио томе да Арнаути користе српске надгробне споменике као материјал за градњу својих кућа! Остали балкански народи, вели Гиљфердинг, претпостављају своју слободу вери. Е ту долазимо до другог опажања и веома битне чињенице. Реч је о арнаутском поимању слободе. Они слободу тумаче у апсолутном смислу. Могу да радим шта год хоћу, али не према другом Арнауту, него према Србима. Убијем Србина. Ништа. Украдем Србину стоку. Ништа. Силујем па потом украдем ћерку Србинову. Ништа. Преоравам гробље да би себи направио њиву, воћњак или пашњак. Ништа. Рушим цркве и манастире. Ништа. Запоседам српске куће. Ништа. Дакле, нема препрека тој апсолутној слободи. Нема препрека да се задовољи потреба или корист. Ислам је Арнаутима значио само као средство да раде шта год хоће. И тако су Срби вековима били изложени свакојаким злоделима. А Арнаути су врло маштовити. Када је те 1912. дошао крај њиховом дивљању, Србија није њих прогласила за грађане другог реда, него су били једнаки у правима и обавезама као и Срби. Али опет.......Нема оне апсолутне слободе коју је Турска дала. Сада је закон био граница. Да су жалили за таквим временима када су могли да раде шта год хоће, сведочи и један колониста из Херцеговине у грачаничком срезу који је морао да бежи испред Арнаута те 1941. по априлском слому. Он вели да су са Арнаутима живели у миру и међусобном поштовању до рата. Једино што су приметили јесте осећај носталгије за временима када су могли да раде шта год хоће. Било им криво што више није тако. Србија тако са својим законима беше препрека арнаутској апсолутној слободи што они доживеше као угњетавање те тако постаде предмет мржње. Србе су и раније мрзели и то је оно што су покупили од ислама, барем онако како су га они и Турци разумевали, а то је мржња према раји. Недостатак богобојажљивости, апсолутно тумачење слободе, мржња према српској раји, али и феномен конвертита су основа аранутског дивљања.......

ХРВАТСКИ ПОГЛЕД НА ПОДВИГ МАЈОРА ТЕПИЋА

Место где је некада било складише муниције које је мајор Тепић дигао у ваздух

Пре нешто више од 15 дана, 29. септембра, обележено је 28 година херојског подвига мајора Тепића у складишту Беденик крај Бјеловара. Доста се о томе пише код нас, али како Хрвати гледају на то? Повод за овај текст је чланак Бориса Павелића ,,Бјеловарска барутана и београдски споменик Милану Тепићу: Само су мртви видјели крај рата" од 15. марта 2017. године.

О ЗЕМЉИ КОЈА УМИРЕ

Обојена револуција у Београду 5. октобра 2000. године

Мало је земаља у Европи (не знам за остатак света) које су јавно описане као земље које умиру. У једном од руских текстова тај назив је понела Бугарска. Није само странац говорио о таквом стању у Бугарској. Један од највећих бугарских демографа, Петар Иванов, ове године је изјавио да је Бугарска у стању клиничке смрти. Управо тај текст Петра Иванова инспирисао ме је да сачиним ово писаније.

ЧЕГАР 20. ВЕКА

Печурка која се појавила након што је мајор Тепић отишао у легенду 

Око 10 часова и 30 минута, 29. септембра 1991. појавила се огромна печурка изнад Беденика и Бјеловара. Кажу да се видела чак у Мађарској. Локални Хрвати беху у неверици. Такву експлозију никада нису видели. Врло брзо се прочуло да се то неки агресорски официр, официр србоћетнићке ЈНА солдатеске, како ју је ХРТ частио тих дана, дигао у ваздух. Тако је муниција у Беденику остала недоступна за бојовнике оне творевине која је представљала израз повијесних тежњи хрватског народа. За бојовнике коју су слушали заповеди поглавника Фрање, а који је поручивао да за мрске Србе нема места у хрватској држави.

МАЉИ ДЕЦА И КОСОВСКИ КРСТОВДАН

Окупљени Срби код оскрнављених гробова малих мученика

Читајући и истражујући о усташким злочинима, увек се међу свим оним случајевима које карактеришу невиђена суровост, садизам и сладострашће, нађу неколико њих који једноставно се више не могу објаснити. Човек занеми када чита такве ствари. Делује као да наука стаје и да теологија почиње да објашњава своје. Исто ово се може рећи за арнаутска злодела на Косову и Метохији.

У СПОМЕН НА ДОКТОРКУ ДРАШКО

др Олга Драшко

Она почиње на самој граници Босне и Херцеговине. Пролази кроз срце Херцегове земље, кроз усијани крш и свом својом снагом улива се у Сиње море. Крај ње, на њеном доњем току, утицај Средоземља се огледа у присуству грожђа, лубеница, нара, маслина, дувана...Име јој је Неретва.

ЕГЗОДУС СА ОЗРЕНА И ПОКУШАЈ ТУРЧЕЊА

Мапа борбених дејстава у операцији ,,Фарз" којом је дошло до пада Возуће

Славна српска планина Озрен, на којој постоје немањићке задужбине примила је удар тог 10. септембра 1995. године. Тада су као скакавци, далеко јаче муслиманске јединице кренуле у наступање. Са њима је ишао злогласни "Ел муџахид" одред. Три и по године, браниоци Озрена су се храбро одупирали муслиманима и муџахединима, али су овај пут попустили.

СТАРА СРБИЈА - ЗЕМЉА СУНЦА

Скопско Кале

Говорило се, а и данас се говори, да су становници јужних крајева волели Сунце. Сматра се да је Сунце такво да оно греје све људе, да оно даје живот. Тако се постепено о Југу почело говорити као о земљи Сунца.....

У СПОМЕН НА ГОРШТАКИЊУ СА ЧАКОРА

Бранка Ђукић

Чакор је планина која раздваја Метохију од Црне Горе. Сам превој Чакор је граница Метохије и Црне Горе. На том превоју, код села Кућиште, улази се у Метохију, а пут води ка Пећи. Са леве стране пута остају села Боге, Аџовића река, Кошутане...Путник који иде тим путем, пре Пећи мора да наиђе на село Љевош (и данас српско село) које је име добило по томе што се „лијевало“ оружје за витезове који су ишли да дочекају Турке на Косову. Одмах испод Љевоша налази се Пећка Патријаршија, а то је већ западни улаз у Пећ.

ДИНАРСКА УЖАРЕНОСТ ИЛИТИ О МОЛБИ АНТЕ СТАРЧЕВИЋА

Анте Старчевић

Пре но што пређемо на разматрање предмета овог текста, треба споменути да је психа пре свега индивидуални феномен, да је свака личност специфична на свој начин. Међутим, у контексту колективне психологије постоје особине за које се може рећи да су својствене већој групи људи. 

АНА ПРИЗРЕНКА

Призрен

Име му каже да је то онај на кога се са љубављу и посебном пажњом гледа. Дакле, онај који приздире. Налази се на југу Метохије где равница полако уступа место планинама које се протежу даље чак и преко границе у Шћиперију. За златног српског средњег века постао је царски град. Царски Призрен се налази на врло старој и битној комуникацији која води све до Јадрана. Отуда је долазила скупоцена роба из јадранских лука. Са робом су долазили и трговци. Временом су отуда, од друге стране Паштрика и Коритника почели стизати Шћипентари, али и римокатолички прозелити. Иако је за турска вакта град био насељен исламским и православним живљем, римокатоличка црква је Призрен означила за центар њихове прозелитске делатности. Тако је и дан данас. Вековима су људи ходили том комуникацијом. Тако је било и тог пролећа 1999. године, када су агресори поломили зубе на Паштрику. Хтели су скупа са својом пешадијом да прођу тим брдима и да се докопају Царског града. То им је пошло за руком када су се наша војска и полиција морале повући. Тада са границе кренуше Немци и терористичка УЧК. Царски град беше први у који је УЧК ушао. За њима дођоше Германи, али и њихови сународници из Шћиперије који су видели добру прилику да се населе тако што ће одузимати српске куће и станове. Још док је наша војска била у граду умало није пала крв. Неки војници нису могли трпети да одједном долази швапски војник у Царски град да заповеда, да пушта Шиптаре да раде што им је воља. Највећи део Срба Призренаца је напустио град. Оно што је остало, постали су, како су Швабе још раније назвали Србе на западним српским просторима који су били на удару Хрвата, Ватикана и Беча, Vogelfrei. У буквалном преводу значи "слободна птица". У немачком политичком речнику се под тим појмом заправо подразумева онај који је стављен ван закона, онај кога може свако убити. Друкчије речено, онај који је за одстрел. Срби са Косова и Метохије су тих дана управо били за одстрел тако да су многи погубили главе, или једноставно пропали без трага и гласа. 

МИСЛИ О ОТАЏБИНИ

Петар Кочић

,,Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.

Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање: ми жањемо што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци.

ИВАН ПРИШТЕВАЦ

Иван Мајсторовић

Усред косовске равнице давних дана се подно Гољак планине уприштио град. Веле да баш изгледа као кад се пришт угнезди на телу. Тако се и он угнездио подно Гољак планине. Тако је понео име Приштина.

ДАН УСТАНКА

Барикаде у Книнској Крајини, август 1990. године

Око 17 часова 17. августа 1990. године спикерка на Радију Книн Манда Вуковић објавила је ратно стање. Рат ипак тад није избио, али је била довољна само једна варница да се упали и да крене ратни пожар....

ПРЕБИЛОВЦИ

Пребиловачке жене и девојке. Једни кажу да нико није преживео са ове фотографије тај август 1941. године, а други кажу да их је ипак преживело пет. 

Пре два дана је била годишњица од протеривања остатака закланог народа из Хрватске, а данас је 78 година од како је извршен један од најбестијалнијих покоља које су наши простори видели. Реч је о селу страдалнику Пребиловци крај Чапљине. 6. августа 1941. године око 500 Срба, махом жена и деце, је живо бачено у јаму Голубинка код села Шурманци. Било је и раније убистава Срба у том крају и то још од Априлског рата. Треба напоменути да су Хрвати фактички дигли устанак у Чапљини и почели су да нападају јединице разбијене југословенске војске. Скоро сам сазнао да је у тим збивањима стотинак војника и морнара нестало око Чапљине, а да нико до дана данашњег их није потражио. Вероватно су их прогутале херцеговачке јаме или их је одвела Неретва плавоме Јадрану. Ипак, југословенска војска је успела 14. априла да врати град у своје руке, али због општег развоја ситуације, морала је да га убрзо напусти.

ЗАПИС НА СТУБУ

Деспот Стефан Лазаревић

Петнаест година након што су косовски витезови са кнезом Лазаром отишли у вечност, на истом том Косову пољу, те 1404. године, затекао се кнежев син деспот Стефан. Велики војник и јунак, државник и дипломата, али и веома образован човек и културољубац, написао је похвалну песму косовским јунацима и своме оцу. Почетак песме је сличан почетку песме о изгинулим Спартанцима на Термопилима. Косовска битка је већ тада ушла у вечност и легенду. Кажу, нисам имао прилику да прочитам, да су записи патријарха Данила Трећег, годину или две након боја, говорили о храброј жртви косовских витезова малтене као што се данас о томе говори. Дакле, писано је о томе још пре деспота Стефана. Имамо са чим побијати идиотије од навода Ноела Малколма, квазиисторичара и апологету шиптарског дивљања на Косову и Метохији као и НАТО агресије, који је тврдио да је прича о Косову само плод српског романтизма из 19. века. Дакле, по његовом, ми смо од 19. века кренули на туђу земљу. Да се подсетимо још једном чија је то земља, а нарочито данас када компрадори стају на страну Ноела Малколма и осталих хохштаплера са запада, кроз стихове деспота Стефана:

ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА

Фрањевачки самостан на Горици крај Ливна са чијег олтара је фра Срећко Перић позивао да се кољу Срби

У свом наступању против дојучерашње браће, карактеристично је за конвертите да крвави пир нарочито воле спроводити на неки православни празник. Нарочито се то одвија на крсну славу. Два су разлога тој работи. Први, да би се домаћин што више понизио и повредио јер он на тај дан свечари и не очекује душмана, онога ко би му могао зло учинити. Други разлог је тај што конвертит том крвавом работом поништава себе, односно оно што је некада био. На својеврстан и крвав начин он поручује да он није Србин. Тако кида везе са оним што је некада био. Безброј таквих случајева има. Довољно је споменути злочине из последњег рата у сребреничком крају када је Насер Орић са својом братијом волео да коље и пали на православне празнике. У Другом рату је тога било прегршт.

КРИЖАРИ И ХРВАТИ

                                                                                        

                                                 ''Нисам дошао да донесем мир, него мач.'' 

                                                                                                                                                                     (Матеј, 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39).

Крижари заузимају Јерусалим

Када је византијски цар Алексеј Први Комнин те 1095. године затражио помоћ од папе у циљу ослобађања Јерусалима од муслимана, папа Убран Други сазвао је сабор у Клермону на којем је одлучено да се креће у ослобађање Христовог гроба. Кажу да је у циљу придобијања што већег броја људи, папа дао унапред опрост грехова будућим ратницима. На тај начин, дошло је до сакупљања шаролике светине, што би народ рекао ,,с коца и конопца" која је потом кренула у поход. 

О УБИСТВУ ПРВОГ СРПСКОГ ВОЖДА

Карађорђе Петровић 

Још од основне школе се учи о Карађорђу. Када се спомене његово убиство, како у школи тако и генерално у српском народу, стално се провлачи закључак како влада то проклетство у српском народу да се сами између себе убијамо, да једни друге издајемо. Мисли се на улогу кнеза Милоша и Вујице Вулићевића у убиству Карађорђа. Међутим, у овом писанију хоћу да представим дубљу позадину његовог убиства која се не исцрпљује причом да је кнез Милош хтео да умилостиви Турке тим убиством. Додуше, историчари нису до краја разрешили позадину Карађорђевог убиства. Ипак, може се рећи да је Карађорђево убиство представљало геополитичку акцију.

АМАНДМАНИ И БАРИКАДЕ

Окупљена маса поздравља подизање хрватске заставе са ,,повијесним грбом" испред зграде Сабора у Загребу 25. јула 1990. године

Урушавање комунизма широм Европе, а самим тим и нестанак поретка сазданог у Јалти, довео је до развоја и јачања дезинтегративних процеса у Југославији. У Хрватској, која је тада била југословенска федерална јединица, долази до буђења и јачања хрватског шовинизма и србофобије. Хрватска демократска заједница, предвођена Фрањом Туђманом, постаје главна хрватска политичка партија и носилац идеје о отцепљењу Хрватске од Југославије. Већ с почетка 1990. године српски народ у Хрватској осећа да наступају нека нова времена. Она која буде забринутост. Тако је већ на Првом општем сабору ХДЗ-а који је одржан 24. и 25. фебруара 1990. Фрањо Туђман изложио три историјска темеља која ће ући у програм ХДЗ-а. Реч је о старчевићевској теорији повијесног и државног права (потпуно је јасно какве су биле идеје Анте Старчевића и његова перцепција Срба), о Радићевом републиканизму и о хрватској левици која је афирмисала право на самоопредељење. На истом том скупу Фрањо Туђман је рекао нешто што је Србима унело страх и забринутост: ,,Притом заборављају да НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз како ПОВИЈЕСНИХ ТЕЖЊИ (подвукао А.М.) хрватскога народа за својом самосталном државом....“ Дакле, закључује се да је НДХ ипак била тај израз тежњи хрватског народа за самосталном државом. Доласком ХДЗ-а на власт у пролеће 1990. године, Фрањо Туђман ступа на позицију председника Хрватске. Услед поновног појављивања усташких парола, србофобија све више добија на замаху, па самим тим се креће и са отпуштањем Срба из полиције, судова, тужилаштва, медија. У таквом друштвеном амбијенту, може се рећи да је кључни чинилац у узнемиравању српског народа у Хрватској била нормативна активност Хрватског сабора тог лета 1990. Конкретније, реч је о амандманима на Устав СР Хрватске који су донети 25. јула 1990. 

ЈОВАН И СТОЈАН - ПРИЧА О ДВОЈИЦИ ПРИШТИНСКИХ ЈУНАКА

Стара Приштина

Писало се нешто (додуше недовољно) о хероју Милошу Ћирковићу из Белог Поља крај Пећи који је те кобне '99. године одбио да оде из Метохије него је сам у селу се пркосно бранио данима пред шиптарским навалама при чему је убио 18 Шиптара. Нажалост, ни после 18 година не зна се шта је било са Милошем. Међутим, било је и раније јунака на Космету који нису могли трпети турски јарам и арнаутска зверства. Судбина косметских Срба је од пада под Турке па до дана данашњег (са малим прекидима) била праћена сузама, прогоном, убијањем, отимањем имовине, девојака, ћерки итд. Ту долазимо до двојице јунака из Приштине која нису могла да се помире са таквом судбином. Наиме, у рату против Турака 1878. године српска војска је ослободила оно што данас чини југоисток Србије. У муњевитом надирању српска војска је ослободивши Ниш, наступала ка Скопљу са једне и ка Приштини са друге стране притом ослободивши Лесковац, Власотинце, Сурдулицу, Врање, Пирот, Гњилане.....У наступању српске војске ка Приштини, чета капетана Сандића избила је код Грачанице, а једна друга јединица код Лужака. Претило је да Приштина буде доведена у полуокружење. Срби су сведочили да су до тада Арнаути и Турци били обесни, свакојака насиља су вршили према раји, али овим напредовањем српске војске одједном су постала умиљата јагњад. "Добро јутро чорбаџи и срећно ви царство", говорили су Арнаути Србима.....Међутим, зна се шта је било одлучено Берлинским конгресом. Српска војска се повукла са Косова. Од умиљатих јагњади, Арнаути и Турци се поново преобратише у вукове и настаде покољ и лов на Србе широм Косова. Још Арнаути који су побегли пред српском војском из Топлице, звани мухаџири (избеглице), бесни и кивни на Србе придружише се том лову. За Србе настадоше тешки дани. Тада је кренула опет масовна сеоба Срба са Космета, слично оној из 1690. године. У Приштини ситуација иста. Срби се лове по вароши. Сакрили се по кућама да сачекају да прође овај крвави пир, а сељаци из околине се крију по шумама. Пљачке учестале. Убиства исто. Прво је погинуло десет виђенијих Срба, а онда је у кући Симе Костића погинуло њих 13 који су се крили (тачније 12, јер извесни Јанићије је некако преживео). У махали Панађуриште једна кућа није хтела да чека ово. Беше то кућа пушкара Јована Јанићијевића. Беше врло вешт занатлија и богат човек, врло храбар и добар стрелац. Имао је петоро деце, а чекао је и шесто. Са њим је живео и његов шурак и ортак Стојан. Знао је Јован да га Турци и Арнаути мрзе због богатства и вештине. Ђе шкија (свиња на шиптарском) и рајетин море бити бољи од Турчина? Јован се стога добро наоружао и чекао је када ће арнаутска руља кренути и на њега. Тако и би. Јован и Стојан их сачекаше спремно. На грубе претње и наредбе да се врата отворе, стигао је пуцањ са прозора Јанићијевића. Арнаути падају један за другим. Деца полегала по поду, а мајка и жена Јованова се превари. Кренула ка деци да их умири, али метак је погоди у срце. Са њом умре и дете које је носила у утроби...Јован видевши да му жена погибе, одлучи да се пробије зид како би деца побегла код комшије Адем - аге. Стојан проби зид и деца се плачући опростише од мајке. Адем - ага их прими на аманет, али он то не одржа. Проведе децу кроз капиџике турских кућа и онда их само остави на улици пожелевши им срећу. Борба Јована и Стојана се отегла у ноћ. Арнаути, пошто никако не могу да савладају ову двојицу јунака, запалише кућу. Како је ватра све више напредовала, било је јасно да ако нешто не ураде да ће живи изгорети. Стојан тад рече Јовану да се спасава јер има децу, а он ће остати са сестром да изгори јер нема никог (није био жењен). Јован са сузама у очима рече да га не може оставити, или ће заједно бежати код Адем - аге или ће заједно изгорети, а деци нека је Бог на помоћи. Одлучише да заједно беже. Прво ће Јован изаћи. Јован уђе код Адем - аге и упита га где су му деца. Адем - ага рече да спавају са његовом те да се овај одмах сакрије у подрум. Када је Јован ушао у подрум, Адем - ага га закључа и ускликну:"Сад или никад...." Зашто? Као и остали Турци, и Адем - ага није подносио да један каур буде бољи од њега. Није се смиловао ни према деци ни према Јовану. Уз то, увео је Арнауте у двориште, а Стојан се спремао да изађе из запаљене куће и да уђе код Адем - аге не знајући да му је заседа постављена. Чим је главом провирио кроз рупу од зида једним потезом јатагана глава паде на земљу, а тело сагоре са сестром. Јован је схватио да је издан и хтеде да се освети Адем - аги, али кроз прозор подрума дође киша метака. Тако су скончали Јован и Стојан. Стојанову главу су после данима Арнаути носили у тепсији од куће до куће и добијали су богате прилоге у новцу од приштинских Турака и Арнаута. Јован и Стојан су са собом у смрт повели 27 Арнаута. После је и настала песма о погибији Јована и Стојана коју су Арнаути певали пркосећи Србима. А деца? Деца су уплашена и сама по граду тражили свога стрица Тому који се исто крио од Арнаута. Уз велике тешкоће некако га нађоше. Иначе, Јован је имао четири сина:Николу, Глигорија, Дамњана и Кузмана и једну кћер. Сви заједно побегоше преко границе у Куршумлију и тамо се настанише.........

СРБИ НА БУГАРСКОМ ПЛАКАТУ

Слика 1:"Када су 1885. године Бугарска и Румелија пружиле руку једна другој, брат Србин посегао је за ножем иза угла."

Слика 2:"Али је добио такав одговор."

Слика 3:"Када је 1913. године Бугарска пружила руку Македонији, брат Србин пак иза угла забија нож."

Слика 4:"Добро да му је Господ дао такав одговор."

Пре но што кренем са анализом овог бугарског пропагандног материјала, само да напоменем да се реч угао у данашњем бугарском пише као "ъгъл" тако да ако неко добро познаје бугарски нека слободно напише је ли та реч угао, која се спомиње у овом материјалу, и "ъгъл" једно те исто. Ја претпостављам да јесте.

РИМОКАТОЛИЧКИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Сусрет Рамуша Харадинаја и папе Франциска 2018. године

Почетком јуна ове године, осванула је вест да је Рамуш Харадинај прекрстио старо српско православно црквиште у Новом Брду у римокатоличко црквиште. Наиме, реч је о рестаурацији овог храма чији је финансијер Немачка. Много текстова и коментара је писано у јавности у вези тог догађаја, али један моменат никако није споменут. Склон сам мишљењу да ово није Рамушев оригиналан изум и његова оригинална мисао. О чему је реч?

ДЕСЕТ ЗНАКОВА ХРВАТИЗАЦИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Последња збивања у Црној Гори нам говоре да је процес хрватизације тог простора узео маха. Заправо, то је крајњи циљ. Не само да се Црна Гора треба издвојити из српских земаља, а тамошње становништво из српског националног корпуса, него је циљ да се то становништво на крају покатоличи и хрватизује, а Црна Гора учини хрватским простором. У прилог томе, у овом тексту ће бити наведени и описани десет знакова хрватизације Црне Горе.

КОСОВЦИ И МЕТОХИЈЦИ У СТВАРАЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Војвода Раде Радовић

Славикнет је један од најбољих сајтова на тему Одбрамбено – Отаџбинског рата. Доста ратних ветерана приповедањем ратних доживљаја доста доприноси у расветљавању појединих догађаја, али и отргнућу од заборава многих мало споменутих хероја који су своје животе дали да би Република Српска постојала. Један коментатор ми је привукао пажњу, покушаћу да цитирам:“Требало би мало више да се пише о Косовскометохијском добровољачком одреду који је обишао многа ратишта.“ Збиља, мало се писало о Косовцима и Метохијцима који су ишли преко Дрине да помогну својој браћи. Не зна се колико их је било. Колико ме сећање служи, овај одред се спомиње у документарној емисији „Пад Крајине“ где је приказан прилог са далматинског ратишта у којем је интервјуисан један од старешина тог одреда кога зову Чича. На горе поменутом сајту, један ветеран је споменуо једног добровољца из Приштине који се презивао Џинић. Име му није навео, али је рекао да је тај добровољац погинуо тако што су он и један његов саборац били опкољени од стране муслимана па су се разнели бомбом да им не падну живи у руке. Међутим, један Метохијац је веома познат на простору Херцеговине и један је од најзаслужнијих што је источна Херцеговина остала српска.

ЈЕДНО СВЕДОЧАНСТВО ИЗ ЛИВНА О ПОЈАВИ И УЗРОКУ УСТАШТВА У ХРВАТА

Заробљени војници југословенске краљевске војске

Тог 06. априла 1941. године, над небом Београда су се појавили немачки бомбардери који су започели бестијално бомбардовање Београда. Истог дана немачке и италијанске трупе удариле су на Краљевину Југославију. Оно на шта су Хитлер и Мусолини нарочито рачунали у њиховом разбијању Југославије јесте сепаратизам и србофобија у Хрвата која се годинама, па и деценијама и вековима развијала. На подручју града Ливна и Ливањског поља за време НДХ десио се стравичан покољ над Србима који су посебно страдали на Огњену Марију 1941. године. Милан Радоја из тог краја је био сведок распада Југославије и њене војске као и усташких покоља по Ливну. У његовом сведочанству, написано народним језиком тог краја, крије се узрок појави усташтва. Само ћу навести на траг где се налази. Реч је о једном разговору где се може јасно наћи тај узрок. Тај наизглед обичан разговор разоткрива сву суштину ове трагичне појаве боље од сваке научне дефиниције......

КОСОВО - НАШЕ ОГЛЕДАЛО

Видовдан на Газиместану

Оног лета када је Мурат избио са војском на Косово, вели косовско народно предање, преда њега је изашао један плећати себар са дугом косом боје сребра. Бојажљиво је клекнуо пред Мурата. У једној руци држао је зобницу са јечмом, а другом руком султану показа на пространа косовска житна поља. “Заповедај царе”, вели себар и рече султану да има јечма за хатове и торове и да има и за пиво и жита за хлеб. Другим речима, себар је предавао султану косовска природна богатства, а Мурат се још није сударио са српском војском. Дакле, реч је о ономе што је Бата Живојиновић у једној реченици објаснио у Балкан Експресу:”А по старом српском обичају, ракија за победнике.” Због такве лоше особине у Срба, да се улагује непријатељу пре но што је овај однео војну победу, наш народ на Косову је веровао да је због тог себра пало проклетство на њих и да због тога тако масовно гину од арнаутске и турске руке. Ех, да види овај себар шта својих потомака има у данашњим временима. Јесу ли Срби проклети због својих данашњих великаша, а који се понашају као тај себар? “Заповедај царе, господару, амбасадоре, помоћнику државног сектретара, канцелару.....”, нема коме тако не говоре, а нуде све и свашта. Има црнице земље, има српских вода и река, има угља косовских, има руда, творница, предузећа, има Србаља да буду робови........Оно што их разликује од тог себра, јесте не само да су бојажљиви према господарима својим, него пресрећни су кад им нешто ураде, чак и предосете шта се од њих тражи унапред, иако то господар још није тражио, само да би својим господарима измамили осмех на лице и добили тапшање по рамену. Рекоше депеше Викиликса да ови наши великаши буквално обијају прагове у западним амбасадама. Свађају се међусобно ко ће боље служити. “Заповедај царе, господару, амбасадоре........Ја сам тај који ће боље Србље претворити у робље, који ће ти дати и јечам и жито и воде и руде. Само затражи......”Само да тај себар види ово. Нема шта, друштвена патологија се развија годинама, деценијама......Е тако су великаши ових лета чинили са Косовом и Метохијом.

РАТ У СЛОВЕНИЈИ ИЗ ПРАВНОГ УГЛА

Свеће и цвеће на месту где је погинуо Јозеф Шимчик током демонстрација у Марибору у мају 1991. године.

Југославија је у мају 1991. године пролазила кроз тешке тренутке. У Хрватској је дошло до проливања крви на Плитвицама и у Борову селу. Нападнута је и ЈНА тог 6. маја у Сплиту када је убијен војник Сашко Гешовски. Словенија је у процесу осамостаљивања одмакла далеко. Она је непрекидно од  1989. радила на томе да се створе услови за излазак из Југославије. У вези свих тих активности, веома крупне кораке Словенија је предузела на устројству сопствене оружане силе. Од јесени 1990. радило се на градњи правних темеља, а потом на организационом, кадровском и материјално – техничком јачању Територијалне одбране Републике Словеније која је Законом о одбрани и заштити из 1991. проглашена за носиоца одбране. Паралелно са тим процесом, разбуктавало се непријатељско расположење према ЈНА. Она је непрекидно у словеначкој јавности називана окупаторском армијом. У оваквом амбијенту дошло је до инцидента у Пекрама крај Марибора. 

ОТЦЕПЉЕЊЕ СЛОВЕНИЈЕ ОД СФРЈ ИЗ ПРАВНОГ УГЛА

Церемонија проглашења независности Словеније 25. јуна 1991. године у Љубљани

Ових дана се навршава 27 година од како су јединице ЈНА кренуле ка граници са Мађарском, Аустријом и Италијом. Тог 25. јуна 1991. године, Словенија и Хрватска су прогласиле независност. Већ 26. јуна, креће промена државних обележја на југословенским односно словеначким граничним прелазима са горе поменутим државама као и успостава граничних прелаза са Хрватском. То је био разлог кретања ЈНА ка граници. Успут су били нападнути од Територијалне одбране Републике Словеније. Тако је почео рат и нестанак СФРЈ. Међутим, свему томе претходиле су активности на нормативном пољу које су имале за циљ изградњу правног темеља за излазак Словеније из Југославије. Такве активности крећу 1989. године. 

ХРВАТИ И БАЊА ЛУКА

Бања Лука

Када је пала РСК тог лета 1995. године, хрватски војници који су ишли на Уну говорили су да иду да ослобађају „вјековни хрватски град Бања Луку“. Бања Лука хрватски град? Исто тако, скоро сам чуо за једну анегдоту коју је нашем историчару Александру Раковићу испричао његов пријатељ, власник творнице дувана у Бања Луци, да му је дошао фратар и да му је нудио педесет милиона евра да откупи творницу! Замислите да је неки наш монах отишао у Хрватску и да нуди откуп, на пример, некадашњег ТВИК-а (сад је то Див група, реч је о творници завртања) који се налази у Книну. Колико сам схватио, власник творнице није прихватио фратрову понуду. Значи, циљ је био да се преузме контрола над једном од јачих компанија у граду. О чему се заправо ради?

МИЛОШ И ЖИВКО - ПОСЛЕДЊИ ВИТЕЗ НА МЕТОХИЈИ - ПОСЛЕДЊИ ХАЈДУК НА БАНИЈИ

Милош Ћирковић и Живко Кораћ

Бејах средњошколац. У Беседи, која је тада била у Пашићевој улици, једна књига ми је привукла пажњу. Била је то књига ,,Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве". Сам назив књиге ми је привукао пажњу, али нисам знао каква је садржина те књиге. У том моменту нисам проверавао садржину те књиге, али сам се ипак одлучио да је купим. У тој књизи, између осталог, наведен је списак побијених и отетих Срба са простора Косова и Метохије након повлачења наше војске те 1999. године. За највећи број тих мученика писало је да је неко убијен испред куће, да је неко убијен у кући хладним оружјем па да је кућа спаљена, да је неко жив спаљен у кући, да је неко отет кад је бициклом прелазио мост на Ситници, да је отет из своје куће или стана, да је отет кад је из српског прешао у шиптарски део града или да је отет на својој њиви или винограду. Једно име се издвајало из читавог мора имена и људских судбина. Под бројем 501 стајало је име Милоша Ћирковића. Писало је:,,Ћирковић Милош из Белог Поља код Пећи, шумар, при честим нападима Албанаца на његову кућу забарикадирао се и бранио више дана из куће где је и погинуо." Сам опис његовог страдања једноставно се истицао спрам осталих случајева страдања наших сународника са Косова и Метохије. Ко је био тај човек? Како је живео? Шта га је нагнало да остане и да се брани? То су била питања која су очитовала моју знатижељу и дивљење према овом јунаку.

ЕШАЛОНИ

Алојзије Степинац

Оно што се мора признати, јесте чињеница да Хрвати имају талента за напад у ешалонима. Када падне један ешалон, одмах затим иде други.

Наиме, када су хрватски јавни радници крајем двадесетих година прошлог века мислили да је њихова ствар пропала (погибија Стјепана Радића, а Иво Пилар чак разочарано изјављује да је хрватска ствар потпуно сломљена и да Срби имају апсолутну доминацију) тада је на сцену ступио други ешалон. Црква у Хрвата. Дакле, пада први политички, али наступа други црквени ешалон. Додуше, црква у Хрвата је делала све време од 1918. године (нарочито кроз форму Католичке акције), али прави замах креће када 1933. загребачки надбискуп коадјутор постаје Алојзије Степинац. Одмах се кренуло са потезима који су ишли у правцу интеграције и мобилизације Хрвата. Тако је Степинац почео да форсира култ Николе Тавелића (фрањевац из Шибеника кога су убили муслимани у Палестини 1391.) покренувши иницијативу пред Ватиканом да се исти прогласи за свеца. Никола Тавелић је требао да буде антипод Светом Сави. Онда су кренуле процесије, еухаристијски конгреси, на којима су се окупљао велики број верника (у Марији Бистрици нарочито). Онда је Каптол најавио да ће 1941. бити обележено 1300 година хришћанства у Хрвата (постоји спорења око године када су Хрвати примили хришћанство, али битно је споменути да се та теза, да се то збило 641. године када је папа Јован послао опата Мартина да утврди хришћанску веру у Далмацији, обилато експлоатисала у циљу интеграције и мобилизације Хрвата. Исто тако је експлоатисана и прича о савезу папе Агатона и Хрвата из 680. године када су хрватски кнезови обећали папи да никада неће нападати туђе земље ради освајања, а да је папа обећао да ће се, ако буду нападнути, за њих борити Бог као осветник, а да ће Христов ученик Свети Петар прибавити победу....) Виктор Новак тврди да је то била психолошка припрема пред настанак НДХ јер те 1941. године, када је требала бити обележена та годишњица, настала је НДХ. 

ДА ЛИ ЦЕТИЊЕ ПОСТАЈЕ НОВИ ШИРОКИ БРИЈЕГ?

Цетиње

Широки Бријег је град у Западној Херцеговини који је како код Хрвата, тако и код Срба, препознат као извор посебне верзије хрватства. Широки предњачи по србофобији и по усташтву спрам свих осталих хрватских крајева. Свакако да је реч о специфичној средини која се као таква разликује и од осталих хрватских крајева који не заостају за Широким у погледу испољавања усташтва (Груде, Посушје, Љубушки, Чапљина, Читлук итд.).

Како је очигледно да се на простору Црне Горе врши хрватизација (а што подразумева и римокатолизацију), један мали простор почео је да предњачи у србофобији са све елементима усташтва. Реч је о Цетињу. Стога, да ли Цетиње постаје нови Широки Бријег?

СМИСАО ИСТРЕБЉИВАЊА СРБА НА ПРАЗНИКЕ ИЛИ ,,КО НА БОЖИЋ У КРАВИЦУ ДОЂЕ?"

Код оних који су из разних разлога некада напустили православну веру и прешли на муслиманску односно на католичку веру, остала је једна навика. У мржњи према онима који су остали у својој вери, конвертити су се дали на истребљивање истих нарочито на верске празнике. У низу таквих случајева, остао је познат онај покољ у последњем Одбрамбено - Отаџбинском рату који се збио у Кравицама 7. јануара 1993. године. Тек што су сељани изашли са литургије, почео је напад хорде Насера Орића свом жестином. Малобројна сеоска стража је изгинула бранећи одступницу, а онда је кренуо покољ над цивилима који се нису успели извући. Тада је живот изгубило 49 људи на најгоре могуће начине (одсецање главе, касапљење, урезивање на телу полумесеца и усташких шаховница итд.). Они који су се успели извући по дубоком снегу и великој хладноћи прешли су Дрину и нашли спас у Србији. На овој фотографији се виде те газије и то поименице, а међу њима је на коњу и Насер Орић. На слици се види и Шиптар Мехмети, дошао да помогне својој браћи по злочину. Оно што привлачи пажњу јесте чињеница да су се конвертити трудили да покољ изврше на неки православни празник. Нарочито су се трудили да ту работу изврше на крсну славу. О чему је реч?

О АНДРИЋЕВОЈ БОСНИ КРОЗ ПРИЗМУ МОГ ЛИЧНОГ ИСКУСТВА

Неколико пута сам прочитао писанија мудрих људи који су говорили да често перо писца може да опише неку друштвену појаву знатно боље него научник. Како је време пролазило и како сам се све више заносио у овој мојој работи, схватио сам да у томе има истине.

Ономад, када сам био ученик трећег разреда средње медицинске школе, запричао сам се са мојим професором Голубовићем који ми је предавао физикалну медицину. Пошто је увидео да ме веома интересује историја, а уз то је видео да нарочиту пажњу посвећујем прекодринским крајевима, започне он причу о Коњицу, граду из којег је био родом. Причао је о мало споменутим Србима са тог простора, причао ми је о последњем рату и како је оно мало Срба, а који се нису успели извући, претрпело свашта од својих комшија муслимана и Хрвата. Тешко су пострадали. У свим тим његовим тужним и тешким причама спомену како Ива Андрића треба пажљивије читати. Како сам у то време као лектиру читао ,,На Дрини ћуприја“, особито је подвукао да баш то дело треба неколико пута да се прочита да би се могло разумети.

,,ДЕЛА УСТАША СУ БИЛА ДЕЛА ЦРКВЕ” - КАКО СУ ХЕРЦЕГОВЦИ ПОСТАЛИ НАЈЉУЋЕ УСТАШЕ?

Међу прекодринским Србима, али и међу самим Хрватима влада веровање да су Херцеговци најљући Хрвати са потпуним и нескривеним усташким назорима. У том смислу ваља истаћи да су најсвирепије усташе биле из Херцеговине. Херцеговци су већину чинили на првом постројавању курсиста у склопу курса ,,Први хрватски редарственик” који се одржао 8. августа 1990. године. Кажу да када је Фрањо Туђман обилазио постројене хрватске полицајце, да су му полицајци на његово питање одакле су, махом одговарали са:,,Посушје, Широки Бријег, Груде, Чапљина, Љубушки....” У Чапљини је 8. априла 1941. године, дакле два дана пре Загреба, проглашена НДХ од стране Пава Цанкија. Након Другог светског рата,постоје бројна сведочанства о томе како су се Хрвати широм БиХ, па и Хрватске, бранили од оптужби Срба да су их ови као комшије бесомучно клали. На то су Хрвати говорили да су то урадили Херцеговци. Славко Лисица је у својој књизи ,,Командант по потреби” записао утиске о боравку са будућим генералом Ратком Младићем у околини Сиња 1991. године, када су им локални Хрвати долазили говорећи да они нису били за рат, да су то Херцеговци дошли са стране па су због тога почели напади на војску. На страну сад истинитост ових тврдњи, али јасно је да се и међу самим Хрватима Херцеговци сматрају за најекстремније. Од целог тог краја, једно место се истиче. За најекстремније међу Херцеговцима важе они са Широког Бријега. Толико су препознати по свом екстремизму да се чак међу хрватским јавним радницима говори о посебној широкобријешкој верзији хрватства. Постоји анегдота да родитељи са Широког Бријега кад уче своју децу да говоре, да прву реч коју им усађују у главу јесте Загреб! Исто тако, ту је и сведочанство Војислава Шешеља у погледу његових сужањских дана у Хагу. Он је неколико пута говорио о Младену Налетилићу Тути, команданту Кажњеничке бојне ХВО-а са Широког Бријега, који је у Хагу све од реда поздрављао нацистичким поздравом са ускликом ,,за дом спремни”. Шешељ је говорио да су се Туте остали клонили због таквог његовог понашања, али он сам тврди да није, јер он у Тутином понашању није видео ништа необично јер Тута је својим рођењем на Широком Бријегу био предодређен да преузме такве обрасце понашање, а који су сматрани потпуно нормалним и природним на том поднебљу. За крај о Широком, навешћу две песме које очитавају природу тог места и светоназоре тог становништва. Прва је традиционална ганга која каже:,,Ој Широки ћаћевино наша, овдје ти је легло од усташа”. Друга је песма Сеје Сексона из Забрањеног пушења коју је компоновао за филм ,,Нафака”, а за коју постоји подела у њеном тумачењу у смислу је ли она заправо спрдња на менталитет херцеговачких Хрвата или је пак песма озбиљног карактера. Било како било, јасно се спомиње Широки у њој:,,Херцеговци, ево зоре ево дана, све у име Јуре и Бобана, са Широка Бруно Бушић виче, виче:,,Херцеговци, за дом спремни поглавниче!” Одакле, онда толики екстремизам? Као и широм српских простора, чињеница верске конверзије објашњава овај феномен. Истражујући и читајући о овом феномену, дошао сам до презимена која су заступљена у Западној Херцеговини, а која носе Хрвати са усташким назорима:Бабић, Петровић, Петковић, Мандић, Марић, Марковић, Кнежевић, Стојановћ, Кнезовић, Вучић, Вуковић, Радуловић, Радовић, Јовановић, Михаиловић, Вукосавић (код ова два последња презимена нашао сам двојицу усташа са Попова поља - Сава Вукосавић и Сава Михаиловић. Сава, а католик!?), Богдановић, Матић, Марјановић, Николић, Сарић, Павловић итд. Ту је и погрдни назив за православног који се јавља у четири облика ркаћ/ркач/хркаћ/хркач, а који се јавља као презиме херцеговачких католика (чувени усташки терориста Миљенко Хркач који је у терористичком нападу на биоскоп ,,20. октобар” у Београду 1968. године убио једну особу, а 86 ранио). Међутим, сама чињеница конверзије, као и разлози за тај поступак, није била довољна да Херцеговци постану то што су постали. Треба обратити пажњу на оне који су их превели на католичку веру и који су их после једино учили мржњи према браћи, рођацима и комшијама који су остали у православној вери. Наравно да је реч о Ватикану, али прецизније, реч је о погубном деловању католичког монашког реда францисканаца, на овим просторима познатији као фрањевци. Стога, као што сам неколико пута рекао, перо писца понекад зна да боље опише неки друштвени феномен боље него наука. У овом случају није реч о књижевном делу. Реч је о чланку ,,Унијатство у Херцеговини” који је у петербуршком часопису ,,Дух хришћанина” објавио Живојин Жујовић 1863. године, студент руске Духовне академије у Санкт Петербургу. Он у том чланку цитира херцеговачког архимандрита Јоаникија Памучину који је сведок, очевидац тога како фратар своју нову паству учи вери. Тај чланак је можда најбољи опис фратарске работе која ће своје исходиште имати у крвавим збивањима на простору монструозне НДХ. Стога, овде ћу део по део чланка постављати, с тим да ћу између њих коментарисати овај феномен.